(Dok čovek sedi na molu, klimata nogama iznad vode, i posmatra ribe u moru)
Severnjački način života se razlikuje od južnjačkog po sledećem: onaj čovek na Severu koji ispusti inicijativu iz svojih ruku, izgubljen je. – Na Jugu pak izgubljen je onaj koji zadrži inicijativu i ne može sebe da opusti.
Razlika je bitna. Na severu čovek mora da drži u rukama inicjativu, i zato je središte svih stvari: Ja. Na jugu se on mora odreći inicijative, i zbog toga su središte svih stvari: bogovi. Ko dolazi na jug, neka dobro razmisli, treba da odustane od delatnosti i treba da se opusti. Okorelom Hiperborejcu je teško. Teško mu je što treba da iskopča ono što je u njemu najjače. Mnogi ne mogu da izdrže. Razbole se od ove vrste metamorfoze. Ime bolesti: dosada.
Čovek duha je naročito osetljiv na metamorfoze. Upravo zbog toga, kada prispe do Juga, neka iskopa rupu pored graničnog kamena i ubaci u nju svoje Ja. Ako se plaši da će mu ga neko ukrasti, neka pored njega stavi svoju posetnicu, ili neka ga umota u hartiju i obeleži svojim inicijalima, a potom neka ga pritisne kamenom. Prilikom povratka neka ga izvadi i vrati na svoje mesto. Ako prihvati obred, uvideće da se može sasvim dobro živeti i bez Ja.
Prvo iskustvo koje čovek pribavi jeste da je nestalo jesam.
Postoji plavo nebo, postoji sunčeva svetlost, postoji vetar, postoji slana voda, postoji brod, postoji buka. I ovo mnoštvo postoji se može uprostiti tako da postoje bogovi. Čovek nema nikakvog
posla. Najvažnije, to što postoji, bogovi rade umesto njega. Čovek ne radi ništa. I zato što ne radi ništa, on se ne umara.
Zato čovek na jugu spava tako dobro.
Drugo iskustvo jeste što čovek odjednom počne da žuri.
Ništa nije hitno. Što sporije i što manje. Južnjak živi tako kao da je uvek na godišnjem odmoru. Čovek primećuje da Ja, koje ga je neprekidno jurilo, ne postoji. Smiri se, i počev od toga trenutka za sve ima vremena.
Treće iskustvo je najvažnije. Ne treba da misli. Ako baš želi po svaku cenu, može. Ali ne mora i potpuno je suvišno. Mislim, dakle postojim? To je izmislio severnjak. Uopšte nije tako. Ne mislim, pa ipak mi je sasvim dobro. Čak i ne postojim. Bogovi postoje i ja samo ovde kradem dane. Čak i
ne ja, nego neko ko je lakši, svetliji, smireniji od Ja, neko ko mirno i slobodno lebdi u svetu.
Umesto razmišljanja čoveku na Jugu padaju na um stvari.
Tek onako, bez bilo kakvog naročitog naprezanja, naprotiv, što je naprezanje manje, tim pre. Eto, šta mi sada pade na pamet. Pretpostavimo da dva naroda zarate. Nije retkost, istorija zna za nekoliko primera. Ludaci navale jedni na druge i masovno se međusobno iskasape. Time se postiže da je onaj drugi uvek kivniji, pa ako je i pobeđen, zaklinje se na osvetu. Pribira snagu, posle nekoliko godina ponovo jurne na drugoga, i onda eventualno on i pobedi. Sada sve počinje iz početka.
Ako bih se slučajno s nekim upetljao u rat, prva stvar bi bila: smesta, čak i pod ponižavajućim uslovima, bez odlaganja sklopiti mir. Dao bih obećanje da ću tokom sledećih trideset godina biti rob tog naroda. Svim svojim silama ću služiti za njegovo dobro. Svojom železnicom bih njima prevozio ono što rađa na mojoj zemlji, svojim brodovima njima bih prevozio veliko blago dalekih zemalja. Mnogo začina, slatkiša, svile, zlata, dragog kamenja, sve, sve bih im dao. Sa sopstvenog naroda bih svukao i košulju i dao je njima. Bio bih surov. Tako bih ih zatrpao zemaljskim dobrima, da ne bi imali vremena ni za šta drugo osim za terevenke. Gojio bih ih, kljukao, hvalio. Sve što postoji na zemlji, voće, riba, meso, divljač, pirinač, vuna, kafa, sve bih prosuo preda njih.
Sto prema jedan da taj narod neće izdržati ni trideset godina. Tako bi se ugojili, tako olenjili, bili bi tako lakoumni, glupi, pretili, pospani da protiv njih ne bi ni trebalo pokretati ratni pohod. Kada bih ih pobedio oružjem, ojačao bih ih, jer bih razvio u njima instinkt satisfakcije. A do sada je u blagostanju svaki narod izumro.
To mi je palo na pamet. Ne znam da li je ispravno ili neispravno, nisam o tome razmišljao.
Bela Hamvaš
