Geteovi Jadi mladoga Vertera, roman koji odoleva vremenu
Prošlo je više od dvesta godina otkad se Verter prvi put pojavio među Nemcima – roman Jadi mladoga Vertera (Die Leiden des jungen Werther) objavljen je 1774, a prerađeno izdanje je izašlo 1787. godine. Na srpski jezik ga je prvi put preveo Jovan Rajić 1844, a zatim su sledili Branko Mušicki 1905, Isidora Sekulić 1923, Stanislav Vinaver 1949, Ivan V. Lalić 1954. i Jelena Blagojević 2010. godine. Tokom prethodnih decenija roman je na srpskom jeziku bio preštampavan nekoliko puta, a sada se Vinaverov prevod ponovo pojavio u izdanju izdavačke kuće Laguna. S obzirom na vreme koje je proteklo od nastanka dela postavlja se pitanje: šta ovaj roman može da ponudi današnjim čitaocima? Zašto bi ga čitali? Ne može se reći da postoji jednostavan odgovor na ova pitanja.
Vertera treba čitati ne samo zato što je prvenac jednog od najvećih nemačkih pisaca svih vremena Johana Volfganga Getea (Johann Wolfgang Goethe, 1749–1832) i što sadrži autobiografske elemente. Ne treba ga čitati ni samo zato što je reprezentativan za doba u kojem je nastao i za književne pravce tog vremena. Niti zato što predstavlja prekretnicu u razvoju nemačkog romana. Ne, ne treba čitati ovaj roman samo zato što je od istorijskog značaja već i zato što je univerzalan i
uvek iznova aktuelan. Zato što je roman Jadi mladog Vertera priča o mladom čoveku, o njegovom begu od skučenosti društva, o osećanju izgubljenosti, o nesrećnoj ljubavi, o umetnosti, o religiji, o životu i smrti – o temama koje kroz vekove ostaju iste u svojoj različitosti, temama od značaja za likove koji žive na stranicama ove knjige i u kojima čitaoci uvek iznova prepoznaju i sebe i pisca.
Mnogi Vertera nazivaju autobiografskim romanom zbog sličnosti između autora i junaka: i Gete i Verter su rođeni 28. avgusta, Gete je bio nesrećno zaljubljen u Šarlotu Buf (Charlotte Buff, 1753–1828), kasnije udatu Kestner, iz Veclara (Wetzlar). Iako Verterova Lota ima crne oči Maksimilijane La Roš (Maximiliane La Roche, 1756–1793), bračni par Kestner je bio prilično uvređen zbog ličnih stvari koje je Gete izneo u romanu. Međutim, Verter nije Gete jer je pisac ipak doživeo duboku starost i još mnogo ljubavi posle Lote, za razliku od Geteovog kolege Jerusalima (Karl Wilhelm Jerusalem, 1747–1772), mladog pravnika iz Veclara, koji se jeste ubio Kestnerovim pištoljem zbog
nesrećne ljubavi prema udatoj ženi. Verter je stoga spoj Getea i Jerusalima, literarni lik stvoren radi katarzičnog oslobađanja od mladalačkog ljubavnog zanosa. Iz tog razloga se Gete distancirao od Vertera – ovaj je ispunio svoju funkciju i za njega postao oličenje prevaziđene mladalačke strasti.
Upravo emocije predstavljaju okosnicu ovog romana, koji spada u književni pravac u kojem je težište na prikazivanju unutrašnjeg sveta likova uz iscrpno opisivanje osećanja – sentimentalizam. U književnim delima ovog strujanja naročito se često uzdisalo i plakalo, budući da nemački jezik još nije imao dovoljno razrađen rečnik za izražavanje osećanja, što se promenilo tek s Verterom. Iako i Verter mnogo plače, a ni drugi likovi u romanu se ne uzdržavaju od suza, tek je s ovim romanom nemačka književnost pronašla jezički izraz adekvatan za iskazivanje snažnih emocija.
Za ovakvu sadržinu trebalo je odabrati i odgovarajuću formu, a kao naročito pogodni pokazali su se dnevnici i pisma, te je i Gete napisao epistolarni roman nalik dnevničkim zapisima. Većina Verterovih pisama upućena je njegovom prijatelju Vilhelmu, osim nekoliko koja su namenjena Loti i Albertu, ali pošto njihovih odgovora nema, čitaoci stiču utisak da su pisma upućena njima, i kao da čitaju dnevnik.
Zahvaljujući ovoj formi oni imaju prilike da steknu uvid u Verterova najintimnija osećanja, u njegov unutrašnji svet i njegov iskren i autentičan monolog. Dinamici i dramatičnosti ovih pisama doprinosi izbor emotivno najintenzivnijih trenutaka, strastvenih izliva osećanja zbog kojih Verter postaje lirski roman. Epsku mirnoću uvodi tek na kraju dela urednik pisama koji trezveno izveštava o poslednjim trenucima života ovog „junaka“, s neutralnom distancom relativizuje njegovo viđenje i suprotstavlja objektivni prikaz situacije Verterovim subjektivnim emotivnim izlivima u pismima.
Gete je ovu formu odabrao pod uticajem Ričardsonovog (Samuel Richardson, 1689–1761) čuvenog romana u pismima Pamela (Pamela, or Virtue Rewarded, 1740). U Verteru su prisutni i tragovi Sternovog (Laurence Sterne, 1713–1768) Sentimentalnog putovanja (Sentimental Journey, 1768), zatim prikaza seoske idile u Goldsmitovom (Oliver Goldsmith, 1728–1774) Vekfildskom svešteniku (The Vicar of Wakefield, 1766) i Rusoove (Jean-Jacques Rousseau, 1712–1778) Nove Eloize (Julie ou la Nouvelle Héloïse, 1761), još jednog romana u pismima. Svakako nije slučajno što literarni uticaji nisu bili iz nemačke, već iz engleske i francuske književnosti.
Roman je u Nemačkoj posle baroka (1624–1680) bio ozloglašen kao književna vrsta, tek ga je prividna autentičnost epistolarne forme oslobodila predrasuda, kao i lošeg glasa da je to fantastičan, čisto fikcionalan žanr bez ikakvog dodira sa stvarnošću. Zahvaljujući epistolarnoj formi dobio je pristup „višoj“ književnosti i konačno je prihvaćen kao ozbiljna književna vrsta. Iz tog razloga se objavljivanje Geteovog prvenca često označava kao rođenje modernog nemačkog romana.
Roman Jadi mladoga Vertera napisan je i u duhu nemačkog književnog pravca mladih buntovnika – pod nazivom šturm i drang (Sturm und Drang) – protivnika krutih pravila i feudalnog sistema, pobornika slobode, strasti, emocija, neposrednosti, prirodnosti – svih stvari srca, ključne reči ovog strujanja. Želja za kršenjem pravila i za slobodom ogleda se i u formi i u sadržaju književnih dela ovog pravca. Jezik je lirski i eksplozivan u svojoj emocionalnosti, gramatički nepravilan i eliptičan u svojoj spontanosti i prirodnosti, slojevit i raznolik u nastojanju da se prikažu promenljivi pokreti duše mladog čoveka. Ključne teme u okviru ovog pravca, pa i Geteovog prvenca, jesu kritika društva, priroda, ljubav, umetnost (slikarstvo i književnost) i religija.
Upravo u Verterovom odnosu prema društvu ogleda se njegovo buntovništvo, njegova snažna želja da pobegne, što se vidi već u prvoj rečenici romana: „Kako sam sav radostan što sam otputovao!“ Verter ne može da nađe svoje mesto u društvu svog vremena. Kao predstavnik intelektualaca građanskog porekla, koji se u 18. veku suočavaju s utvrđenom krutom hijerarhijom, on spada u one koji nisu spremni da prihvate nametnutu društvenu poziciju. Stečeno obrazovanje ovim građanima daje osnov da cene sebe i da se bore za svoju slobodu i zasluženo mesto u društvu, ali uglavnom bezuspešno. Pored toga, Verter je iz dobrostojeće porodice, može sebi da priušti prilično lagodan život i da se kreće u različitim društvenim slojevima i dobro ih upozna. Ne prija mu društvo obrazovanih građana koji bi trebalo da budu nosioci progresivnih ideja i napretka, ali ih koče oportunizam, sujeta i zavist, sitničavost i ograničenost, te se mnogo bolje oseća u društvu plemića kao što su grof C, gospođica fon B. ili knez ***. Međutim, to nije dugo potrajalo jer se Verter slučajno pridružio večernjem druženju plemstva kojem nije prijalo njegovo prisustvo, tako da su ga zamolili da se udalji. Izbio je skandal, Verter je ponižen i osramoćen, priče se raspredaju, a zluradi likuju, pa Verter traži otpust s mesta sekretara i odlazi s dvora.
Utočište od društva Verter nalazi u prirodi, u seoskoj idili, te najveći deo vremena provodi u malom mestu koje naziva Valhajm i u njegovoj okolini. U osnovi ovog fiktivnog imena nalazi se igra reči: „odabrani dom“ (nem.: Wahl – „izbor“, Heim – „dom“). Osim toga, Verter sa sobom nosi knjige koje ga vode u neki drugi svet, prostorno i vremenski udaljen, provodi mnogo vremena s decom i uživa u jednostavnosti seoskog života. Međutim, stvarnost ga na kraju ipak sustiže.
Radnja romana počinje u maju 1771. godine, kada je sve u cvatu, i priroda, i Verterova osećanja, i završava se u zimu, za Božić 1772. godine, kad umiru i priroda i Verter. Podeljen u dva dela, roman prikazuje uzlaznu i silaznu putanju Verterove ljubavi i njegove duše. Dok Verter piše pisma, u savršenom je skladu s prirodom koja ga okružuje jer ona odslikava njegovo unutrašnje duševno stanje: o radosti i sreći piše u proleće i leto, a o tuzi i očajanju krajem leta, u jesen i zimu.
U prirodi se Verter oseća blizak Bogu, za njega su priroda i Bog jedno (panteizam), emocije mu bujaju, inspiracija se budi i on želi da stvara umetnička dela. Međutim, njegove slike su samo puko podražavanje prirode, on nije u stanju da stvara ništa novo i originalno jer se rasplinjava. Uprkos umirujućem dejstvu i stvaralačkom impulsu prirode, čak ni Verter ne može da previdi njenu destruktivnu stranu, pogotovo kad je reč o ljudskoj prirodi. U prirodnosti Verter nalazi objašnjenje za reakcije i postupke strastvene duše (ne samo svoje), ali i opravdanje pred sobom i pred drugima. Međutim, svestan je opasnosti prepuštanja emocijama jer to može ponekada da vodi ka nekontrolisanom nasilju i smrti. Braneći seoskog momka koji je ubio zbog ljubavi, Verter prepoznaje sebe u njemu, potpuno svestan da nema spasa za tog momka, ali ni za njega jer je i on obuzet mračnim mislima o ubistvu i samoubistvu.
Verterova unutrašnja stanja u skladu su i s književnim delima koja čita. Na samom početku romana nalazi utočište u prošlim vremenima Homerovog sveta, koji ga umiruje i u savršenom je skladu s njegovim emocijama. Verter doživljava sebe kao Odiseja, a zajedničko im je lutanje na putu kući. Iako Verter u prvo vreme misli da je našao svoj odabrani dom, on odlazi na dvor, zatim na kneževo imanje, posle obilazi i mesto svog detinjstva, pa se ponovo vraća u Valhajm i na kraju bira povratak Ocu.
Osim antičke književnosti pominju se i savremena engleska i nemačka književnost. Dok se voze kočijom na igranku, Lota hvali Vekfildskog sveštenika, a tokom oluje nakon plesa pominje i ime nemačkog pisca Klopštoka (Friedrich Gottlieb Klopstock, 1724–1803), s jasnom aluzijom na njegovu čuvenu himnu Slavljenje proleća (Frühlingsfeier) koja objedinjuje duboku religioznost i divljenje prirodi, ali i najavljuje oluju koja će uslediti u životu likova.
Dok pati zbog ljubavi, Verter postaje sve turobniji i okreće se književnosti u kojoj se tematizuju smrt i tragična stradanja junaka. Čita i prevodi Osijana i prepušta se mračnim tonovima ostrvskih balada. Na kraju, poslednja knjiga koja ostaje na njegovom stolu nakon smrti jeste Lesingova (Gotthold Ephraim Lessing, 1729–1781) drama Emilija Galoti (Emilia Galotti, 1772) u kojoj otac ubija kćerku da bi joj spasao čast. Verter svoju smrt posmatra kao „sjedinjenje“ s Ocem koji svoju decu šalje u svet, a onda ih ponovo prima k sebi – čak i kad svojom voljom dolaze pre vremena. Biblija je knjiga koja se provlači kroz ceo roman, Verterov poslednji obrok su hleb i vino, a pištolj naziva hladnim putirom. Samoubistvo se odigralo u ponoć uoči Božića, iako je Verter još satima umirao, sve do podneva sledećeg dana.
Verter čita da bi pronašao utehu u književnosti, nalazi u literarnim delima paralele za ono što se njemu dešava, ali ne preduzima ništa da bi to promenio. U pokušaju da izađe iz začaranog kruga patnje zbog ljubavi, on na neko vreme odlazi iz Valhajma, radi kao sekretar, ali se vraća nakon još jednog razočaranja. Verter nije u stanju niti da se bori za Lotu niti da se udalji od nje. Samo na kraju, kad je već doneo odluku o svom „odlasku“, on je strasno grli i ljubi, što neminovno dovodi do njihovog rastanka. Verterov jedini uspešan čin jeste i njegov poslednji – samoubistvo. Tim postupkom on krši i pravne i crkvene propise svog vremena, ali njega ne zanimaju institucionalna pravila, on opravdanje nalazi u ljudskoj prirodi.
U jednom razgovoru s Albertom, Verter iskazuje svoje mišljenje o samoubistvu kao posledici bolesti duše koja jednostavno ne može da zaceli, da ozdravi, kao što to u pojedinim slučajevima ne može ni bolesno telo. Isto kao što se ne može prebaciti onome ko podlegne groznici, tako se ne može kriviti ni onaj čija je duša toliko bolesna da ne može više da podnese svoju meru patnje u životu. Verter jednostavno nije mogao da podnese svoju.
Njegova neutaživa i neostvariva težnja da uspostavi jedinstvo s prirodom, voljenom ženom i Bogom zasniva se na izrazitoj subjektivnosti i emocionalnosti koje mu, s jedne strane, omogućavaju da se vrlo uspešno poveže s decom i seoskim stanovništvom, ali, s druge strane, on zbog toga pati u stegama društva kojem pripada. Konflikti u Verterovoj duši se ne rešavaju, njegova emotivnost i maštovitost ne nalaze oduška u umetnosti, on ne stvara – uprkos slikarskim pokušajima on ostaje diletant, koncentrisan na bol svog srca, nesposoban da ga pretoči u delo bilo kakve vrste i da taj bol barem donekle sebi olakša, da zaceli. Sukobi sa stvarnošću ne vode ka otrežnjenju, već ka melanholiji, pasivnosti, želji za smrću kao drugim načinom postojanja i nestajanja u beskonačnosti.
Nesrećna ljubav prema Loti poslužila je kao povod za odlazak s ovog sveta, ali predispozicije za Verterovu bolest duše već su odavno postojale. Iako Lota za Vertera predstavlja otelotvorenje svih njegovih čežnji, za njega je nedostižna jer je verenica, a zatim i supruga drugog čoveka. Posmatrao ju je kako s ljubavlju vodi računa o svojoj braći i sestrama, povezao se s njom preko književnosti, muzike i plesa, osetio je saglasje njihovih duša i nije više mogao da se odvoji od nje. Mada je jasno da Lota gaji izvesna osećanja prema Verteru, budući da ne želi da se rastane od njega, već želi da ga zadrži kao brata ili prijatelja, ona o svojim osećanjima ni sa kim ne razgovara, i ne prihvata Verterovu ljubav jer je srećno udata žena koja voli i poštuje svog muža. Njeno odbijanje se može tumačiti na razne načine – možda Lota zaista nije zaljubljena u Vertera, možda je samo vezana snažnim osećanjem odgovornosti prema Albertu, možda je to jednostavno odluka praktične mlade žene koja bira stabilnijeg, pouzdanijeg muškarca. Izvesno je da je suštinska razlika između Vertera i Lote u onome što nju vezuje za njenog verenika, a kasnije i supruga: okrenutost ka stvarnosti i ljubavi prema porodici koja se iskazuje u postupcima, a ne u pasivnosti i prepuštanju svetu mašte i osećanja.
Albert je čista Verterova suprotnost, poslovan i razuman čovek čvrstog karaktera i trezvenog načina razmišljanja koji je našao svoje mesto u društvenoj hijerarhiji, zadovoljan je sobom i svojim životom, posvećen porodici, pouzdan čovek koji predstavlja stabilnost i sigurnost koju je Lota tražila i odabrala i pre nego što se Verter pojavio. Lota svom izboru ostaje verna uprkos nemiru koji je ovaj neobičan gost uneo u njen život – većem nego što je ona htela, a manjem nego što je on želeo.
Možda se u Loti vodi borba između emocija i razuma koji su otelotvoreni u ova dva muškarca, to ne možemo znati jer nas o svim događajima izveštava Verter iz svoje krajnje subjektivne perspektive.
Čak ni urednik na kraju romana ne rešava ovu nedoumicu u potpunosti: da li Lota, u stvari, voli obojicu? Sasvim je izvesno da su njih dvojica oličenje dve strane njene sopstvene prirode – racionalnosti (Albert), s jedne strane, emotivnosti i strastvenosti (Verter) s druge strane. Verter jeste probudio njena osećanja, ali ona je na kraju odabrala trezvenost. Čitaoci su takođe birali: Gete je Verterom uticao na mlade pisce pravca šturm i drang, dok su ga stariji književnici kritikovali zbog nerazumnosti njegovog junaka. Uprkos zabranama i kritikama, roman je postao nemački bestseler (prvi posle humanističkog Broda budala Sebastijana Branta iz 1494. godine), odjeknuo je evropskom literarnom scenom i uveo Nemce u svetsku književnost. Nakon što je Verterova ispovest objavljena, usledila je čitava poplava verterijada, dela nastalih po uzoru na Vertera. Iako su ona u najvećem broju nastala u 18. veku, i u 20. veku ovo delo je poslužilo kao inspiracija za veoma uspešan roman Novi jadi mladoga V. (Die neuen Leiden des jungen W, 1972) istočnonemačkog pisca Ulriha Plencdorfa (Ulrich Plenzdorf, 1934‒ 2007). Čak je i Laza Lazarević 1881. godine objavio pripovetku Verter, parodiju Geteovog dela, u kojoj opisuje Jankovu nesrećnu ljubav prema Mariji, mladoj udatoj ženi koju poznaje od detinjstva.
Mnogi su se identifikovali s Verterom, te je verterizam, podražavanje Vertera, poprimio široke razmere u Nemačkoj. Mladići su se odevali kao Verter, u modernom stilu preuzetom iz Engleske (plavi frak sa žutim dugmadima od mesinga, uske žute pantalone, braon čizme, beli šešir sa žutom vrpcom), oponašali su njegov način života, a u ekstremnim slučajevima su čak pribegavali i samoubistvu. Nemačku je potresao takav snažan talas samoubistava da je Gete u novom izdanju još više naglasio distancirani stav prema svom junaku i njegovom konačnom činu, što nije umanjilo popularnost ni pisca ni romana.
Mnogo je razloga da se roman Jadi mladoga Vertera pročita. Uprkos vremenu koje je prošlo od njegovog nastanka, i danas se iz njega može nešto naučiti, nešto osetiti, nečeg se i prisetiti. Roman i njegov junak se mogu voleti, mogu izazvati osećanje sažaljenja ili odbojnosti, ali teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim.
Nikolina Zobenica
U Novom Sadu, 21. juna 2017.
