Natanaele, govoriću ti o iščekivanjima.
Gledao sam ravnicu za vreme leta kako iščekuje: iščekuje malo kiše. Prašina puteva beše postala suviše laka i svaki je dašak vetra podizaše. To čak više nije bila čežnja; bila je to strepnja. Zemlja je ispucala od suše kao da se otvarala da bi upila što više vode. Miris cveća u polju postajaše skoro nepodnošljiv. Sve je bilo opijeno Suncem.
Išli smo svako popodne da se odmaramo ispod terase, sklonjeni malo od neobičnog bleska dana. Beše to doba kada je drveće grozdastog cveta, puno cvetnog praha, sa lakoćom njihalo svoje grane da bi nadaleko rasprostrlo svoj plodni prah. Nebo se prekrilo olujnim oblacima i sva je priroda čekala. Čas je bio pun neke svečanosti koja pritiskivaše i sve ptice behu ućutale. Sa zemlje se podiže tako vreo dah da osetismo kako sve malaksava, cvetni prah cetinara vinu se kao zlatan dim sa grane.
Tada pade kiša.
Video sam kako nebo treperi u išcekivanju zore.
Zvezde su bledele jedna po jedna. Polja behu poplavljena rosom, sva milovanja vazduha behu ledena. Izgledalo je još koji trenutak da nejasan život želi da ostane u snu, i moju još uvek zamorenu glavu obuzimala je obamrlost. Popeh se do ivice šume; sedoh: svaka se životinja vrati svome poslu i svojoj radosti sigurna da ce dan doci i tajna života poce da se širi kroz svaki razrez listova.
Tada svanu.
Video sam i druge zore. Video sam iščekivanja noći.
Natanaele, neka svako čekanje u tebi ne bude želja, vec prosto spremnost na primanje. Očekuj sve ono što dolazi tebi; želi samo ono što imaš. Neka tvoja želja bude ljubav i neka tvoje posedovanje, bude ljubavno.
Jer, kakva je to želja koja nije ostvarljiva?
Andre Žid – „Plodovi“
