Piše: Gordana Popović
(Tekst je napisan 2012. godine)
Pariz – Genije, ludak, alhemičar, ljubomoran, sujetan, drzak, obestan, mizogen, anarhist, vagabund… Kakav je stvarno bio August Strindberg? On sam je govorio: „Nikome nisam dosadan čini mi se zato što imam više lica.”
Ali, koje je njegovo pravo lice? Kako bismo njegovu ličnost postavili na scenu? Vek posle njegove smrti Švedski institut u Parizu bacio je svetlo na Strindbergove brojne identitete, izložbom njegovih fotografija.
Mada je najpoznatiji kao dramaturg čiji komadi se igraju širom sveta, poznato je da se nije izražavao jednostrano, samo rečju, odnosno pisanjem, već da je bio naklonjen slikarstvu i fotografiji.
U različitim periodima svog života intenzivno se posvećivao slikarstvu, a dok je živeo u Parizu, razmišljao je, čak, da se posveti i učenju tog zanata. Naročito je bio privržen slikanju prirode, posebno švedskog arhipelaga, ali vremenom su njegova dela postala sumornija, a more glavni motiv.
Još kao adolescent, međutim, bio je zainteresovan za fotografiju, tada još novi medij (Strindberg je rođen 1849. godine, a nastanak fotografije se zvanično vezuje za 1839).
Fotografija ga je najpre zanimala iz ugla nauke, kao čudo tehnike, ali kasnije je njegovo interesovanje imalo smelije ambicije i ideje. Voleo je da se fotografiše, a takođe je i sam fotografisao svoju porodicu, pejzaže, eksperimentisao sa svetlom. Danas je ostalo tek oko šezdesetak njegovih fotografija.
Najveći deo eksponata na izložbi su fotografski portreti njegove malenkosti, koji zauzimaju čitav jedan zid galerije, uz propratni tekst o njegovoj sujeti. Strindberg je obožavao da se slika. Kod fotografa je uvek svraćao uredno odeven, čak nalickan, sa još urednijom frizurom, brkovima i bradicom između donje usne i brade.
Njegov stil odevanja bio je onakav kakav je tada negovala buržoazija, prilično neosetljiv na modne tendencije, ali ipak često sa svilenom maramom nonšalantno vezanom oko vrata.
Još u svoje vreme Strindberg je smatran velikim kicošem, čak sujetnim snobom, a glumac August Falk, s kojim je zajedno osnovao eksperimentalni teatar u Stokholmu, opisao ga je svojevremeno kao najkoketnijeg muškarca kojeg je ikada sreo.
Ceo svet je za Strindberga bio pozorišna scena. On je odlično znao da je kostim veoma važan i izvan teatra. U biti stidljiv i plašljiv prilikom istupa u javnosti, stalno se trudio da prevaziđe nedostatak samopouzdanja. U takvim momentima odeća je za njega predstavljala način prerušavanja.
Strindberg je bio kosmopolita i za sebe je govorio da je, pre svega, Evropljanin. Deo svog života proveo je u Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Danskoj i Austriji, gde je upijao intelektualne tendencije svoje epohe. Švajcarska je za njega bila mesto demokratije i slobode, dok se Nemačkoj divio kao zemlji gde nalazimo „muškarce dostojne tog imena”.
Međutim, Pariz je za njega predstavljao kulturnu prestonicu koju je sanjao da osvoji. Da pokori taj bastion elitne kulture koju je prezirao. Neke od njegovih knjiga napisane su prvo na francuskom.
Švedski institut u Parizu se posebno potrudio da ove godine podseti ovaj grad na pisca koji ga je voleo.
Poslednji vikend u septembru bio je i Strindbergov, jer su održane manifestacije „Još jedan ples, gospodine Strindberg” i „Dobro veče, gospodine Strindberg” u Švedskom institutu i međunarodna konferencija na Sorboni pod nazivom „Strindberg i nasleđe”. Program je nastavljen i u oktobru javnim čitanjem njegovih dela.
„Ja sam vrag koji ima više od jednog trika u svojoj torbi”, govorio je Strindberg koji i danas fascinira i provocira pozorišnu publiku svuda u svetu, ostajući u srcu složenih debata.
Ni vek posle njegove smrti, polemike o njegovoj ličnosti ne blede.
Da li je bio ženomrzac ili, naprotiv, suprotno od toga, jedna je od polemika koja je inspirisala glumicu Žilijet Binoš da prihvati ulogu u savremenoj verziji njegovog komada „Gospođica Julija” na francuskom. A kad je prihvatila, ta uloga ju je uzela pod svoje, jer, kako reče danska glumica Gita Norbi, koja igra u njegovom komadu „Mrtvački ples”, Strindberg ulazi u dušu bez milosti.
