Jedno sentimentalno putovanje kroz detinjstvo
Svaki dečak, ili devojčica, nastoje da jednom pronađu svog idola, naročito ako su u onom nežnom, tananom i osetljivom dobu u kome se nalazio Miša — u trenutku kada je Ujak izrastao u njegovim očima u mitsko biće.
Mišin ujak je po svemu izuzetan čovek: romantičar, fantasta, zaljubljenik u život, nalazio se uvek, tokom burnih godina, u središtu zbivanja najpre kao ilegalac, zatim kao vojnik revolucije, potom kao učesnik u velikim gradnjama tokom poznih dvadesetih i ranih tridesetih godina.
On je i sada čovek nedokučivih tajni: čitav njegov život sastoji se od neprekinutog lanca misija i poslova osobite važnosti, što ga u Mišinim očima čini apostolom vrline, otelotvorenjem hrabrosti, vernosti, znanja i talenta.
Ali istine života imaju i drugo lice, i Miša će postupno naučiti da spoljni sjaj razlikuje od unutrašnje nužnosti. To, naravno, neće izmeniti njegovu predstavu o Ujaku, već će je, na protiv, učiniti manje idealizovanom a više stvarnom. Miša će naučiti da iza zanosa i junaštva stoje iskušenja i mukotrpni rad, i da čovek može postati potpun čovek tek kada shvati dužnosti koje život pred njega postavlja.
Sa takvim saznanjem, pred Mišom se otvara novi put u doba zrele mladosti.
I
O VATRI, VODI I BAKARNIM CEVIMA
Moj ujak — rođeni brat moje majke — bio je neobičan čovek. Proživeo je veoma buran, težak život, ali nikada nije klonuo duhom. Bio je to sjajan čovek. Šta sve on nije video! U kakve sve neprilike nije zapadao! Moj ujak je prošao kroz vatru, vodu i bakarne cevi.
Ujak je bio izvrstan lovac i ribolovac, voleo je prirodu i veoma mnogo je putovao. Putovao je zimi i leti, i nikada nije nosio kapu. Bio je retko zdrav čovek.
Tako, bez kape, banuo bi u našu kuću. Dolazio je čas sa Pamira, čas sa Dalekog istoka, ili iz Srednje Azije. Ali više od svega ujak je voleo Sever. Sever je predstavljao njegov drugi zavičaj. Tako mi je on sam pričao. Zajedno sa ujakom dolazila su dva njegova omiljena psa — Hang i Čang. Bili su to strašni psi! Putovali su uvek zajedno sa ujakom. Hang je bio ovčar, a Čang lajka. Hanga je ujak kupio u Moskvi, a Čanga je nabavio negde na Severu. Veoma sam voleo oba ta psa.
Ujak bi često doneo sa putovanja neku neobičnu stvarčicu: tigrovu kožu ili skelet polarnog delfina, ili živog gnjurca. Ali najzanimljiviji je, ipak, bio sam ujak. Bio je putujuća enciklopedija. Živa porodična legenda. Kada bi nam ujak došao u goste, kuća nam je uvek izgledala kao da se u njoj održava svojevrsna svečanost. Takvu su atmosferu stvarale njegove priče, njegovi pokloni i, prosto, on sam.
Svi su u kući voleli ujaka, a ja sam bio upravo očaran njime. I on je mene takođe veoma voleo — više nego bilo koga na svetu. Dece nije imao, bio je momak.
— Porasti brže, govorio mi je, pa ćemo nas dvojica proći kroz vatru, vodu i bakarne cevi.
— Kroz kakve cevi? pitao sam ja.
— Kroz bakarne! odgovarao bi ujak. Bakarne!
— Cev u našem dvorištu nije od bakra, ja sam ulazio u nju…
— U tome i jeste stvar! odgovarao bi ujak.
— A gde se nalaze bakarne?
— Svuda!
— Izvan grada?
— Izvan grada.
— U šumi?
— I u šumi.
— I u polju?
— I u polju.
— A u vatri?
— Upravo tamo! grmeo je ujak. Upravo tamo!
— A na moru?
— O! Na moru ih je do mile volje!
— A na nebu?
— Na nebu ih je tušta i tma!
Gledao sam u nebo, ali ono je bilo prazno.
— A kako se mogu pronaći? pitao sam ja.
— One se ne traže. Treba tražiti smisao u životu! Donerveter, kako to ne razumeš! Čovek traži svoju sreću, da bi joj stavio soli na rep!
„Donerveter“ znači „grom i munja“ — na nemačkom. Kada se uzbuđivao, ujak je uvek upotrebljavao nemačke reči.
— A kako joj se može posoliti rep? pitao sam ja.
— Za tako nešto treba proći kroz vatru, vodu i bakarne cevi!
Posle razgovora s ujakom, u glavi bi mi se sve pomešalo. Ja sam takođe želeo da nađem svoju sreću. I da joj posolim rep. I da prođem kroz vatru, vodu i bakarne cevi. Ali, kako to da učinim?
II
,ETVAS‘
Ujak je stanovao na periferiji Moskve — u Tušinu. Tamo je imao vrtić i malu kućicu. Sada je ovo naselje sasvim spojeno sa Moskvom, ali kada sam ja bio mali, Tušino je bilo selo. Tamo su u rana jutra pevali pevci, mukale krave i tandrkale zaprege po izlokanim ulicama.
Ujaku je više puta nuđen stan u centru, ali on je uvek odbijao da ga primi. Voleo je tišinu, jer mu je život bio preterano buran. Uz to, želeo je da bude bliže prirodi.
„Opet je odmaglio!“ uvek je govorila mama, kada bi ujak otišao kući.
Inače, i u svojoj kućici je retko boravio. I k nama je retko dolazio. Koliko se sećam, uvek je bio na službenom putu. Takav mu je bio posao. I takav je nemiran duh bio on sam.
Ali kada je bivao kod kuće, uvek sam voleo da ga posećujem. Kod njega je bilo bolje nego kod nas, tamo je postojala istinska sloboda. Kod ujaka si mogao da radiš šta hoćeš: čak i na glavi da dubiš! Ujak je sve dozvoljavao. Voleo je da se poigra, kada je bio slobodan. Pravio je sa mnom vozove
od stolica, puštao brodove u koritu, ili duvao sa prozora mehure od sapunice — ili bi me nosio na leđima, kao indijski slon svoga radžu. Sve bismo isprevrtali i pravili pravi dar-mar u ujakovoj kući, sve dok ne bismo klonuli od umora. Šta da se kaže? S ujakom je uvek bilo zanimljivo.
Uveče bi me ujak stavljao na kolena i čitao mi je lepe knjige sa slikama ili mi je pričao priče. Pričao ih je strašno! Ali, bolje od svega je pričao doživljaje iz svog života. Njih je bilo čitav mali milion! Ali, to nije ni malo čudno, ako se ima u vidu kakav je život on proživeo. Niko nije umeo da priča tako lepo, kao ujak. U tome on nije imao ravnog.
Sećam se mnogih ujakovih doživljaja, o kojima mi je on sam pričao. A osobito jednog; taj doživljaj pamtim iz najranijeg detinjstva. O njemu sam slušao mnogo puta i tu priču znam napamet. Kao tablicu množenja. Kao svojih pet prstiju.
O tom doživljaju nisam slušao samo od ujaka; jednostavno, svi u kući voleli su da prepričavaju tu priču. Nju je veoma voleo i tata. I mama. I baba — ujakova i mamina majka. I, naravno, ja. Taj doživljaj kao da je pripadao čitavoj našoj porodici, bio je od nas neodvojiv. Sa ujaka se on nasledno prenosi na celu našu porodicu. Taj doživljaj se mora voleti, jer je izuzetan!
Desilo se to veoma davno — početkom veka, za vreme rusko-japanskog rata. Možda ste i vi nešto čuli o tom ratu. Taj se rat završio loše po nas. Ne zbog vojnika — Rusi su uvek bili hrabri ratnici — stvar je bila u caru i načinu njegovog vladanja, carizmu. Carizam je bio kolos na glinenim nogama. Kolos — to je nešto ogromno. Možete li zamisliti šta se dešava kada kolos stoji na glinenim nogama? On se, naravno, ruši. I zaista se srušio. Izvršena je revolucija. Tako mi je objasnio ujak.
A do tada, do revolucije, za vreme rusko-japanskog rata, ujak je služio kao redov u mornarici. Potom je bio u konjici. U mornarici je ujak bio pomoćnik brodskog kuvara. Zadatak mu je bio da secka testo i pravi makarone. On je tako dobro obavljao taj posao, da je dobio unapređenje: postao je ložač. Služio je za primer. Ali stvari na frontovima su se odvijale sve gore i gore, nedostajalo nam je municije i zbog toga smo ratovali uglavnom bez dovoljno opreme i oružja.
Jednom je krstarica, na kojoj je ujak služio kao ložač, uletela u klopku: opkolile su je četiri japanske krstarice. S uzvicima „Banzaj!“ krenuli su u poteru za ujakovom krstaricom. Odlučili su da je zarobe. Dabome, na ujakovom brodu opet nije bilo municije. Ujak je pojačao paru, i njegova krstarica je brzo zaplovila ka pučini. Japanci su je gonili. Tada je ujak pozvao u kotlarnicu komandanta broda.
— Ja ću spasti ljude i uništiti neprijatelja, rekao je on, ako mi na samo jedan sat date dvojicu zamenika, jednu sekiru i jednu cepanicu od jasike. Komandant je, naravno, odmah pristao: ujak mu je bio jedina preostala nada!
Ovaj je onda ostavio dvojicu zamenika da u kotlarnici održavaju paru, a sam je uzeo sekiru i cepanicu i zaključao se u kapetanovoj kabini. Niko o tome nije ništa znao: mornari su radili svoj posao, a oficiri, uviđajući skori kraj, okupili su se u salonu i od muke bančili i pili. Na krstarici se,
predviđen za svečane i vesele trenutke, nalazio u jedan ciganski ansambl.
Bilo je i puno šampanjca.
Posle otprilike jednog sata ujak je izašao na palubu i zatražio da se pozove komandant broda.
Komandant je jedva stajao na nogama — bio je potpuno pijan od šampanjca, Ciganki i straha. Pored toga, krstarica se već silno ljuljala. Ali ujak je stajao čvrsto na nogama.
— Pustite ih da nam priđu bliže, rekao je ujak. Tada ću ja spustiti u vodu ovu stvarčicu…
U ujakovim rukama zaista je bila neka neobična ,stvarčica‘.
Kada su se Japanci primakli na rastojanje do kojeg doseže puščani hitac, ujak spusti svoju ,stvarčicu‘ u vodu… Posle nekoliko sekundi — Japanci su odleteli u vazduh!
Mnogi zatražiše od mog ujaka da im ispriča kakvu on to ,stvarčicu‘ beše napravio. Ali on to nije mogao da im otkrije, jer se radilo o veoma strašnoj napravi. Tako ona ostade njegova tajna. Čak ni meni ujak nije ništa određenije ispričao. Uvek, kada bih ga upitao kakva je to stvar bila, oči bi mu poprimile strašan izgled, a on je grmeo:
— To je bio ,etvas‘! ,Etvas‘!
,Etvas‘ znači ,nešto‘ — takođe na nemačkom. Ujak je osobito voleo tu reč.
Posle toga ujak bi utonuo u razmišljaše. Kada je to bilo potrebno, moj bi ujak bio nem kao grobnica.
Eto, takav je to bio čovek!
Jurij Korinjec
