Kalumniator
1. U rimskom pravu, u kom je javni
tužilac imao ograničenu ulogu, kleveta je predstavljala toliko
veliku pretnju za delioce pravde da su lažnog tužioca kažnjavali
tako da bi ga na čelu ožigosali slovom K (početnim slovom
izraza kalumniator, klevetnik). Davidu Stimilliju
pripada zasluga što je pokazao važnost te činjenice za
interpretaciju Kafkina Procesa, koji se već na samom
početku bez izuzetka pokazuje kao klevetnički proces (“Mora da je
neko oklevetao Josepha K., jer je jednog jutra bio uhapšen, iako
nije učinio nikakvo zlo”). K. ne znači Kafka, po opštem uverenju
koje se vuče sve od Maxa Broda, nego klevetanje, kako
sugeriše Davide Stimilli, podsećajući da je Kafka
studirao istoriju rimskog prava u vreme priprema za
pravnički poziv.
2. Da klevetanje
predstavlja ključ romana – i možda čitavog kafkijanskog
univerzuma, koji je tako snažno obeležen mitskim silama prava –
postaje još jasnije dodamo li da, od trenutka kad slovo K. ne znači
naprosto kalumnia, klevetanje, nego se odnosi na
izraz kalumniator, odnosno na onoga koji lažno
optužuje, to može značiti samo da je lažni tužitelj sam
protagonist romana, koji je takoreći pokrenuo klevetnički proces
protiv samoga sebe. “Neko” (jemand) ko je svojim
klevetanjem započeo proces jest sam Joseph K.
Upravo je
to ono što pažljivo čitanje romana pokazuje s onu stranu svake
sumnje. Naime, premda K. od samog početka zna da nije posve izvesno
da ga je sud osudio (“Ja Vam uopšte ne mogu reći da ste
optuženi, ja čak i ne znam jeste li”, kaže mu nadzornik već pri
prvom razgovoru) i da ipak njegova situacija “uhapšenika”
ne implicira nikakve promene u njegovom životu, sam pokušava na
svaki način prodreti u zgrade suda (koje nisu zgrade, nego
se sudovi nalaze u tavanicama, u ropotarnicama ili praonicama, a te
prostore u sudove pretvara možda samo K.-ov pogled) i dati
pobudu za proces za koji se čini da suci nemaju nikakvu nameru
započeti ga. Uostalom, nije reč o pravom procesu, nego o procesu
koji postoji samo u meri u kojoj ga K. priznaje i koji slovi kao
proces onoliko koliko K. istražnom sucu drsko dopusti tokom prvog
saslušanja. No ipak K. ne okleva otići na sud čak i ako nije
pozvan, i upravo pri toj prilici nepotrebno priznaje da je bio
optužen. Na isti način tokom razgovora s gospođicom Bürstner nije
oklevao sugerisati joj da ga nepravedno optuži da ju je napao (i na
neki se način sam oklevetao). U biti je upravo to ono što
u konačnici zatvorski kapelan daje na znanje K.-u tokom dugog
razgovora u katedrali: “Sud neće ništa od tebe. On te
prima kad dođeš i pušta kad odlaziš”. Dakle: “Sud
te ne optužuje, samo prihvaća tvoju optužbu protiv samog
sebe”.
3. Svaki čovek
pokreće protiv sebe klevetnički proces. To je Kafkino ishodište.
Njegov univerzum zato ne može biti tragičan, nego samo komičan:
krivica ne postoji, odnosno, bolje rečeno, jedina krivica je
samoklevetanje, koje se zasniva na tome da optužimo sami sebe za
nepostojeću krivicu (odnosno, vlastitu nedužnost, i to je komična
gesta par excellence).
To je u skladu s načelom o
kojem Kafka govori na drugom mestu, prema kojemu “izvorni greh,
stara krivica što ju je čovek počinio, počiva na optužbi koju on
čini i od koje ne odustaje, da mu se dogodila krivica, da je protiv
njega bio počinjen iskonski greh”. Kao i kod klevetanja, tako i
ovde krivica nije uzrok optužbe, nego su krivica i optužba ista
stvar.
Kleveta, naime, postoji samo ako je tužilac uveren u
nedužnost optuženog, ako optužuje bez postojanja bilo kakve
krivice koju bi optuženi mogao prihvatiti. To uverenje postaje u
slučaju samoklevetanja istovremeno nužno i nemoguće. Kod
samoklevetanja optuženi je savršeno svestan da je nedužan, a
ukoliko se optuži, isto je tako savršeno svestan da je kriv za
klevetu, da zaslužuje njezin znak. To je kafkijanska situacija par
excellence. No zašto se K. – i svaki čovek – samokleveće,
zašto se nepravedno optužuje?
4. Klevetanje
su rimski pravnici percipirali kao pokušaj zavođenja tužioca na
krivi put (upotrebljavali su termin temeritas,
od temere, “naslepo, slučajno”, koji je etimološki
srodan s tamom, tenebrae). Mommsen je opazio da
glagol optužiti (accusare) nije bio
izvorno pravni tehnički termin i da je u najstarijim vrelima (na
primer kod Plauta i Terencija) upotrebljavan više u moralnom nego u
pravnom smislu. A optužba razotkriva svoje odlučno značenje upravo
u svojoj graničnoj funkciji u odnosu na pravo.
Rimski proces
naime počinje s nominis delatio, upisom imena
optuženog u spisak optuženih na zahtev tužioca. Accusare etimološki
izvire iz causa i znači “pozvati pred sud”.
No causa je u stanovitom smislu temeljni pravni
termin, budući da imenuje implikaciju nečega u pravu (kao
što res znači implikaciju nečega u jeziku),
dakle činjenicu da je nešto temelj pravne situacije. S tog
stajališta poučan je odnos između causa i res,
koji u latinskom znači “stvar”. Oba izraza pripadaju pravnoj
terminologiji i označavaju ono što je u nekom procesu (odnosno u
nekom pravnom odnosu) sporno. No u neolatinskim jezicima
izraz causa postupno je nadomestio izraz res i
prepustio mesto terminu “stvar” (u francuskom chose),
nakon što ga je prvobitno označavao u nejasnoj terminološkoj
povezanosti (kao što je izraz res u francuskom
preživio samo u formi rien, “ništa”). “Stvar”,
ta tako neutralna i generička reč, zapravo imenuje “ono što je
sporno”, ono o čemu je u pravu (i jeziku) reč.
To će
reći da je ozbiljnost klevetanja u tome da postavlja kao sporno samo
načelo procesa: trenutak optužbe. Jer proces ne određuje ni
krivica (koja u arhaičnom pravu nije niti nužna) ni kazna, nego ga
određuje optužba. Štaviše, optužba je možda pravna
kategorija par excellence (kategoria u
grčkom znači “optužba”), ona bez koje bi nedostajala sva
pravna struktura: poziv bića u pravo. Pravo je dakle u svojoj biti
optužba, “kategorija”. A biće, koje je pozvano i u pravu
“optuženo”, gubi svoju nedužnost, postaje “stvar”, odnosno
uzrok, predmet parnice (za stare Rimljane
izrazi causa, res i lis bili
su u tom smislu sinonimi).
5. Samoklevetanje
je deo Kafkine strategije u njegovoj neprestanoj borbi “prsa u
prsa” sa zakonom. Najpre stavlja u pitanje krivicu, dakle načelo
po kojem nema kazne bez krivice. Time pak stavlja u pitanje i optužbu
koja se zasniva na krivici (u spisak gluposti Maxa Broda možemo
dodati sledeće: Kafka se ne bavi milošću, nego njezinom
suprotnošću, optužbom).
“Kako čovek uopšte može
biti kriv?”, pita Joseph K. zatvorskog kapelana. I čini se da mu
kapelan daje na neki način za pravo, govoreći da sud ne postoji,
nego “proces polagano prelazi u presudu”. Jedan moderni pravnik u
istom je smislu napisao da je tajna procesa u tome da se načelo nulla
poena sine iudicio (nema kazne bez suda) preokrene u ono
mračnije načelo, prema kojemu nema sudskog postupka bez kazne,
budući da je sva kazna u samom postupku. “Imati takvu parnicu”,
kaže na određenoj tački stric K.-u, “znači unapred je
izgubiti”.
To je belodano pri samoklevetanju i
klevetničkom procesu uopšte. Klevetnički proces je neki spor u
kojem ništa nije u sporu, gde je sporan sam spor, odnosno optužba
kao takva. A tamo gde se krivica temelji na tome da s njom počinje
proces, presuda ne može biti drugo doli proces sam.
6. Rimski
pravnici su pored klevetanja poznavali još dva
druga temeritates odnosno zamračenja
optužbe: praevaricatio, odnosno “tajni dogovor”
između tužioca i optuženika, koji je simetrično suprotan
klevetanju, i tergiversatio, odstupanje od tužbe (za
stare Rimljane, koji su videli analogiju između rata i procesa,
odstupanje od tužbe beše oblik dezerterstva – tergiversare izvorno
znači “okrenuti leđa”).
Joseph K. je kriv za sve ovo
troje: jer se oklevetao; ukoliko se oklevetao, zaključio je sa sobom
tajni dogovor, i zato jer se ne drži svoje optužbe (i u tom smislu
se “izvlači”, traži izgovore i krade vreme).
7. Prema
tome, razumemo suptilnost samoklevetanja kao strategiju koja tendira
tome da optužbu – poziv što ga pravo upućuje živom biću –
deaktuje i čini ne-efektnom. Jer ako je optužba lažna i ako se, s
druge strane, tužilac podudara s optuženikom, onda je
stavljena u pitanje sama temeljna implikacija čoveka u pravu. U tom
smislu jedini je način afirmisanja vlastite nedužnosti pred zakonom
(i pred silama koje ga zastupaju: ocem, venčanjem) da se nepravedno
samooptužimo.
Da klevetanje može biti oružje obrane u borbi s
vlašću, jasno kazuje drugi K., protagonist romana Zamak,
koji kaže:
“Bilo bi razmerno nedužno i na kraju krajeva
nedovoljno sredstvo obrane”.
Kafka je naime posve
svestan nedovoljnosti te strategije. Jer pravo odgovara
transformišući sam poziv na sud u zločin i samooptužujući
vlastiti temelj. Ne samo da izriče osudu u onom trenutku u kojem
prepoznaje neutemeljenost optužbe, nego usto transformiše i
lukavstvo samoklevetnika u vlastito večno opravdanje. Jer ljudi ne
prestaju klevetati sami sebe i druge, pravo (odnosno proces) je nužno
potrebno za ustanovljavanje koja je optužba utemeljena, a koja nije.
Na taj način pravo može samo sebe opravdati, nastupajući kao
branik pred samooptužujućim delirijem ljudi (na primer, u poređenju
s religijom, pravo je u stanovitoj meri zaista i delovalo na takav
način). I ako bi čovek bio svagda nedužan, ako uopšte niti
jedan čovek ne može biti kriv, kao izvorni greh još uvek bi
ostajalo samoklevetanje, neutemeljena optužba koju čovek upućuje
samome sebi.
8. Važno je
razlikovati samoklevetanje i priznanje. Kad Leni K.-u sugeriše da je
samo s priznanjem krivice “dana mogućnost da se izvučete” i
time ga nastoji pripremiti na priznanje, K. poziv odlučno odbacuje.
No ipak u određenom smislu čitav proces cilja na to da
proizvede priznanje koje već u rimskom pravu slovi kao
svojevrsna samoosuda. Pravna izreka kaže da je onome
ko je priznao već suđeno (confessus pro iudicatio) i
jednako-vrednost između priznanja i samoosude je bez ustezanja
utvrdio jedan od najuglednijih rimskih pravnika: ko priznaje,
takoreći osuđuje samoga sebe (quodammodo sua sententia
damnatur). Ali ko se nepravedno optužio, zbog statusa
optuženika sam je u nemogućnosti da prizna i sud ga može osuditi
kao tužioca samo ako ga prepozna/prizna za nedužnog kao
optuženika.
U tom smislu možemo K.-ovu strategiju preciznije
definisati kao neuspeo pokušaj da učini nemogućim priznanje, a ne
proces. Kafka u jednom fragmentu iz 1920. godine tvrdi da “priznati
vlastitu krivicu i lagati znači isto. Da bismo mogli
priznati, potrebno je lagati”. Čini se da se time upisuje u neku
tradiciju koja odlučno odbacuje svako priznanje, od Cicerona, koji
je za priznanje rekao da je “sramotno i opasno” (turpis et
periculosa), do Prousta, koji je otvoreno savetovao: “Nikada
ne priznajte” (N’avouez jamais), što se suprostavlja
sklonosti što ta tradicija inače uživa u
židovsko-hrišćanskoj kulturi.
9. U istoriji priznanja posebno je
značajna njegova povezanost s mučenjem, na što Kafka nije mogao ne
biti osetljiv. I dok je priznanje u rimskom pravu iz razdoblja
republike bilo samo delomično prihvaćeno i radije je služilo
obrani optuženog, u razdoblju imperija kazneni postupak sadržavao
je mučenje optuženog i njegovih robova kako bi od njih izvukao
priznanje, pre svega kad se radilo o deliktima protiv vlasti (kao što
su komplot, izdaja, urota, podlost prema vladaru), ali i za
brakolomstvo, magiju i nedopušteno proricanje. “Istrgnuti istinu”
(veritatem eruere) postalo je geslo nove sudske
racionalnosti koja je time što je priznanje i istinu postavila u
tesnu vezu, iz mučenja načinila dokazno sredstvo par
excellence. Otuda ime questio, koje u pravnim
izvorima označava mučenje: mučenje je istraga o istini (questio
veritatis) i kao takvog ga je kasnije preuzela srednjovekovna
Inkvizicija.
Nakon što su optuženog uveli u sudsku
dvoranu, bio je podvrgnut prvom saslušanju. Nakon prvih oklevanja
ili kontradikcija, ili ako se samo proglasio nedužnim, sudac
primenjuje mučenje. Optuženog su leđima postavljali na mučilišnu
klupu (eculeus, “mali konj” – nemački izraz za
mučenje, Folter, zato izvire iz Fohlen,
“ždrebe”) s rukama ispruženim natrag u visinu i šakama
zavezanim konopom, koji je prolazio kroz škripac, tako da je
mučitelj (questionarius, tortor) potezanjem
konopa mogao optuženiku izazvati iščašenje ključnih kostiju.
Osim te prve faze, iz koje je izvedeno ime za mučenje (‘tortura’
iz torqueo, “savijati dok se ne slomi”), mučenje
je obično impliciralo i bičevanje i komadanje gvozdenim
kukama i drljačama. Ustrajnost pri “traženju istine” bila
je toliko velika da su mučenje mogli produžiti na više dana, sve
dok nisu dobili priznanje.
Zajedno sa širenjem prakse mučenja
došlo je do toga da je subjekt priznanje interiorizirao, a to
priznanje je s istinom što ju je mučitelj silom izvukao postalo
nešto pri čemu je subjekta njegova savest prisilila na spontano
priznanje. Izvori iznenađujuće beleže slučajeve osoba koje su
priznale, ne bivajući pri tome optužene, odnosno priznale su čak
nakon toga kad su u procesu već bile oslobođene; no priznanje,
ukoliko je glas savesti (confessio conscientiae vox), ima i
u tom slučajevima dokaznu vrednost i implicira osudu optuženika
koji je priznao krivicu.
10. Čini
se da je Kafkinu gotovo morbidnu pozornost privukla bitna veza između
mučenja i istine. U svom pismu Mileni Jesenski iz 1920. piše
ovako:
“Jest, meni je mučenje i te kako važno, ja
i ne radim ništa drugo nego mučim i bivam mučen. Iz sličnog
razloga… naime, da čujem iz prokletih usta prokletu reč”.
Dva
meseca pre u poslanom pismu prikačio je listić sa slikom sprave za
mučenje koju je sam izmislio i čije je delovanje pojasnio ovim
rečima:
“Kad je čovek tako privezan, motke se
polako dalje guraju prema vani dok se ne raščereči čovek u
sredini”.
Kad nekoliko dana pre uspoređuje svoj položaj
s položajem čoveka kojemu mengele stišću glavu vijcima na
slepoočnicama, potvrđuje da mučenje služi iznuđivanju
priznanja:
“Drugačije je samo to što već imam
iskustva, pa ne čekam da se proderem tek kad nameste mengele da mi
iznude priznanje, nego se počnem derati već dok ih donose”.
Da
nije reč o epizodnom zanimanju, dokazuje priča U
kažnjeničkoj koloniji, priča koju je Kafka napisao u nekoliko
dana u oktobru 1914. godine, kad je privremeno prekinuo
pisanje Procesa. U njoj naime kaže da je “aparat”
što ga je izmislio “raniji zapovednik” istodobno mašina za
mučenje i naprava za egzekuciju smrtne kazne (što putniku sugeriše
sam oficir kad kaže: “Kod nas su ljude mučili samo u srednjem
veku”, anticipirajući time putnikov mogući prigovor). Upravo
koliko u sebi spaja te dve funkcije, kazna koju izvršava stroj
podudara se s nekom posebnom questio veritatis u
kojoj istinu ne otkriva sudac, nego optuženik, odgonećući zapis
što mu ga drljača urezuje u telo:
“I
najvećem glupanu konačno sine. Počinje to od očiju a odatle se
širi na sve strane. To je prizor koji bi čoveka mogao navesti da i
sam legne pod drljaču. Ništa se više ne događa, osuđenik jedino
počne odgonetati tekst i naškubi usne kao da nešto osluškuje.
Videli ste i sami da nije lako dešifrovati tekst očima; ali
osuđenik ga odgonetava ranama. To je doduše velik posao, za koji je
potrebno sledećih šest sati. A onda ga drljača čitavog nabije na
šiljke i baci u jamu gde bućne u krvavu vodu i vatu”.
11. Kafka
je priču U kažnjeničkoj koloniji napisao tokom
pisanja Procesa i situacija u kojoj je osuđenik
predstavlja više analogija sa situacijom u kojoj se nahodi K. Kao
što K. ne zna zašto je optužen, tako i osuđenik iz price ne zna
da je osuđen, osim toga ne poznaje ni osudu (“Ne bi mu vredilo ni
kazati. Doznat će to na svom telu”, objašnjava putniku oficir).
Čini se da obe priče završavaju egzekucijom smrtne presude (koju u
priči oficir nalaže samom sebi umesto osuđeniku). A upravo
samorazumljivost takvog zaključka jeste ono što treba
problematizovati. Da nije reč o egzekuciji, nego samo o mučenju, u
priči je jasno rečeno upravo u trenutku kada se stroj raspao i kad
više nije bio u stanju obavljati svoju funkciju: “To više nije
bilo mučenje kakvo je oficir želeo nego direktno ubistvo”.
Istinska svrha stroja je dakle mučenje kao questio
veritatis; smrt do koje pri mučenju često dolazi samo je
kolateralni učinak otkrivanja istine. Kad stroj ne omogućava više
da osuđenik može dešifrovati istinu na svom telu, stupa na mesto
mučenja jednostavno ubistvo.
U toj perspektivi potrebno je
ponovo pročitati zaključno poglavlje Procesa. I u tom
slučaju nije reč o egzekuciji presude, nego o prizoru mučenja.
Muškarci s cilindrom, koji su se K.-u činili kao drugorazredni
pozorišni glumci ili čak “tenori”, nisi bili krvnici u
tehničkom smislu, nego questionarii koji nastoje
iz njega iznuditi priznanje, o kojemu ga dotad niko nije ni pitao
(ako je istina da se K. nepravedno samooptužio, možda je upravo
priznanje tog klevetanja ono što muškarci hoće od njega iznuditi).
To potvrđuje neuobičajena diskretnost njihova prvog fizičkog
kontakta s K., koji podseća na napetost ruka i položaj optuženog
u questio, premda je u tom slučaju optuženi
stajao:
“Ramena su držali odmah iza njegovih, ruke
nisu savijali nego su njima obavili K.-ove ruke u svoj njihovoj
dužini, a dolje su stegnuli K.-ove šake propisnom, izvežbanom
kretnjom kojoj se ne može odupreti. K. je ukrućeno koračao između
njih i sada su sva trojica obrazovali takvu celinu, da kad bi neko
jednog od njih udario (zerschlagen hätte), razbio bi svu
trojicu”.
I u završnom prizoru, kad su muškarci
K.-a naslonili na kamen i njegovo je “držanje vrlo usiljeno i
neuverljivo”, reč je više o činu mučenja, koje se loše
završilo, nego o usmrćenju. I kao što oficir iz kažnjeničke
kolonije u mučenju ne nalazi istinu koju je tražio, tako i K. smrt
podseća više na ubistvo nego na zaključak questio
veritatis. K.-u na kraju naime nedostaje snage da učini ono što
je znao da je njegova dužnost: “da nož, dok je iznad njegove
glave lebdeo iz ruke u ruku, sam dohvati i sebe probode”. Ko je
samoga sebe oklevetao, svoju je istinu mogao priznati samo tako da se
mučio. Bilo kako bilo, mučenje kao ispitivanje o istini u tom je
slučaju promašilo svoj cilj.
12.
K. (i svaki čovek) se samokleveće da bi izmakao zakonu, optužbi,
što mu je zakon neizbežno namenjuje i pred kojom nije moguće
pobeći (“Ali ja nisam kriv”, reče K., “to je zabuna. Kako
čovek uopšte može biti kriv. Pa svi smo mi ljudi, jedan kao i
drugi”. “To je tačno”, reče sveštenik, “ali tako obično
govore krivci”). A time što K. deluje na takav način, postaje
sličan zatvoreniku o kojem govori Kafka u jednom fragmentu:
zatvorenik naime “vidi kako na dvorištu zatvora stoje vešala i
pogrešno pomisli da su namenjena njemu, zato preko noći pobegne iz
svoje ćelije i na njima se obesi”. Otuda dvosmislenost prava koje
ima korene u samoklevetanju pojedinaca i predstavlja se ipak kao
njima tuđa i viša sila.
Na taj je način potrebno čitati
parabolu o vratima Zakona što je u prizoru u katedrali sveštenik
kazuje K.-u. Vrata Zakona su optužba kroz koju individuum ulazi u
pravo. Ali prvu i poslednju optužbu izriče sam optuženik (premda u
obliku samoklevetanja). Strategija zakona se zato temelji na tome da
optuženi veruje da je optužba (verovatno) namenjena upravo njemu,
da sud (verojatno) nešto zahteva od njega i da je (verojatno) u toku
proces koji ga se tiče. Uistinu nema nikakve optužbe i nikakvog
procesa, barem ne do trenutka kad se onaj koji veruje da je optužen
ne optuži sam.
To je zakon “varanja” (Täuschung),
o kojem je u paraboli, po sveštenikovim rečima, reč (“U uvodnim
spisima zakona kaže se o tom varanju: Pred Zakonom stoji vratar”).
Problem nije toliko u tome ko vara (vratar) i tko je prevaren (čovek
sa sela), kao što veruje K., niti u tome da li su dve vratarove
izjave (“da mu on sada može dozvoliti da uđe” i “ovaj ulaz je
bio određen samo za njega”) u proturečju ili ne. Te dve izjave u
svakom slučaju znače: “ti nisi optužen” i “optužba se tiče
samo tebe, samo ti se možeš optužiti i optužen si”. Ukratko,
izjave su poziv na samoklevetanje, na to da se pustiš uloviti u
proces. Zato K.-ova nada da bi mu sveštenik mogao dati “odlučan…
savet”, koji bi mu pomogao, ali ne u vezi s tim kako uticati na
proces, nego kako ga izbeći da bi zauvek živeo izvan njega, može
biti samo prazna. Zapravo je i sveštenik vratar, ali on “pripada
sudu” i istinska prevara je upravo u tome da postoje čuvari,
odnosno da postoje ljudi (ili anđeli: u židovskoj tradiciji čuvanje
vrata Zakona jedna je od funkcija anđela) – od najnižeg
dužnosnika do advokata i najvišeg suca – cilj kojih je
pripremiti druge ljude na to da se sami optuže, odnosno do toga da
sami prođu kroz vrata koje ne vode nikuda osim prema procesu.
Prilika pak možda ipak sadrži “savet”. Nije reč o proučavanju
Zakona, koji u sebi ne nosi krivicu, nego o “dugogodišnjem
proučavanju vratara” (in dem jahrelangen Studium des
Türhüters), čemu se čovek sa sela neprekidno posvećivao u
svom prebivalištu pred Zakonom. I zahvaljujući tome proučavanju,
tom novom Talmudu, čovek sa sela je, naspram Josepha K., uspeo sve
do kraja živeti izvan procesa.
2.
Agrimensor
1. Ukoliko
je imao posla s postavljanjem međaša ili granica, geometar je
u starom Rimu imao posebnu važnost. Da bi
postao agrimensor (odnosno gromaticus –
po imenu njegova instrumenta), morao je obaviti teški ispit, bez
kojega su onog koji je obavljao posao geometra mogli kazniti smrtnom
kaznom. U Rimu je naime međaš na nekoj tački imao karakter
svetoga, tako da je onaj ko je brisao međaše (terminum exarare)
postajao sacer i bilo ko ga je mogao nekažnjeno
ubiti. A za važnost obeležavanja zemlje postojali su i
jednostavniji razlozi. Kako u civilnom tako i u javnom pravu
mogućnost poznavanja međaša zemljišta, određivanja i
dodeljivanja udela zemlje i najposle odlučivanja o graničnim
sporovima, bila je uslov za samo provođenje prava. Ukoliko je
geometar finitor par excellence – onaj ko
postavlja, poznaje i određuje međaše –, nazivali su ga i iuris
auctor, “kreator prava”, i vir perfectissimus,
najsavršeniji čovek.
Ne iznenađuje dakle da prva zbirka
tekstova o merenju zemljišta prethodi gotovo jedan vek
Justinijanovu Corpus iuris, a još manje da su odmah
nakon njegova proglašenja osetili potrebu da nastave u smeru novog
izdanja Corpus gromaticum, u kojem su u spise geometra
ubacivali mišljenja pravnika.
2. Instrument
rimskog geometra bila je groma (ili gruma),
svojevrsni krst, čije je središte bilo postavljeno tako da se
podudaralo s tačkom na tlu (što su je nazivali umbilicus
soli, pupak zemlje), a na rubovima su visile četiri napete i
veoma lake niti. Zahvaljujući toj napravi geometer je mogao označiti
ravne linije (rigores), koje su mu omogućavale merenje
zemljišta i označavanje granica.
Dve ključne linije koje su
se ukrštale pod pravim uglom, bile su kardo, koja je
išla od severa prema jugu, i decumanus, koja je išla
od istoka prema zapadu. Te dve linije su pri zasnivanju castrum-a
(“utvrđeno mesto” ili “zamak” – castellum je
deminutiv od castrum -, ali i “vojnički tabor”)
odgovarale dvema glavnim ulicama, oko kojih su se skupljali prostori
za stanovanje (ili vojnički šatori u slučaju vojnog
logora).
Prvobitno nebeski karakter te temeljne constitutio
limitum bio je za Rimljane nesporan. Zato Higinov
traktat Constitutio limitum počinje ovim rečima:
“Od svih rituala i svih činova koji se tiču merenja,
najeminentnija je konstitucija granica. Ona izvire iz neba i traje
večno… jer granice se konstituišu s obzirom na svet: decumani su
naime trasirani po meri sunca, a kardines po osi
polova”.
3. Tri eminentna
filologa, F. Blume, K. Lachmann i A. Rudorff, objavila su u Berlinu
1848. godine prvo moderno izdanje corpusa geometara
pod naslovom Die Schriften der römischen Feldmesser.
Izdanje u dva sveska, u kojem su sabrani traktati Julija Frontina,
Agennija Urbica, Higina Gormatica i Sicula Flacca, sadržavalo je
opsežan appendix u kojem su bile reprodukovane
ilustracije rukopisa. Među tim ilustracijama u 29 varijacija
najveći utisak izaziva slika castruma koja na
zaista iznenađujući način podseća na opis zamka kako ga vidi K. u
prvom poglavlju romana:
“To nije bio ni stari
utvrđeni plemićki zamak, a ni nova raskošna građevina, nego jedan
izduženi stroj zgrada, koji je sačinjavalo malo dvokatnih ali mnogo
niskih, pribijenih jedna uz drugu; kad se ne bi znalo da je to zamak,
moglo bi se smatrati da je mestašce”.
U
ilustracijama se često pojavljuje okrugli toranj s malenim
prozorima, koji K.-a podseća na zvonik iz njegova sela.
Druge
ilustracije pokazuju pak temeljnu podelu prostora s obzirom
na kardo i decumanus, što je bila
posledica prve constitutio limitum. Na svakoj od
ilustracija može se na krajnjem severu meridijana, koji ide od
severa prema jugu, jasno razabrati slovo K, početno slovo
reči kardo. Na suprotnom polu stoji slovo M
(za meridianus), i to tako da linija KM određuje prvu
liniju, temeljnu granicu, dok linija DM (skraćenica za decumanus
meridianus) određuje drugu liniju koja je s obzirom na prvu
bila pravougaona. Slovo K u tom značenju se samo ili u kombinaciji s
drugim slovima pojavljuje više puta i u tekstu.
4. Pokušajmo
ozbiljno uzeti zanimanje protagonista romana Zamak. ‘K’
znači u jeziku geometra kardo, a taj se tako
naziva “jer je usmeren prema nebu” (quod directum ad
kardinem coeli est). Ono čime se bavi K., zanimanje koje
provokativno prijavljuje zvaničnicima zamka, što ovi
prihvataju kao svojevrstan izazov, jest dakle “konstitucija
granica”. Ukoliko je reč o konfliktu, izgleda da taj ne pogađa
toliko mogućnosti nastanjivanja u selu i prihvatanja K.-a od strane
zamka – takvu interpretaciju prilično nepromišljeno predlaže Max
Brod –, koliko pogađa postavljanje/fiksaciju (ili
prekoračenje/transgresiju) međaša. Sledimo li i dalje Broda, koji
kaže da je zamak milost kao “božja vladavina” sveta, tada je
geometer koji dolazi bez svoga instrumenta, ali s “čvornovatim
štapom”, angažovan u upornoj borbi sa zamkom i
njegovim zvaničnicima oko granica te vladavine, ukratko, u
nemilosrdnoj i veoma posebnoj constitutio limitum.
5. U
zapisu u svom dnevniku od 16. januara 1922. godine, dakle tokom
pisanja romana Zamak, Kafka je zabeležio razmišljanja
o granici, čija značenja su bila više puta naglašavana, no dosad
ih niko nije postavio u odnos sa zanimanjem protagoniste romana.
Kafka govori o potpunom slomu (Zusammenbruch) koji se
dogodio prošle sedmice, nakon kojega su se unutrašnji i vanjski
svet odvojili jedan od drugoga. Surovu divljinu (Wildheit),
koja se stvorila u unutraršnjosti, opisuje izrazom “hajka”
(Jagen), kod kojega “samoposmatranje ne da mira ni jednoj
predstavi, svaku goni uvis (emporjagt), da bi ga onda kao
predstavu dalje proganjalo (weitergejagt) novo
samoopažanje”. Slika lova na toj tačci prepušta mesto refleksiji
o granici između ljudi i onoga što je izvan njih i nad njima:
“Smer
te mahnite trke usmeren je van ljudskog (nimmt die Richtung aus der
Menschheit). Ona samoća koja mi je najvećim delom oduvek bila
prisilno nametnuta, a delomično sam je i ja tražio – ali i to je
bilo nekom prisilom – sada, idući u krajnost (geht auf das
Äusserste) postaje nedvosmislena. Kamo ona vodi? Ona može, i to se
neodoljivo nameće, dovesti do ludila (Irsinn, etimološki povezano s
irren, lutati, grešiti), o tom se više nema šta govoriti, hajka
prolazi mnome i razdire me. Ili možda se ja mogu – ali mogu li? –
pa ma bilo to i najsitnijim nekim delom, uspraviti i puštati se da
me hajka nosi. Kamo ću onda stići? ‘Hajka’ je samo slika, ja
mogu reći i ‘nasrtaj na poslednju granicu zemaljsku’ (Ansturm
gegen die letze irdische Grenze), i to nasrtaj odozdo, koji potiče
od ljudi, i zatim je ja mogu – jer je i to samo slika – zameniti
sa slikom nasrtaja odozgo, na mene dole. Čitava je literatura samo
nasrtaj na granice, i ona se mogla, da se cionizam nije pojavio u
međuvremenu, vrlo lako razviti u novo okultno učenje, u kabalu (zu
einer neuen Geheimlehre, einer Kabbala). Uslovi za to postoje.
Doduše, kakav li se neshvatljivi genije morao pojaviti ovde, da se
ponovo ukoreni u stare vekove ili da stare vekove nanovo
ostvari, a time još ne bi istrošio sve svoje snage, već bi ih tek
sada počinjao trošiti”.
6. Proučavaocima
nije promakao u svakom smislu “odlučan” karakter te beleške.
Kafka u njemu naime u istoj gesti upliće egzistencijalnu odluku “ići
do krajnosti”, ne podleći više slabosti koja će ga, kako će
zabeležiti 3. januara, “zadržavati od ludila, kao i od
svakog uspona” – Aufstieg, ponovo ideja kretanja
prema drugome), i poetsku teologiju (nova kabala, koja je
suprotstavljena cionizmu, prastara, kompleksno-gnostičko-mesijanska
tradicija protiv psihologije i površnosti westjüdische
Zeit, zapadno-židovskog vremena, u kojem je Kafka živeo). A
beleška postaje još odlučnija ako je povežemo s romanom što ga
je Kafka u to vreme pisao i njegovim protagonistom, geometrom K.
(kardo, “onaj koji je usmeren prema štabu neba”).
Izbor zanimanja (kojeg sam K. sebi pripisuje, budući da ga niko nije
primio za taj rad, za koji u selu niti nemaju nikakvu potrebu, kako
ga upozorava opštinski načelnik) je tada istovremeno objava rata i
strategija. K. nije došao baviti se granicama među vrtovima i
kućama u selu (koji su po rečima opštinskog načelnika “povučene,
sve je uredno uvedeno”). Od trenutka kad život na selu doista
posve određuju granice, koje ga odvajaju od zamka i ujedno ga čuvaju
ovijenim oko njega, te granice su ponajpre ono što dolaskom geometra
postaje sporno. “Nasrtaj na poslednju granicu” jest nasrtaj na
granice koje odvajaju zamak (visoko) od sela (nisko).
7. Još
jednom, borba nije protiv Boga ili vrhovne suverenosti (grof
Westwest, koji u romanu nikad ne predstavlja realni problem), nego
protiv anđela, glasnika i zvaničnika, za koje se čini da ih
zastupaju – i to je Kafkina velika strateška intuicija, nova
kabala koju on priprema. Lista predstavnika zamka, s kojima K. inače
ima posla, u tom je smislu poučna: osim različitih “devojaka iz
zamka”, tu su još podupravitelj, glasnik, sekretar, upravitelj (s
kojim K. nema nikakvih neposrednih kontakata, ali čije ime – Klamm
– izgleda evocira krajnje tačke kardo – KM).
Nije reč dakle o konfliktu s božjim – neka nam kako židovski
tako i hrišćanski teološki interpretatori ne zamere -, nego o
borbi prsa o prsa s ljudskim (ili anđeoskim) lažima o božjem (pre
svega s onim lažima koje su najproširenije unutar kruga
zapadnjačkih židovskih intelektualaca kojima je Kafka pripadao).
Upravo njihovi međaši, odvajanja i barijere, što su ih sami
postavili među ljude, i između ljudi i božjeg, jest ono što je za
geometra sporno.
Prema tome, interpretacija po kojoj je K. hteo
da ga zamak prihvati i da se nastani u selu čini se utoliko više
promašenom. K. ne zna najbolje što činiti sa selom takvim kakvo
jest. Još manje sa zamkom. Ono što geometra zanima jeste granica
koja ih odvaja i spaja, koju bi voleo poništiti, odnosno, bolje,
učiniti neoperativnom. Jer čini se da niko ne zna gde ta granica
materijalno prolazi. Možda u stvarnosti niti ne postoji, nego kao
nevidljiva vrata prohodi unutar svakog čoveka.
Kardo nije
samo termin iz merenja zemljišta , on označava i osovinu vrata.
Isidorova etimologija kaže:
“Osovina je mesto oko koje se
okreću i pomiču vrata (ostium), tako nam kazuje grčki termin za
srce (apo tes kardias), jer kao što ljudsko srce vlada svakoj
stvari, tako osovina drži i pomiče vrata. Otuda proishodi
poslovica: in cardinem esse, ‘naći se na odlučnoj tački”’.
“
Vrata (ostium) su ono”, nastavlja Isidor s
definicijom koju bi Kafka mogao u celini
potpisati,
“zahvaljujući kojima nam neko sprečava
ulazak”, ostiarii, vratari, su pak “oni koji u
Starom zavetu nečistima sprečavaju ulazak u Hram”. Osovina,
odlučna tačka, jest tačka u kojoj su vrata koja sprečavaju
pristup onemogućena. I ako je dr. Buchephalus “novi advokat”,
koji proučava zakon samo pod uslovom da neće više biti primenjen,
K. je “novi geometar” koji čini neoperativnim granice i međaše
koji odvajaju (i istodobno drže zajedno) visoko i nisko, zamak i
selo, hram i kuću, božje i ljudsko. Što bi bilo visoko i nisko,
božje i ljudsko, čisto i nečisto, kad bi vrata (odnosno sistem
pisanih i nepisanih zakona koji uređuju njihov odnos) jednom bila
onemogućena, što bi na kraju krajeva bio onaj “svet istine”
kojemu pasji protagonista iz pripovesti koju Kafka piše kad konačno
prekine s pisanjem romana posvećuje svoja istraživanja, to je ono
što uviđa tek geometer .
Giorgio Agamben
S talijanskog preveo: Mario Kopić
https://atorwithme.blogspot.com/2016/03/k-leveta-giorgio-agamben.html
