Piše: Radovan Popović
Draganu Aćimoviću, u martu 1965. godine Crnjanski poručuje da je iz Rima dobio neke od svojih davno ostavljenih (na čuvanje) stvari – slike i filmove iz Nemačke, ali ne i filmove iz Španije, do kojih mu je posebno stalo.
Film iz Nemačke je upropašćen od vlage u podrumu, gde je stajao a sve su to, kako veli – sentimentalne vrednosti:
Slika moje žene, uz vazdušni brod koji je, pri ateriranju u Njujorku, propao. A ja sam imao mesto na brodu, na idućem putovanju.
Filmovi mog puta po španskom ratištu, 1937, imaju vrednost senzacionalnu i potrebni su mi za knjigu koju spremam. Nažalost, niti sam ih dobio, niti sam dobio pismo koje bi mi to protumačilo. Pređimo preko toga.
Nagađam zašto.
Još je mnogo gore što papire koje sam tražio niste našli. Sasvim sigurno znam da su ostavljeni tamo. Nekoliko knjiga, bez propratnog pisma, mi je poslato, ali nikakvi papiri. Da i preko toga pređem…
Predstoji kongres Međunarodnog PEN-a, na Bledu, u Jugoslaviji. Dobio je poziv da dođe, Aćimoviću piše:
Da li ću ići na kongres PEN ne zavisi od mene. Imam nameru. Da li ću tom prilikom moći da svratim u Rim pitanje je veliko.
Mi smo iz Rima krenuli, opkoljeni talijanskom policijom, a imali smo naređenje da NIKO ne sme poneti više od 1 kofera. Ja sam tako. Posle se ispostavilo da su SVI poneli više. Oni iz Albanije i svoje sluškinje, metrese.
Tek sad na kraju života imam određeno mišljenje o svojim sunarodnicima. Pre sam bio, možda nećete verovati, naivan, jako…
Aćimoviću je dao više starih gravira i geografskih karata da mu ih proda, a istovremeno ga moli da mu pošalje pismo u kome bi napisao da mu ništa ne duguje – želi da ima čiste račune, kaže, sa prijateljima. Očito je da se spremao za povratak, o čemu iz svoje bliže okoline nikome nije ništa govorio, pa ni Draganu Aćimoviću u koga je imao puno poverenje.
Potpisao je sa beogradskom “Prosvetom” ugovor o objavljivanju sabranih dela. Ugovorom su obuhvaćene sve njegove stvari – kako sam kaže: u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Inače, veoma ga je oraspoložila studija profesora Beogradskog univerziteta, esejiste Nikole Miloševića, koji je na jedan potpuno nov način, iz jednog posebnog savremenog ugla ispitivao “Seobe”. Tim povodom Milošević mu piše:
Još vrlo rano, kao srednjoškolac, počeo sam se interesovati problemima koji se nalaze negde na granici filozofije i literature.
To je i bio razlog što sam se, pre petnaest godina, upisao na grupu za takozvanu čistu filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koju sam završio 1953. godine odbranivši diplomski rad iz oblasti estetike.
Posle završenih studija obreo sam se na Katedri za opštu (komparativnu) književnost Filološkog fakulteta, na kojoj se u zvanju asistenta i danas nalazim.
Sredinom 1963. godine pročitao sam Vaše “Seobe”. To je za mene bio, rećiću Vam bez imalo preterivanja, veliki intelektualni doživljaj. Impresioniran bogatstvom filozofskih i psiholoških implikacija Vašeg romana, uvideo sam da se o tome može napisati čitava knjiga.
I ne samo to.
Vaš roman ukazao mi se kao nešto bez čega nisam mogao zamisliti dalje sintetičko uobličavanje i dalje razvijanje mog pristupa izvesnim filozofskim i estetičkim problemima.
Zato sam, krajem 1963. počeo sa pisanjem knjige pod naslovom “Filozofski momenat u ’Seobama’ Miloša Crnjanskog”.
Kažem “knjige” zbog toga što će moj rad, kada bude završen, imati oko 300 kucanih strana, pa možda i više.
Prvo poglavlje mog rada posvećeno je prvoj knjizi “Seoba”. Drugo poglavlje čini ono što ste pročitali u “Delu”.
Treće je posvećeno filozofskim komentarima u strukturi Vašeg dela. Četvrto se bavi problemom usklađivanja ovih komentara sa pojedinim momentima arhitektonike Vaše knjige.
U petom i obimom najvećem poglavlju koje upravo završavam, reč je o odnosu filozofskog i psihološkog momenta u “Seobama”. Šesta glava valjalo bi da razmatra problem odnosa umetničke orijentacije Vaše knjige i takozvane istorijske istine.
Ovde se, na primer, pronose glasovi kako Vi kao pisac “Seoba” dosta dugujete knjizi Simeona Piščevića. Lako je, međutim, dokazati koliko su ovi glasovi neosnovani.
U sedmoj glavi razmotriću problem jezičke funkcije “Seoba” iz perspektive filozofskog momenta, a na kraju knjige biće još jedan završni zapis.
Nadam se da ću, ako mi to zdravlje i poslovne obaveze dozvole, za otprilike dva meseca biti gotov sa pisanjem knjige o Vašem romanu, posle čega ću je ponuditi izdavačkoj kući “Prosveta” u kojoj je jedan od urednika (Zoran Gavrilović) zainteresovan za njeno objavljivanje…
Prijatelja iz Johanesburga Dragana Aćimovića pita da li bi on potpisao jedan tekst, koji bi on sastavio, o tome koliku je “pomoć” primio Miloš Crnjanski od emigracije. Moli ga da to štampa pod svojim imenom, u nekom od emigrantskih glasila u kojem sarađuje. Prosto ga preklinje:
Štampajte ga što pre možete, što više puta možete, što na više mesta možete. To će biti posle meni dokument.
Ne stidite se da to potpišete, a ako je Vaša želja potpišite kako god hoćete… Ja ću, pod svojim potpisom, objaviti više i oštrije od toga…
Još nije izvesno da li će krajem juna putovati za Jugoslaviju, na kongres PEN-a na Bled. Lomi se. Aćimović mu šalje svoje pesme, da ih prevede na engleski. Crnjanski mu poručuje:
Što se tiče mog pamfleta, poslaću Vam tekst, čim stignem…
Razmišlja da ukoliko ode na Bled, svrati i do Beograda.
Ženu ne bi vodio.
Ona ima problema sa povećanim krvnim pritiskom – iznad njih je jedan Englez postavio nekakvu mašinu koja stvara veliku buku, pa im oboma ide na nerve.
Dovoljno veliki Srbin
Desimir Tošić, urednik “Naše reči”, sretao je Crnjanskog u Londonu i seća se da je bio “dovoljno Srbin da bude megaloman”, koji je voleo da “bude voljen”.
Aćimović mu iz Johanesburga javlja da je jedan njegov prijatelj bio u Beogradu i da jedini restoran gde se pristojno jede i pije, a ne košta mnogo i, sem toga, ima prijatnu atmosferu, jeste bivši Auto-klub, Klub književnika. Ostalo je, veli, ili sklupo, i samo za strance, ili “sasvim balkanski”.
Prijatelj mu piše i o slučaju Mihajla Mihajlova, disidenta kojeg su vlasti u Jugoslaviji osudile zbog pisanja o Rusiji, pa Crnjanskom navodi jedan primer iz vremena okupacije Srbije:
General Nedić izdao naredbu opštinskim vlastima da batinaju sve one koje uhvate da slušaju Moskvu i London. Jedan banatski predsednik opštine obnarodovao je vest seljacima.
Kako mnoge Lale nisu razumele odmah vest (- Fortum, o čemu se radi?), predsednik im je to ovako razjasnio: “Ja znam, braćo, da vam je srce u Moskvi i razum u Londonu, ali ne zaboravite da vam je guzica u Banatu.”
Po toj istoj balkanskoj logici beogradski izdavači pečataju onog koji je na licu mesta i čuva guzicu, a ne onog koji je “daleko od očiju, daleko od srca”…
Što se pak PEN-a tiče, ja smatram da se radi o ideološkim pobudama, mada ima i udvaranja crncima, plus komunistički prsti. Svejedno, ako PEN osudi samo Južnu Afriku a ne i ogagevelog Tita što je hapsio Mihajlova, onda znači da ima dva metra. Ako pak osudi oba slučaja, chapeau!
Taj mali Rus (misli na Mihajla Mihajlova) napisao je nešto što me taknulo do srca. “It njas one and the same hand njhich killed Garcia Lorca, Madžim Gorki, Dimitrije Tucovic (u čemu se prebacio jer Tucović je poginuo na frontu) nad Tukhachevsky.
Ja bih dodao:
“Ista koja je ubila Gorana i Svetu (Svetislava) Stefanovića, Savkovića i Božovića (Gligorija), Đoku Jarca (Jovanovića) i Vesu Brezanca.” Srećom, više ne ubijaju zbog misaone subverzije, ali je Đilas u zatvoru. Ista ruka. Iste oči, Kainove, iste uši, u Beogradu…
Ambasadoru Srđi Prici otvoreno kaže:
Želim da odem u moju zemlju na mesec-dva. Ako budem mogao tamo da živim – ostaću.
Ako ne, vratiću se u Englesku…
Nastaviće se
