Književni povratak Jelene J. Dimitrijević, književnice, dobrotvorke i prve srpske svetske putnice
U rangu sa Džejmsom Džojsom i Virdžinijom Vulf
Sledeći primere Narodne biblioteke Srbije, Karposbuka i Službenog glasnika, izdavačka kuća Laguna se objavljivanjem putopisa Jelene J. Dimitrijević “Sedam mora i tri okeana – Putem oko sveta” .
Piše: J. Tasić
Jelena se pridružila izdavačkim naporima da se u književnu javnost vrati delo pisca, dobrotvora i prve Srpkinje svetskog putnika, savremenice Isidore Sekulić, koju je posleratna ideološka nepodobnost gurnula u višedecenijski zaborav. Jelena J. Dimitrijević (1862-1945) pisala je pesme, putopise, pisma, novele i romane, a između dva svetska rata imala je “svoje” ulice u Nišu i Aleksincu.
- NJeno delo je ne samo etnografski i antropološki zanimljivo, već i književno u istom rangu kao obrazovni romani DŽejmsa DŽojsa i Virdžinije Vulf, koji nastaju u isto vreme kada i roman “Nove” Jelene Dimitrijević. Ona ume da koristi sve jezičke potencijale – da dočara vreme, mesto, poliglosiju, duševna stanja, socijalni položaj svojih likova, da jednako zanimljivo ispripoveda tužnu ili duhovitu priču – kaže za Danas Biljana Dojčinović, profesor na Odseku za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Beogradskog univerziteta, priređivač Laguninog izdanja “Sedam mora i tri okeana”, u kome je autor predgovora.
Reč je o tekstu “Viloslovka – putem oko sveta”, koji je nastao u okviru projekta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja “Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine”, u kome su sažeti život i rad Jelene Dimitrijević. Profesorka Dojčinović tu, između ostalog, tvrdi da putopis “Sedam mora i tri okeana” jasno pokazuje da je Jelena Dimitrijević “išla ispred svog vremena i da je po toleranciji i modernim pogledima na život bila naša savremenica”.
Putopis ima tri poglavlja- prvi vodi “Od Đenove do Aleksandrije”, drugi “Po zemlji faraona”, a treći pod naslovom “U Svetoj zemlji i Siriji” posvećen je uspomeni na njenu majku. Iako Jelena Dimitrijević na kraju knjige napominje da je to “kraj prvog dela” – drugi, koji postoji u rukopisu od 1940, do sada nikad nije objavljen.
Jelena Dimitrijević, rođena je u Kruševcu 1862. kao deseto dete trgovca Nikole Miljkovića i njegove supruge Stamenke, rodom od aleksinačkih kneževa. Zbog književnog dara majka je u detinjstvu nazivala “viloslovkom” – onom koja govori jezikom vila. Najveći deo mladosti provela je u kući svog najstarijeg polubrata Nikole Petrovića u Aleksincu, gde samostalno uči strane jezike – bila je poliglota, zbog problema sa vidom krišom čita knjige i 1878. piše svoju prvu pesmu “Devojko”. Sa 19 godina udala se za artiljerijskog potpukovnika Jovana Dimitrijevića i prešla u Niš, u kome su živeli do 1898, kad se sele u Beograd.
U Nišu je naučila i turski jezik, postala najmlađi član Uprave Podružine ženskog društva, putuje po Istoku, objavljuje prvu zbirku poezije, iz koje je i pesma “Sunce jarko” u narodu popularna za pevanje – muzički je zapisana prema pevanju srpskih ranjenika na Bitoljskom frontu. Godinu dana uoči preseljenja u Beograd, u prestonici su objavljena njena “Pisma iz Niša u o haremima” – njen putopisni prvenac za koja profesorka Dojčinović kaže da je “ključ” za razumevanje očaranosti Jelene Dimitrijević Istokom i životom muslimanki.
Do Prvog svetskog rata, u Balkanskim ratovima bila je dobrovoljna bolničarka, Jelena Dimitrijević objavljuje više pripovedaka, “Pisma iz Soluna”, roman “Nove”, pesmu “Sprovod heroja”… NJen suprug 1915. gine na frontu, a ona tri decenije živi kao udovica i nastavlja da i bez njega putuje po svetu – Evropa, Amerika, Indija.., piše putopise, pripovetke i pesme. Preminula je 22. aprila 1945. u Beogradu, ostavivši u rukopisu autobiografski roman “Melpomena”, zapise o Grčkoj “Pod nebom večno plavim”, poeziju, pripovetke i beleške. NJena književna zaostavština čuva se u Narodnoj biblioteci Srbiji. Prema rečima profesorke Dojčinović, “smrt Jelene Dimitrijević označila je i trenutak kad njeno delo pada u zaborav – narednik 45 godina – u doba socijalizma, ona je bila marginalizovana zbog društvenog porekla, kao i zbog izbora tema kojima se bavila – zanimale su je žene iz srednje i visoke klase, a ne radnice i seljanke”.
- Njen povratak datira od 1986. i objavljenog izdanja “Pisama iz Niša o haremima”, sa predgovorom Slobodanke Peković. Sledi temat u ProFemini sa inspirativnim tekstom Svetlane Slapšak, obnovljeno izdanje “Pisama iz Soluna” sa prevodom na grčki i predgovorom Vladimira Boškovića. Onda stižu “Nove” u ediciji “Sopstvena soba”, koju je zamislila Nataša Marković, urednica u Službenom glasniku. Putopis “Sedam mora i tri okeana” predložila sam urednicima u Laguni čim su me pitali o novoj ediciji “Savremenice”. No, jedno je predlagati, a drugo – izvesti. Bez urednika i izdavača, ne bi bilo tih drugih izdanja – kaže profesorka Dojčinović, koja smatra da je vreme da se pred čitaocima konačno pojavi i putopis Jelene Dimitrijević “Novi svet ili u Americi godinu dana”, objavljen 1934. u Beogradu.
Feminizam za sva vremena
- Jelena Dimitrijević je bila obrazovana i samosvesna žena, materijalno nezavisna, zainteresova za poboljšanje položaja žena i uopšte za položaj žena u svim društvima koja je poznavala. Bila je i dobrotvorka i bolničarka. Definicija feminizma ima mnogo, ali ove vrednosti samopoštovanja, samostalnosti, borbenosti i solidarnosti ni sticanje prava glasa ne čine zastarelim. NJen feminizam je za sva vremena – odgovara profesorka Dojčinović, na pitanje da li se Jelena Dimitrijević može smatrati feministkinjom u današnjem smislu te reči ili je, što se tiče javnog društvenog angažmana i zalaganja za prava žena išla ispred svog vremena, kao i njena prijateljica slikarka Nadežda Petrović.
Jelena Dimitrijević: „Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta“ (odlomak)
Ovde, u Đenovi, u mome hotelu Izota ima Engleza i Engleskinja i Amerikanaca i Amerikanki, koji polaze sutra u Egipat lađom Italijom, kao i ja, a jedni su nešto mlađi od mene, drugi su moga doba, dok su treći, dva bračna para, stariji od mene. Ali ne samo do Egipta, Englezi idu posle dalje, u Indiju, a Amerikanci, ona dva bračna para, na put oko sveta, baš kao i ja. Tekli, izvodili decu na put, i kad su sve svršili, oni sada beru plodove svoga mučnoga, teškoga rada – putujući iz zadovoljstva. Jedan od ovih bračnih parova već po treći put obilazi Zemljinu kuglu. I niko, niko, ni od Engleza, ni od Amerikanaca, mene ne pita „otkud mi kuraži“ i zašto putujem. Englezima je putovanje čak i u najudaljenije predele na svetu samo jedan sport od mnogobrojnih sportova njihovih, koji oni upražnjavaju koliko iz sporta, toliko i više u ma kakvu praktičnu i korisnu svrhu za sebe i za svoju naciju.
Da Englezi nisu tako mnogo putovali i da ne putuju, Evropljani, koji se kreću na put po Istoku, gde se govore razni istočni jezici, a koje retko koji od njih zna, kretali bi se s brigom ako ne bi znali engleski. Jedna Amerikanka, koja je juče prispela u Đenovu s puta oko sveta, na moje pitanje kojim se jezikom služila, odgovori: „Pa, Bože moj, engleskim. Kojim bih drugim, kad drugi i ne znam!“ I dodade: „Putnici iz Evrope i iz Amerike osećaju se s engleskim jezikom kao kod kuće čak i na Dalekom istoku. I na najzabačenijim ostrvima čućete engleski jezik“, završi ona. „I videćete englesku crkvu, englesko groblje i – američku misiju“, dodadoh ja. Ona se nasmeja i odobri glavom.
A na ono „i to još sama“, ja bih odgovorila: „Prošla su vremena kad žene nisu putovale same.“ Ja na primer nisam putovala sama ni od Niša do Aleksinca, a kamoli dalje, prvo: što sam se bojala, ni sama ne znajući čega, drugo: nisam htela da izgubim „dobar glas“. Jer žena je i ovim gubila dobar glas kao i mnogo čim drugim ovakve prirode. Bože moj! Gde bi onda čestita žena pušila! U Nišu, pušile su, od Srpkinja, negdašnje turske izmećarke i poneka stara Nišlijka, ona koja je nekada, kad je bila mlada, ašikovala s Turcima.
No oni bi možda rekli „i to još sama“, što bi značilo: kako se ne bojim da ne umrem na putu. Ali ja sam već kazala napred da se ne bojim smrti, ni na suvu ni u vodi. I šta mari gde će mi biti grob, u Evropi, Aziji ili Africi. Zemlja je zemlja. Jedno isto telo podelili su na pet delova i svakom delu dali ime – ljudi, ne Bog. Ja se krećem na put po našoj majci Zemlji, ne idem na Mesec, ni na Mars. Kako mi je smešna ta skučenost pojmova. A pošto svako veruje u besmrtnost duše, što ne veruju i u to da duša ne zna za prostor kao što za nju ne postoji vreme. I čim bi napustila telo, vinula bi se u svoj rodni kraj, kad bi nešto duša znala za rodni kraj. Kao što ona ne zna to, tako ja ne znam ovo: otkuda je duša došla i kuda će otići. Što se tiče tela: isto što i iznošena haljina. Ako ga duša napusti među muslimanima – zaviće ga ljudi u nekoliko aršina bela platna i pogrebsti; napusti li ga među bramanima – spaliće ga na lomači, pa pepeo baciti u Gang.
Izvor: Jelena Dimitrijević, „Sedam mora i tri okeana“, Laguna, Beograd 2016.
