Letnje noći sam prvi put upoznao u godini moje mature, za vreme raspusta. U našoj kući kroz koju su preko celog dana kroz otvorene prozore duvali lahori, šumovi, bleskovi vrelih letnjih dana, nastanio se novi gost, malo, ljutito, kmezavo stvorenjce, sinčić moje sestre. On je u našoj kući doveo do povratka primitivnih odnosa, vratio unatrag socijalni razvoj do nomadske i haremske atmosfere matrijarhata sa logorištem posteljine, pelena, večito pranog i sušenog rublja s nemarnošću ženske toalete koja teži ka obilnim obnaživanjima vegetativno nevinog karaktera, s kiselkastim mirisom odojčeta i grudi nadošlih mlekom.
Sestra je posle teškog porođaja bila otputovala u banju, šogor se pojavljivao samo u vreme kad se jelo, a roditelji su do kasno u noć boravili u radnji. U kući je bila raširila svoju vlast detinja dadilja, čija se ekspanzivna ženstvenost još uvećavala i crpla sankcije iz svoje uloge majke-hraniteljke. U majestetu tog dostojanstva ona je svojim širokim i važnim postojanjem celoj kući udarila pečat ginekokratije koja je istovremeno bila vlast site i bujne telesnosti raspoređene u mudroj postepenosti između nje same i dve sluškinje, kojima je svaka delatnost dozvoljavala da rašire, kao paunov rep, celu skalu autarhične ženstvenosti. Na tiho cvetanje i dozrevanje vrta punog šuštanja lišća, srebrnog sjaja i senovitih zamišljenosti – naša kuća je odgovarala mirisom ženstvenosti i materinstva koji se uzdizao iznad belog rublja i cvetajućeg mesa, i kada bi se u strašno svetli sat podneva preplašene podizale sve zavese na širom otvorenim prozorima i sve pelene razapete na uzicama ustajale u sjajnom špaliru – kroz taj beli alarm svile i platna teklo je perjasto semenje, prašina, izgubljene pahuljice i vrt je sa tokom svojih svetlosti i senki, s putovanjem šumova i zamišljenosti lagano prolazio kroz sobu, kao da su se u taj sat Pana podigle sve pregrade i zidovi i kroz ceo svet u oseki misli i osećanja prolazio drhtaj sveobuhvatnog jedinstva.
Večeri tog leta provodio sam u bioskopu gradića. Napuštao sam ga posle poslednje predstave.
Iz crnine bioskopske dvorane razderane panikom uznemirenih svetlosti i senki, ulazilo se u tihi svetli vestibil, kao iz beskraja burne noći u tihu gostionicu.
Posle fantastične jurnjave po stranputicama filma umorno srce se umirivalo posle ekscesa ekrana u toj svetloj čekaonici, zatvorenoj zidovima od pritiska velike, patetične noći, u tom bezbednom pristaništu, gde je vreme odavno prestalo, a sijalice uzajamno ispuštale jalovo svetlo, talas za talasom, u ritmu jednom zauvek ustaljenom gluvom lupom motora, od koga je lako podrhtavala kabina blagajnice.
Taj vestibil, utonuo u dosadu kasnih sati kao železničke čekaonice kasno posle odlaska vozova, na trenutke je ličio na poslednje tle života, ono što će ostati kad prođu svi događaji, kad se iscrpe žagor množine. Na velikom šarenom oglasu Asta Nilzen se teturala već zauvek s crnim pečatom smrti na čelu, jednom zauvek njena usta su bila otvorena u poslednjem kriku, a oči natčovečanski napregnute i krajnje lepe.
Blagajnica je odavno otišla kući. Sigurno se sada vrtela u svojoj sobici oko razmeštenog kreveta koji je čekao na nju kao čamac, da je odnese među crne lagune sna, u haos sanjivih doživljaja i avantura. Ona što je sedela u kabini, bila je samo njena maska, varljivi fantom koji je gledao umornim, svetlo obojenim očima u prazninu svetlosti, besmisleno trepćući trepavicama da bi stresao zlatan prah sanjivosti, koji se neprestano prosipao sa električnih lampi. Ponekad se blago osmehivala na vatrogasnog narednika koji je i sam davno napušten od svoje realnosti stajao naslonjen na zid, zauvek nepokretan u svojoj sjajnoj kacigi, u jalovom blesku epoleta, srebrnih gajtana i medalja. Iz daljine su u ritmu motora zvečala okna staklenih vrata koja su vodila u kasnu julsku noć, ali je refleks električnog pauka zaslepljivao staklo, negirao noć, krpio kako je mogao iluziju bezbednog pristaništa neugroženog stihijom ogromne noći. Na kraju je čar čekaonice ipak morao da nestane, staklena vrata su se otvarala, crvena zavesa na vratima se nadimala od daha noći, koja je naglo postajala sve.
Osećate li tajanstveni, duboki smisao toga događaja, kad bolešljivi i bledi maturant izlazi kroz staklena vrata iz bezbednog pristaništa sam samcit u bezmernost julske noći? Da li će ikada preći te crne močvare, kaljuge i ponore beskrajne noći, hoće li se jednog jutra iskrcati u sigurnoj luci? Koliko desetina godina će trajati ta crna odiseja?
Još niko nije napisao topografiju julske noći. U geografiji unutrašnjeg kosmosa ti listovi su zapisani.
Julska noć! Tajanstveni fluid mraka, živa, osetljiva i pokretljiva materija mraka, koji je stalno nešto pravio iz haosa i odmah ostavljao svaki oblik! Crna građa koja oko sanjivog putnika gomila pećine svodova, udubljenja i nizine! Kao dosadni brbljivac prati ona usamljenog putnika, zatvarajući ga u krug svojih priviđenja, neumorna u izmišljanju, buncanju, fantaziranju – halucinirajući pred njim zvezdane daljine, bele mlečne puteve, lavirinte beskrajnih koloseuma i foruma. Noćni vazduh, taj crni Protej koji zabave radi pravi baršunaste gustoće, trake jasminovog mirisa, vodopade ozona, iznenadne gluvoće bez vazduha koje kao crni mehuri rastu u beskraj, strašne grozdove mraka, narasle od tamnog soka. Probijam se kroz te tesne arkade, saginjem glavu pod te lukove i svodove nisko spuštene i evo tavanica se naglo kida, sa zvezdanim uzdahom se za trenutak otvara beskrajna kupola, da bi me odmah opet dovela među tesne zidove, prolaze i arkade. U tim zatišjima bez daha, u tim zalivima mraka još stoje odlomci razgovora ostavljeni od noćnih putnika, fragmenti natpisa na plakatima, izgubljeni taktovi smeha, trake šapata, koje nije razvejao noćni povetarac. Ponekad me noć zatvara kao u tamnoj sobi bez izlaza. Obuzima me sanjivost, nisam svestan da li mi noge još idu, ili već odavno spavam u toj hotelskoj sobici noći. Ali evo čujem baršunasti strasni poljubac mirisnih usta izgubljen u prostoru, otvaraju se neki kapci, visokim korakom prekoračujem prozorsku dasku i idem dalje pod parabolama zvezda koje padaju. Iz lavirinta noći izlaze dva putnika. Brbljaju zajedno, izvlače iz mraka neku dugu beznadežnu pletenicu razgovora. Kišobran jednoga od njih monotono lupa o pločnik (takvi kišobrani se nose za slučaj kiše zvezda i meteora), vuku se kao pijane, velike glave u okruglim polucilindrima. Drugi put me za trenutak zadržava konspirativni pogled razrokog oka i velika koščata ruka istaknutih čvorova hramlje kroz noć na štaki, stisnuta oko držka od jelenjeg roga (u takvim štapovima bivaju sakrivene duge tanke špade).
Najzad, na kraju grada noć ostavlja svoje nestašluke, zbacuje zavesu, otkriva svoje ozbiljno i večno lice. Više nas ne ograđuje varljivim labirintom halucinacija i priviđenja, otvara pred nama svoju zvezdanu večnost. Firmament raste u beskraj, sazvežđa gore u svojoj veličanstvenosti na večnim položajima, crtajući magične figure na nebu kao da su htele da nešto prorokuju, da objave nešto poslednje svojim groznim ćutanjem. Od dalekog treperenja tih svetova dopire kreketanje žaba, srebrni zvezdani žagor. Julska nebesa seju neobični mak meteora, koji se tiho utapa u kosmos.
U neki sat noći – konstelacije su sanjale na nebu svoj večiti san – opet sam se našao na svojoj ulici. Neka zvezda je stajala na njenom otvoru mirišući stranim mirisom. Promaja je prolazila kroz nju kao kroz tamni hodnik kad sam otvarao kućnu kapiju. U trpezariji je još gorelo svetlo, dimile su se četiri sveće u bronzanom svećnjaku. Šogora još nije bilo. Od sestrinog odlaska kasnio je na večeru, dolazio je kasno u noć. Budeći se iz sna, često sam ga viđao kako se svlači sa tupim i zamišljenim pogledom. Zatim je gasio sveću, skidao se go i dugo bez sna ležao na hladnom krevetu. Nemirni polusan nije se odmah spuštao na njega, postepeno savlađujući njegovo veliko telo. Još je nešto gunđao, dahtao, teško uzdisao, natezao se s nekim teretom, koji mu je pritiskivao grudi. Dešavalo se ponekad da iznenada brizne u tih, suv jecaj. Preplašen pitao bih ga u mraku: »Šta ti je, Karole?« Ali je on za to vreme putovao dalje svojim teškim putem sna, penjući se vredno na neku strmu goru hrkanja.
Kroz otvoren prozor je u laganom pulsu disala noć. U njenoj velikoj, neformiranoj masi presipao se hladni mirisni fluid, u njenim tamnim komadima su slabili spojevi, proticali tanki potočići mirisa. Mrtva materija mraka je tražila oslobođenje u nadahnutim uzletima jasminovog mirisa, ali neobuhvaćene mase u dnu noći i dalje su ležale još neoslobođene i mrtve.
Pukotina na vratima susedne sobe svetlela je zlatnom strunom, zvučnom i osetljivom kao san odojčeta, koje je tamo teralo svoje ćudi u kolevci. Odande je dopirao cvrkut tepanja, idila između dadilje i deteta, bukolika prve ljubavi, ljubavnih patnji i durenja, koju su odasvud pritiskivali noćni demoni, koji su zgušnjavali mrak iza prozora, primamljeni tom toplom iskricom života koji je tamo tinjao.
S druge strane naše nalazila se prazna i mračna soba, a iza nje roditeljska spavaonica. Naprežući uho, čuo sam kako moj otac obešen o grudi sna pušta da u ekstazi bude odnet na njegove vazdušne puteve, svim bićem predan tom dalekom letu. Njegovo otegnuto i daleko hrkanje pričalo je istoriju tog putovanja po nevidljivim stranputicama sna.
Tako su duše lagano klizile u tamni apohelijum, u kraj života bez sunca, čije oblike niko živi nije video. Ležali su kao mrtvi, bez sunca, čije oblike niko živi nije video. Ležali su kao mrtvi, krkljajući strašno i plačući, dok je crna pomrčina ležala kao gluvo olovo na njihovom duhu. A kad su najzad prolazili pored crnog nadira, sam najdublji Orkus duša, kada su samrtnom znoju savladali njegove čudne rtove, mehovi pluća su ponovo počinjali narastati drugom melodijom, rastući nadahnutim hrkanjem prema osvitu.
Gluvi gusti mrak je pritiskivao zemlju, njene telesine su ležale ubijene kao crne nepomične životinje sa ispalim jezicima, ispuštajući slinu iz nemoćnih njuški. Ali neki drugi miris, neka druga boja mraka nagoveštavala je daleko približavanje osvita. Od otrovanih fermenata novog dana naticao je mrak, kao na kvascu je raslo njegovo fantastično testo, bujalo u oblike ludila, presipalo se preko svih korita i naćava, žurno kisnulo, u panici, da je zora ne bi zatekla u toj razvratnoj plodnosti i zauvek prikovala tu bolesnu bujnost, tu nakaznu decu što se rađaju bez oplođenja, izraslu iz hlebnih čabrova noći kao demoni koji se kupaju u pari dečjih kadica. To je trenutak kad na najtrezniju, na budnu glavu za trenutak pada sanjivo pomračenje. Bolesni, jako tužni i nesrećni imaju tada trenutke olakšanja. Ko zna koliko traje taj momenat, za koje vreme noć spušta zavesu na to što se dešava u njenoj dubini, ali taj kratki antrakt je dovoljan da se scena preuredi, da se ukloni ogromna aparatura, da se likvidira velika priredba noći sa celom njenom tamnom, fantastičnom pompom. Budiš se preplašen, sa osećajem da si nešto zakasnio a u stvari na horizontu vidiš svetlu prugu svetla i crnu masu zemlje koja se konsoliduje.
Bruno Šulc
Prevod: Stojan Subotin
