Jursenar – biografija – Kako bi otužno bilo biti srećan [Tema: Jursenar]

Pisci o sebi govore kroz svoje delo

Mišel Goslar (Brisel, 1948), belgijska spisateljica, profesorka i autorka biografija osnovala je i rukovodi Međunarodnim centrom za dokumentaciju o Margerit Jursenar (1903-1987) sa sedištem u Briselu. To je svojevrstan muzej Margerit Jursenar, budući da sakuplja sva njena dela, fotografije, pisma, dokumente itd, i pruža ih na uvid javnosti. U izdanju Centra povremeno izlaze publikacije posvećene određenim aspektima života i rada ove velike spisateljice.

Pred čitaocima je sada srpsko izdanje u prevodu Jelene Stakić kao pokušaj precizne, objektivne i sveobuhvatne biografije slavne spisateljice koja u podnaslovu ima jednu od ranih maksima Margaret de Krejankur koja će kasnije uzeti pseudonim Jursenar – Kako bi otužno bilo biti srećan. Preciznost je zahtevala traganje po dokumentima kojih je ostalo malo jer se slavna književnica potrudila da ne ostavlja za sobom sentimentalnu prepisku. Sve što je htela da kaže o svojoj porodici i odnosima u ovom zatvorenom univerzumu koji se za nju zainteresovao kad je postala slavna napisala je u delu Arhivi Severakoje predstavlja njeno viđenje svih nepravdi koje dete bez majke može doživeti od šire porodice. Čak i to da bankrotira u mladosti nesmotrenim vođenjem finansija jednog rođaka koji joj se neće ni izviniti već je posavetovati da uzme kolica i siđe na pijacu da prodaje jabuke. Srećom po književnost, Margerit nije to učinila, osećajući još kao dete svoju intelektualnu superiornost koju je podržao njen otac. Koliko je brinuo o obrazovanju kćeri toliko je bio zainteresovan za žene i život van kuće, pa je devojčica odrasla sa guvernantama i knjigama verujući u svoju posebnost.

Slika koju danas imamo o slavnoj književnici – starica vrlo izboranog, punačkog lica sa vunenom maramom iz koje proviruju samo dva jasna, plava oka, negde u šumama Mejna, na ostrvu gde je odabrala da bude njeno utočište zajedno sa životnom saputnicom Grejs Frik, u oštroj je suprotnosti sa njenim mladim danima. Do svoje trideset i šeste godine Margerit je vodila buran, čak i za današnje pojmove preslobodan život lutajući Evropom i naročito Grčkom koju je smatrala svojom duhovnom postojbinom. Beleške, skice, rani romani iz tog perioda odslikavaju njena razočaranja u muškarce, ljubav, homoseksualce koji su joj suparnici u borbi za čoveka koga voli. Kad sve propadne uključujući i porodično nasledstvo, deluje da nije imala izbor osim da prihvati poziv Grejs Frik, preseli se u Ameriku i dozvoli joj da brine o njoj. Zauzvrat, mogla je da se oslobodi robovanja radu za novac, mučnim predavanjima na osrednjim američkim univerzitetima za koja nije imala ni volje ni suviše dara i da se posveti samo pisanju. Tako je rođen lik književnice – opatice koja na ostrvu u Severnoj Americi mesi domaći hleb i kuva guste, seljačke čorbe, aristokratkinje koja ide u šumu po drva i trpi vetar, zimu, mrak, samoću i hirove žene kojoj se prepustila da brine o njoj umesto nikad viđene majke. Ili nam takvu verziju nudi Mišel Goslar, a čitaocu ostaje da veruje ili ne.

Strogo pazeći čitavog života na utisak koji ostavlja u javnosti, držeći u nedoumici javno mnjenje po pitanju svoje partnerke ili samo prijateljice sa kojom je živela u nekoj vrsti bostonskog braka, Jursenar nije dozvoljavala novinarima da joj dosađuju, još manje da ispredaju priče. Tek pred kraj života dala je obiman intervju Matjeu Galeju, francuskom novinaru koji je od tog materijala napisao knjigu Širom otvorenih očiju, ali ni tada autorizacija teksta nije prošla bez trzavica. Bilo je važno ne narušiti baroknu sliku o jednoj književnoj karijeri koja nije ovenčana Nobelovom nagradom, ali jeste članstvom u francuskoj Akademiji nauka i monumentalnim romanom Hadrijanovi memoari na kome je radila više od dvadeset godina.

Proučavajući život i epohu cara Hadrijana, humaniste, heleniste, refomatora, zakonodavca i mirotvorca koji je na maču ušao u Rim, ali se tokom svoje vladavine trudio da ga što manje koristi, Jursenar je pronalazila sve više sličnosti sa samom sobom, svojim filozofskim načelima i životnim credom. Ostaljajući u romanu veliki prostor epizodi o ljubavi Hadrijana i mladog lepotana Antinoja koji je zbog odanosti caru svesno otišao u smrt, ona pokušava da objasni opredeljenost sebi sličnih, kako onih već prirodom određenih ka istom polu, tako i odabranih, zavrbovanih kao što je bio Antinoj i verovatno ona sama. U toj složenosti odnosa i razmišljanja njena proza zadržava baroknu raspričanost, istorijsku obaveštenost i najodlučnije raskidanje sa bilo kakvom banalnošću. Ta načela morala je slediti i Mišel Goslar, trudeći se da ni jednim detaljem ne oskrnavi oreol koji odavno ima ime Margerit Jursenar.

Među našim književnicima njeni najveći poštovaoci bili su Jovan Hristić, koji je uspeo i da je poseti i razgovara sa njom na njenom imanju Petite Plaisance i Svetlana Velmar Janković. Među svojim francuskim kolegama nije bila omiljena zbog svesti o sopstvenoj posebnosti. Margerit Diras je u jednom od poslednjih intervjua rekla o svom delu da su Hadrijanovi memoariremek-delo, ostalo je nečitljivo. A ostalo su romani Crna mena, Ana, soror, Danak nadi, Aleksis, Istočnjačke priče, između ostalog i one sa balkanskim motivima u kojima pominje Kraljevića Marka, dakle, opus koji odslikava talenat, erudiciju, rad i strogost. U toj strogosti čini nam se da je protekao i njen lični život, u stalnoj čežnji za ljubavlju majke i muškarca koji bi je razumeo. A koliko su biografije potrebne piscima, druga je tema. Nama se čini da sve što žele da kažu o sebi i svom životu, učine to kroz svoje delo.

Aleksandra Đuričić

https://www.danas.rs/nedelja/pisci-o-sebi-govore-kroz-svoje-delo/

Danas, 26. decembra, napisala sam poslednji red Hadrijan­ovih memoara. [ …] A okončala i ono što je, sve u svemu, bila najveća avantura mog života. […] Završila sam tu knjigu hiljadu osamsto dvanaest godina pet meseci i šesnaest dana posle smrti bolesnika iz Tibura. Šezdeset generacija, ako brojimo tri po veku. U smislu ljudskog pamćenja, staraca koji deci poveravaju svoja sećanja, uzmimo dvadeset generacija, dvadeset starih izboranih ruku između toga čoveka i mene. […] Ova knjiga me je naučila do koje sam mere malo sposobna da sudim sebi. Pod time, naravno, ne razumevam pozivanje na neki referentni sistem, donošenje moralnog suda, nego potpodelu, uspostavljanje odnosa, repera, viđenje svog života u celini i odozgo. Uistinu, ja sam živela u Ti­buru, tamo umrla, možda, kao Hadrijan na Ahilovom ostrvu.
M. Jursenar

Knjiga Mišel Goslar Jursenar otkriva nam, s jedne strane, kako je Margerit de Krajankur postala Margerit Jursenar: rani gubitak majke, život uz dadilje i oca koji se, ne odustajući od sopstvenog pustolovnog života, posvetio njoj i njenom obrazovanju, njene prve patnje i njene prve, a već zrele tekstove, njene ljubavi i opšti stav, iskazan u podnaslovu ove biografije: kako bi otužno bilo biti srećan.
S druge strane, Mišel Goslar se vraća na same izvore dela Margerit Jursenar (1903-1987), i u stvarnim ličnostima iz njenog života pokušava da prepozna junake njenih književnih dela, a u istinskim događajima njihove teme i zaplete. Posebnu je pažnju posvetila i njenom detinjstvu i odrastanju na imanju babe po ocu, i njenim vezama sa rodnom zemljom, Belgijom.

Mišel Goslar (Brisel, 1948), belgijska spisateljica i profesorka, autorka biografija. Osnivač je i rukovodilac Međunarodnog centra za dokumentaciju o Margerit Jursenar (CIDMY, sa sedištem u Briselu). To je svojevrstan muzej Margerit Jursenar, budući da sakuplja sva njena dela, fotografije, pisma, dokumente itd, i pruža ih na uvid široj javnosti. U izdanju Centra povremeno izlaze publikacije posvećene određenim aspektima života i rada ove velike spisateljice.
Osim istraživanja dela M. Jursenar, Mišel Goslar je sa strašću sprovela još jedan značajan višegodišnji projekat – veliku monografiju o arhitekti Viktoru Horti (1861-1947), najpoznatijem belgijskom predstavniku pokreta Art Nouveau.