Jimi Hendrix je jednom prilikom oduševljeno rekao: Ako John Bonham ikada odluči da napusti Zeppeline, biće dobrodošao u mojoj grupi, makar bio prinuđen da sviram sa dva bubnjara.
Ne smatram da sam pod posebnim uticajem bilo koga ili bilo čega. Ali kad sam počeo svirati, bio sam pod uticajem ranog soula. Bio je to samo taj osećaj, taj zvuk, objašnjavao je John Bonham vlastiti stil i fascinaciju bubnjevima. Oduvek sam bio opsednut bubnjevima. Oni me fasciniraju. Bilo koji drugi instrument – ništa. Pomalo sviram akustičnu gitaru. Ali uvek su bubnjevi bili pre svega. Mislim da je osećaj puno važniji od tehnike. Sve je to vrlo lepo, recimo izvoditi triple paradiddle – ali ko će znati da ste to uspeli? Ako svirate tehnički, zvučite kao svi ostali. Bitno je biti originalan.
Ovako impresivnom konstatacijom, komplimentom koji dolazi od najvećeg gitariste svih vremena – vanzemaljca u bučnom i šarolikom svetu rock and rolla, mogao bih i da završim započeti tekst (hommage bubnjaru koji me je od malih nogu očarao svojom energijom, zvukom, originalnošću i već samim uvodom (prvim njegovim moćnim taktovima koje sam čuo) u prvi, antologijski blues-rock album Led Zeppelina – pesmu Good Times, Bad Times, trenutkom nakon kojeg rock muzika nikad više neći biti ista), što bi bilo više nego dovoljno, s obzirom na činjenicu ko je i šta rekao za pokojnog Bonhama, ali… Za njegovu desnu nogu Hendrix je tvrdio da svira kao par kastanjeta – što mu takođe treba verovati, jer Hendrix je svakako imao sluha i bio nošen istim duhom samodestrukcije, oslobađanja muzikom i ritmom divljine. Njegova legendarna desna noga (na njegovoj bas pedali) i munjevito brzi triple bili su njegov instant zaštitni znak.
John je bio revnosni slušaoc muzike na radiju i ploča. Među Johnovim omiljenim britanskim grupama bile su: Johnny Kidd & The Pirates, The Hollies i The Graham Bond Organisation s jednim od njegovih bubnjarskih idola Ginger Bakerom za bubnjevima. Takođe je bio oduševljeni slušaoc američkog jazza s bubnjarima kao što su Buddy Rich, Art Blakey, Max Roach i Louis Bellson. Do početka 1968. John Bonham je stekao snažnu reputaciju među muzičarima i bendovima u području Redditch (Bonhamovo rodno mesto) kao jedan od najboljih bubnjara u okolini. Imao je kombinaciju snage, izdržljivosti, tehnike i impresivnog scenskog nastupa. Robert Plant preporučio je Johna Bonhama kao potencijalnog bubnjara da se pridruži novoj grupi Jimmyja Pagea. Page i menadžer Peter Grant otišli su proveriti Johnovo bubnjanje iz prve ruke kod Tima Rosea. Jimmy je bio impresioniran i pozvao je Johna da se pridruži Led Zeppelinu…
Jedna od najprepoznatljivijih karakteristika muzike Led Zeppelina bio je njihov veliki, duboki zvuk predvođen snažnom i čvrstom ritam sekcijom Johna Bonhama i John Paul Jonesa. Pageova tehnika produkcije i snimanja igrala je važnu ulogu u hvatanju Johnova zvuka. Na primer, odjekujući zvuk bubnja postignut u pesmi When the Levee Breaks, s albuma Led Zeppelina IV, proizašao je iz Jimmyjeve ideje za snimanje. Snimio je Johna kako svira svoje bubnjeve na dnu stubišta u Headly Grangeu koristeći dva mikrofona Beyerdynamic M160 postavljena na vrh stepenica koji su stvarali izrazito snažan zvuk.
Ako je kralj rock and rolla bio Elvis Presley, onda je kralj rock bubnjanja sigurno bio John Bonham, tvrdio je glavni urednik časopisa Modern Drummer. Malo koja lista koja se bavila bubnjarima unutar rock muzike (pre svih lista kultnog Rolling Stonea) nije ga postavila na počasno, prvo mesto, u ne maloj konkurenciji povesti dugoj sedam decenija (pomenimo samo neke od najvećih imena sveta ritam sekcije – Charlie Watts, Ringo Starr, Keith Moon, Ginger Baker, Mitch Mitchell, Ian Paice…).
Bio je veliki čovek (i dušom i telom), verovatno najoriginalniji bubnjar rock muzike – svojim naizgled nelogičnim (groove) ritmovima obogaćivao je strukturu moćnog hard rock-blues zvuka benda Led Zeppelin. Grmljavina kojom je zasipao rokenrol, bojeći ga nepresušnom inventivnošću, snagom, čvrstinom i zadivljujućom količinom energije prosto je neopisiva. Nijedan bubnjar nikad se nije mogao približiti Johnu Bonhamu. Kada su Led Zeppelin objavili svoj debi album, u januaru 1969. postojala su verovatno samo dva bubnjara koja su mu se približila: The Who’s Keith Moon imao je snagu i rock’n’roll ludorije; Cream Ginger Baker imao je svestranost. Ali John Bonham spojio je to dvoje, sedeći iza riffova natopljenih bluesom Jimmyja Pagea i blisko sarađujući s basistom Johnom Paulom Jonesom u pesmama poput Good Times, Bad Times, praktično gurnuvši Led Zeppelin da izmisle heavy metal, dok je takođe revolucionisao način na koji bubnjari razmišljaju o svojim instrumentima. Pod uticajem brzine Carminea Appicea (Vanilla Fudge), Bonham je uvežbao svoju desnu nogu za dvostruki uzastopni udarac (ono što će Hendrix nazvati par kastanjeta), ne shvatajući da je bubnjar Vanilla Fudgea upotrebio dvostruku pedalu.
Dva meseca nakon snimanja albuma Led Zeppelin, bend je krenuo na svoju prvu turneju po Americi u decembru 1968. Bonham se sprijateljio s Carmineom Appiceom, bubnjarem Vanilla Fudgea (kojima su Led Zeppelin bili podrška). Carmine ga je upoznao s Ludwig bubnjevima koje je i sam koristio. Johnu se odmah svideo veliki bogati zvuk koji stvaraju bubnjevi i sviraće isključivo na Ludwig bubnjevima do kraja svoje karijere…
Tokom koncerata Led Zeppelina, Bonhamov zloglasni bubnjarski solo – Moby Dick, trajao bi i do 30 minuta, pokazujući njegovu ogromnu kreativnost i neverovatnu fizičku izdržljivost. Solo je strukturisan tako da uključuje slobodnu improvizaciju, postavljene obrasce i finale. John Bonham komentisao je solo na sledeći način: Ne voli i ne razume svako bubnjarski solo. Stoga volim uneti efekte i zvukove kako bih zadržao njihov interes – poput faziranja na pedalama timpana. Pokušavam svirati nešto drugo svake večeri, ali osnovni plan je isti – od palica do ruku, a zatim timpani i konačno građenje. Obično sviram 20 minuta, a najduže što sam ikad svirao bilo je nešto manje od 30 minuta. Dugo je to vreme, ali kad sviram čini se da proleti… Od 1969. nadalje, proširio je broj perifernih udaraljki koje je svirao na pozornici na: konge, orkestralne timpane i konačno simfonijski gong koji bi zapalio pred kraj koncerata… Naslov Moby Dick bio je hommage velikom belom kitu iz istoimenog romana Hermana Melvillea. Bubnjarski solo prvi put je spomenut pod ovim naslovom kada se pojavio kao pretposlednja pesma na albumu Led Zeppelin II, objavljenom u oktobru 1969. Pre ovog albuma, prethodno je bio poznat kao Pat’s Delight. Verzija pesme Moby Dick koja se pojavljuje na albumu zapravo je spoj različitih isečaka bubnjara koje je Jimmy Page snimio o Johnu u studiju. Te je isečke kasnije sakupio i montirao u kontinuirani bubnjarski Solo. Bonham je rekao: Nisam zapravo sedio tamo i svirao solo na bubnjevima posebno za ploču. Jednostavno su to spojili.
Njegov stil života bio je gotovo isti, rokerski, nesputan i beskompromisan. Činjenica, da je po rečima prijatelja bio velika lafčina i u piću, koštala ga je života – ujutro, 25. septembra 1980. godine, veliki Bonzo pronađen je mrtav. Autopsija je pokazala da je smrt nastupila od prekomerne doze votke, ispijene tokom dvanaestočasovne pijanke.
Stvarno je znao kako naterati instrument da peva i zbog toga je iz njega mogao izvući toliku glasnoću samo svirajući iz zgloba. Bila je to samo zadivljujuća tehnika koja je bila prilično holistička ako znate na šta mislim, objašnjavao je kasnije Jimmy Page.
Ko je makar jednom imao priliku da čuje grmljavinu bubnjeva Johna Bonhama, recimo u pesmi Rock and roll, teško će poverovati u njegovu smrt, barem ne onu duhovnu – tako veliki i moćan čovek, jednom rečju: ljudina, fajter do koske, bio je jedan od onih ljudi mnogo većih i od samog života. To je uspeo da prenese i na muziku, koju je obeležio za sva vremena (ako izuzmemo dve besmrtne bubnjarske solaže – Moby Dick & Bonzo’s Montreux, niska Bonhamovih zeppelinskih bisera je očaravajuće impresivna – od Good Times, Bad Times i Dazed And Confused, preko pomenute Rock And Roll i In My Time Of Dying, do When The Levee Breaks, In My Time Of Dying, The Ocean, Foll In The Rain, Immigrant Song, Trampled Under Foot, Ramble On, I Can’t Quit You Baby, Misty Mountain Hop, Whole Lotta Love, Bring It On Home,How Many More Times, Black Dog, Kashmir ili Since I’ve Been Loving You…).
Srce (SRCE kao ključni pojam u poimanju Bonhamovog stila sviranja, poimanja muzike i života uopšte, svega onoga što ga je svetlosnim godinama odvajalo od ostatka rock and roll sveta buke i ritmike) Bonhamovog prepoznatljivog bubnjanja ima veze s neobičnom dinamikom koju je imao s Jimmyjem Pageom. Normalno, bubnjar će se pridružiti basisti, pružajući čvrstu osnovu za gitaru i vokal. Ali bit cele stvari s Zeppelinima, kaže inženjer Ron Nevison, je bio John Bonham koji je pratio gitaru. Uzeo bi riff i to bi mu bila deonica bubnja. Jedan od najpoznatijih primera pomenute tvrdnje jeste Immigrant Song, gde Page i Bonham slede jedan drugoga, dok John Paul Jones grmi ispod njih. Rezultat i jedan od ključnih razloga zašto Bonhamove ruke gotovo nikada ne prestaju leteti oko njegovog bubnjarskog kompleta je taj što, poput Pagea, svira i ritam i solo delove, ponekad oba odjednom. Bonhamov tour de force zvani Rock And Roll(Led Zeppelin IV) najubitačniji je primer izrečene tvrdnje, trenutak uzletanja u sfere muziciranja nepoznate običnim smrtnicima.
Bio je jedan od najvećih svih vremena. Bio je čvrst kao kamen i jedinstven. Njegov zamah i osećaj su bez premca. Niko nije svirao kao John Bonham, i dan danas niko ne može svirati kao John Bonham – koliko god se svi trudili. On će zauvek biti jedan od najvećih rock bubnjara u povesti muzike. I on to zaslužuje, tvrdio je Mike Portnoy, američki bubnjar i jedan od osnivača progresivnog metal benda Dream Theater.
Ako su se posle svega našli on i Hendrix, tamo negde gde tek počinje prava fešta, verovatno sada zajedno praše neki dobri, energični bluz. Bolja kombinacija dve vatrene i jedinstvene duše teško je zamisliva, čak i za najmaštovitije ljubitelje umetnosti buke.
John Bonham je svirao bubnjeve kao neko ko ne zna šta će se sledeće dogoditi – kao da se klati na rubu litice. Niko se od tada tome nije približio i mislim da niko nikada neće. Mislim da će on zauvek biti najveći bubnjar svih vremena, reči su Davida Grohla (Bonhamovog velikog obožavaoca i sledbenika), legendarnog bubnjara Nirvane i Foo Fightersa (ništa manje ubitačnog u svojoj bubnjarskoj, ritmičkoj silovitosti i pristupu muzici koja je promenila svet)…
Bonzo, kako su ga zvali, uticao je na mnoge potonje generacije bubnjara. Bio je majstor dinamike i osećaja (prvih dvanaest sekundi numere Good Times, Bad Times bili su sasvim dovoljan dokaz, uvod u sferu besmrtnih). Mogao je svirati s neverovatnom snagom i intenzitetom, ali i na način koji je vrlo ekspresivan i delikatan. Bonhamov tajming je takođe bio besprekoran, a njegov ritam je bio bez premca. Imao je urođeno razumevanje kako složiti ritam i održati ga. To ga je učinilo savršenim bubnjarom za Led Zeppelin, čija je muzika često bila složena i višeslojna. Bonhamova kombinacija tehničkih veština, osećaja i intuicije učinila ga je jednim od najcenjenijih bubnjara u povesti. Njegov se uticaj oseća i danas, a on je i dalje jedna od najznačajnijih figura u svetu rock muzike…
Privodeći kraju moj skromni hommage istinskoj legendi sveta rock and rolla prepuštam se (kao u nekoj vrsti odjavne špice) čarima meni omiljenog, prefinjenog bluesa – I Am Gonna Crawl… jedinstvenom zvuku jedinstvenog bubnjara kakvog rock and roll teško da će više ikada videti… i čuti. John Bonham je definisao nešto novo. Rock bubnjanje nikada nije zvučalo tako dobro. Mnogi će možda tvrditi – nikad više.
Legenda nikad ne prestaje istinski da živi… Duh Johna Bonhama najočitiji je primer izrečene tvrdnje.
By Dragan Bonzo Uzelac, april 2023.
