Piše: Radovan Popović
Marko Ristić izjavljuje u zagrebačkom “Vjesniku”:
A ono što sam o Crnjanskom u tom eseju (’Tri mrtva pesnika’) rekao, ni posle objavljivanja i najavljivanja čitavog niza novih dela Crnjanskog, ni posle svih intervjua s njim, ni posle njegovog povratka u zemlju, nisam smatrao za potrebno da podvrgnem ma kakvoj reviziji.
Crnjanski čita u originalu Ilju Erenburga, Tvardovskog, Jevtušenka, zatim na engleskom, nemačkom, francuskom, španskom, italijanskom… Izlaze sabrana dela u deset knjiga. On je pisac u žiži interesovanja javnosti – o njemu se piše, on daje intervjue, njegovo delo se tumači. Čak i Marko Ristić, koji ga ne podnosi, ni kao čoveka, ni kao pisca, mora svom preštampanom eseju “Tri mrtva pesnika” da doda napomenu, u kojoj će, između ostalog, reći:
Moram da priznam da je ovo moje tvrđenje o njegovoj konačnoj književnoj sterilnosti, Crnjanski demantovao objavljivanjem, godine 1962, onih osam stotina i pedeset strana koje sačinjavaju drugu knjigu ’Seoba’. Ne odričem se time zaključaka koji proizlaze iz mojih davnih pretpostavki o moralnom i socijalnom smislu poezije.
A povodom knjige “Kod Hiperborejaca”, “Politika” u januaru 1967. iz pera Zorana Gluščevića piše:
Memoari Miloša Crnjanskog predstavljaju bogat i raznolik književni pano… Sva poglavlja nisu ujednačena niti stegnuta preko potrebnom discipinom. Ali na većini stranica prisutna je ona volja za merom koja krasi velika dela. Tu smo dobili najblistavije trenutke njegove pesničko-esejističke imaginacije…
U proleće 1967. boravi u Kragujevcu – razgovara sa kulturnim radnicima, posećuju ustanove kulture i Spomen-park u Šumaricama, groblje streljanih đaka i profesora.
Obe knjige “Seoba” izlaze u Budimpešti, u prevodu na mađarski jezik Zoltana Čuke, njegovog prijatelja i poznanika iz predratnih vremena.
“Seobe” posle “Avlije”
Pisac upravo radi na svojoj novoj knjizi, na priči o Mikelanđelu, italijanskom renesansnom vajaru, slikaru, arhitekti, pesniku soneta i madrigala. To je knjiga koju, kaže, piše godinama. Iako su o ovom velikom umetniku napisane stotine knjiga, skromnih i luksuznih monografija, a njegov život i delo osvetljavani iz raznih uglova, Crnjanski uporno radi, piše svoje viđenje Mikelanđela Buonarotija. Na pitanje: ima li smisla pisati takvu knjigu, jednostavno odgovara:
Ima. Zato, pre svega, što, na našem jeziku, o Mikelanđelu, ima malo pisanoga. Drugo, zato što je, čak i poslednjih godina, napisano, o Mikelanđelu, štošta, što je novo, pa bi to mogla biti još jedna knjiga…
Ni moja knjiga neće biti bez novoga. U svakom slučaju, ne bez stavljanja novih pitanja. (A pisana osam godina, posle skoro 50 godina studija.) Knjiga jednog pesnika, koji stavlja pitanja koja su, dosad, prećutana, ili skrivena, i zaboravljena, i esteta, i istoričara umetnosti. Fakta pokrivena traženjem jednog baroknog Mikelanđela..
Ima sedamdeset godina.
Gotovo je sam. Okružuju ga jedino mladi pisci.
Crnjanski izjavljuje:
Prijateljstva su lepa kad su iz detinjstva, rata, i, na primer, zatvora. U starosti su prijateljstva prijatna, ali nisu duboka.
Poneki prijatelj se pokaže da je jezuita. U “životnim iskušenjima” voleo sam da budem sam i da se pouzdam u samog sebe…
Zavist je isto tako česta kao i prijateljstvo, u literaturi, jer je prirodna – a ja nisam anđeo…
Piše mu iz Lozane izdavač Vladimir Dimitrijević, u aprilu 1970:
Vi ćete kroz nedelju dana dobiti prve primerke ’Dnevnika o Čarnojeviću’. Knjiga će biti lepo opremljena i bilo bi mi vrlo milo kad bi Vam se svidela. Sa moje strane očekujem sa nestrpljenjem da ta knjiga izađe, to će biti za mene kao neko oduženje zemlji Srbiji.
Čitam u ’Savremeniku’ ’Embahade’. Vanredno. I kao uvek uz Vaša dela doživljavam pravo ushićenje… Verujem da će Vas francusko izdanje ’Dnevnika’ dobro i prirodno predstaviti Parižanima, pošto francuska provincija još ne zna da je na jugu Italija, a na zapadu Nemačka, a kamoli da postoji negde Srbija, a u njoj i literatura…
A da duševno oni odavno nemaju takvu prozu i takvu poeziju u to ne treba da se sumnja… Da li Vas je Jugoslavija predložila za Nobelovu nagradu?…
Odlazi na književne večeri u Valjevo, Pančevo… NIN ga moli za učešće u anketi o starosti. Kaže im:
Pitate kako treba stariti? Prirodno. Stariti, to je najprirodnije u životu. To je jedini roman koji se, a pre, a posle, doživi…
“Nolit”, zahvaljujući prijateljstvu njegovog direktora Save Lazarevića sa Crnjanskim, dobija za objavljivanje “istorijski roman u klasičnom smislu reči” “Kap španske krvi”.
Za pisanje ove knjige, nastale između dva svetska rata, Crnjanski se inspirisao biografijom bavarskog kralja Ludviga I. Tema je: ljubav i politika. Povodom ove knjige Eli Finci u “Politici” piše:
“Kap španske krvi” je roman o čuvenoj španskoj plesačici Loli Montez, upravo o jednom kratkom i izuzetno burnom periodu njenog života, od dolaska u Minhen 1847. do odlaska iz njega prekretne 1848. godine. Sve što on o Loli Montez hoće da kaže, samo su varijacije naslova: da je ona kap vrele španske krvi…
Za jednog pisca kakav je Crnjanski, u svojim senzibilnim lirskim tkanjima i modernim analitičkim raščlanjavanjima, to je višestrano nedovoljno.
U aprilu 1971. godine, na godišnjoj skupštini Udruženja književnika Srbije, Crnjanskom je dodeljena nagrada za životno delo. Ceo iznos nagrade poklonio je Fondu za izgradnju pruge Beograd – Bar (milion dinara). On je, tom prilikom, podsetio da je još 1932. godine pisao:
Železnica koja će vezivati Dunav i Jadran, tzv. Jadranska pruga, svakako je jedna od veza na kojoj se, iako sa teškoćama i zakašnjanjem, radi…
U listu “Student” izjavljuje, povodom izvesne rang-liste o najznačajnijim posleratnim delima u našoj literaturi, gde je na prvo mesto stavljena Andrićeva “Prokleta avlija”, a zatim “Seobe”…:
Ne bih mogao da priznam, nikad, da je moj roman, drugi, pa ni iza romana mog starog prijatelja, Ive Andrića, nobelovca, ne bih to priznao čak, nijednom, među našim književnicima, mojim savremenicima. Mislim samo da ovakve rang-liste književnika nemaju smisla, jer su, skoro, uvek, lične.
Na 64. redovnoj godišnjoj skupštini Srpske književne zadruge Crnjanski je zajedno sa Desankom Maksimović i profesorom Medicinskog fakulteta, infektologom Kostom Todorovićem, izabran za počasnog člana. Tim povodom, 17. maja 1971, kaže:
Za mene je ovo jedan prijatan dan. Ja sam pre pola stoleća ušao u ovu kuću, Univerzitet.
Ja sam ovde diplomirao, ovim stepenicama sam išao, u auli smo pripremali demonstracije. Za mene je ovo, dakle, jedan doživljaj, istina, kada čovek dolazi tako blizu sedamdeset osmoj godini, kao što sam ja, onda je sve doživljaj.
Ja bih samo hteo da kažem nekoliko reči Srpskoj književnoj zadruzi, kao znak da sam zahvalan za ovu počast, one plave knjige koje sam i ja u detinjstvu u Temišvaru čekao, koje su prelazile granice, one su sačuvale nešto od tog divljenja koje imam za našu knjigu, baš zato što su te plave knjige bile iznad onih pokatkad gadnih materijalnih želja koje često danas knjige i šund znače.
O Crnjanskom i njegovom delu često se piše u novinama i časopisima. Izlazi i studija dr Aleksandra – Saše Petrova “Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo”. Nešto ranije, Srpska književna zadruga objavila je studiju najboljeg znalca stvaralaštva Crnjanskog Nikole Miloševića “Roman Miloša Crnjanskog”.
Nastaviće se
