Kad je svet apsurdan, humor seže u nedogled [Velikani filma – Vudi Alen]

Klasici filma: WOODY ALLEN

Kad je svet apsurdan, humor seže u nedogled

New York city je centar njegovog kosmosa. Megapolis, raskrsnica svih mogućih i nemogućih puteva, epicentar svetskih kulturnih dešavanja, sa čuvenim Kipom slobode, Menhetnom, Bronksom, Harlemom, Wall street prodavnicom najskuplje magle na svetu i Petom avenijom, poznatom pre svega po znamenitoj cvijećarnici, sedištu tajnovite TNT grupe, pozorišnom mekom zvanom Broadway, Cotton i ostalim jazz klubovima, žutim taksijima, Central parkom i rekom Hadson, večito energičan i užurban, u furioznom pokretu ka novim izazovima, stecište undergrounda i Fabrike u stilu a la Warhol, urbane gerile, svetskih faca željnih novih dokazivanja i prestiža, dvadesetčetvoročasovne frke, gužve i buke, betona, čelika i stakla, noćnog života i večne inspiracije za sve ekscentrike, snobove, odmetnike i umetnike sa ne baš uobičajenim pogledima na svet, mesto je smrti Johna Lennona i mesto rođenja, egzistencije, ludila, kreacije i neuhvatljivih neuroza kultnog američkog reditelja, scenariste, glumca, džez klarinetiste, stand-up humoriste, pisca i genijalca na ivici ludila – Woodyja Allena.

Poput kamena koji se stalno kotrlja, ne skupljajući po sebi mahovinu konvencija, konformizma, neinspirativnosti, dosade i tupe ozbiljnosti proseka, Wooody Allen već pola veka nudi nešto sasvim različito, lucidno, satirično, diksilendom obojeno u svetu humora, filma i pisane reči.Neurozan i energičan, neuhvatljiv u svom neprekidnom jazz ritmu i pokretu, vickast, crnohumoran i pronicljiv, originalan, uvek na ivici među ludilom i genijalošću, on tutnji i neprekidno priča, režira, piše i sinkopirano cupka u brodvejskom svetu skečeva, tako rafiniranom i ciničnom, spremnom da parodira sve i svakoga, bez obzira na unapred zadate klišee iz prošlosti, mitove i nedodirljivost umišljenih samoproklamovanih veličina.

Na jednoj od njegovih svetskih duhovnih turneja ukrcao sam se u zadnji vagon voza nesvakidašnjeg ludila i romantičarske avanture, trajno zaražen virusom woodyallenovskog humora, u potrazi za savršenom sekvencom. U potrazi za savršenom sekvencom u kojoj film nadilazi apsurd poprilično potrošenog sveta praznine.

On nagomilava komičnost povrh apsurdnog i na vrh cedi sok od limuna,a onda jednostavno nastavlja.

Woody Allen (Allan Stewart Konigsberg), američki filmski reditelj i glumac, rođen je 1. decembra 1935. u Bruklinu, Njujork, SAD. Patentirao je lik brbljivog i neurotičnog komičara, izumeo modernu romantično-satiričnu komediju, a pod stare dane sazreo u sjajnog dramatičara. Komedije je usmeravao protiv apsurda današnjeg sveta. U središtu pažnje njegovih satira bili su njujorški intelektualci, prikazani tragikomično bez dlake na jeziku. Nije zaobišao ni veličine poput Dostojevskog, Šopenhauera i Bergmana, parodirajući njihove uzvišene misli u potrazi za smislom života i sveta.

Allen je jedan od onih reditelja koje smatramo autorskim. Sve svoje filmove, bilo da su u pitanju drame ili komedije, je napisao, izrežirao a uglavnom i odglumio. Kao i većina američkih autora više je cenjen u Evropi, nego kod kuće (i sam iznenađen ovom činjenicom, jednom prilikom je izjavio:Mora da su titlovi jako dobri!). Razlog možda leži u tome da nikad nije snimao istinski komercijalne filmove. Najviše uspeha je imao 70-ih godina prošlog veka kada je cvetala autorska američka kinematografija. Ipak, treba istaći i činjenicu da njegov filozofski pristup ozbiljnim temama, čak i kada je prezentiran uz humor, nikada nije mogao imati masovnu publiku.

Pasionirani je ljubitelj filma. Priznaje da voli snimati filmove u svom brooklynskom susedstvu i to bez puno celodnevnog rada jer voli uživati u životu. Intelektualac, koji obožava sport. Ljubitelj je džeza i redovno, svakog ponedeljka svira klarinet sa svojim bendom. Romantičar, koji pored sporta i džeza obožava mlade dame(naročito glumice) i komičar koji voli raditi drame.Rođen je, odrastao, živi i snima u Njujorku, u četvrti Bruklin. Okružen mnogim bioskopima, doslovno ih svakodnevno posećuje, a to se može videti u njegovim brojnim filmskim citatima i posvetama u njegovim filmovima koji su puni fascinacije nad svetom filma, pozorišta i umetnosti uopšte.Osim svega navedenog, sklonost humoru predstavlja jedno od njegovih glavnih obeležja-večitu inspiraciju i fascinaciju. Odrastao je uz komičara Boba Houpa i legende tzv. apsurdnog humora: braću Marks i ekipu Monti Pajton. Počeo je da se bavi komičarskim poslom vrlo rano, već u svojoj 15-oj godini, tako što je slao viceve za novine, prvi put pod umetničkim imenom Woody Allen.

Nakon što je napustio studije komunikacije i filma u Njujorku, počeo je pisati skečeve za emisije televizijske kuće NBC i njihove komičare, a početkom 60-ih je i sam počeo nastupati kao stand-up komičar, s velikim uspehom. Kao pisac se istakao nekolicinom zbirki šašavih eseja i parodija: Sad smo kvit(Getting Even), Kratak, ali koristan, Vodič kroz građansku neposlušnost(Without Feathers), Nuspojave(Side Effects) i Puka anarhija(Mere Anarchy).

Izuzetno mi je laknulo što se svemir napokon može objasniti. Već sam počinjao da mislim da je problem u meni. E pa, ispostavilo se da fizika, baš kao kakav rođak koji vam ide na nerve, ima odgovor na sva pitanja. Veliki prasak, crne rupe i prvobitna supa svakog se utorka pojavljuju na naslovnoj strani Tajmsa, zahvaljujući čemu je moje razumevanje opšte relativnosti i kvantne mehanike sada jednako Ajnštajnovom- mislim na Ajnštajna Mumdžija, prodavca ćilima. Kako je moguće da nisam znao da u svemiru postoje sićušne stvarčice veličine Plankove dužine, koja iznosi milioniti deo milijarditog dela milijarditog dela centimetra? Zamislite kako bi  teško bilo tako nešto naći da ga izgubite u mračnoj pozorišnoj sali? I kako gravitacija radi? I ako bi iznenada prestala, da li bi određeni restorani i dalje zahtevali da nosite sako? Ono što znam iz fizike jeste to da čoveku koji stoji na obali vreme prolazi brže nego čoveku u čamcu – pogoto ako je čovek u čamcu zajedno sa svojom ženom.

U petak sam se probudio i, s obzirom na to da se svemir širi, trebalo mi je više vremena nego obično da pronađem svoj bade-mantil. Zbog toga sam kasno krenuo na posao, a pošto je koncept smera gore i dole relativan, lift u koji sam ušao popeo se na krov, gde je bilo veoma teško zaustaviti taksi. Jedina dobra strana toga što je prostor isto što i vreme jeste to što, ako otputujete u spoljne predele svemira a putovanje potraje duže od 3000 godina, kad se vratite, svi će vam prijatelji biti mrtvi, ali vam zato neće trebati botoks.

(odlomak iz zbirke Puka anarhija-by Woody Allen)

Što se Allenovog filmskog stvaralaštva tiče, njegova debitantska dela uglavnom su bila čiste komedije, odnosno parodije. Godine 1965. napisao je svoj prvi scenario, za film Šta ima novo, mačkice? u kojem se pojavljuje i kao glumac, uz legendarnog komičara Pitera Selersa. Debitovao je kao reditelj u filmu Whats Up, Tiger Lily?(1966) u kojem je japanski špijunski triler premontirao i sinhronizovao na engleski, a potom izmenio dijaloge stvorivši jedinstveno parodijsko ludilo. Sledeća meta parodije je bio slavni detektiv Džems Bond, u filmu Casino Royal(1967). Uporedo sa komedijama apsurda bavio se i pisanjem pozorišnih komada, od kojih su mnogi izvedeni na slavnom Brodveju.

Godine 1969. radi na dve kratke komedije: Cupids Shaft(posvetu filmu slavnog Čarlija Čaplina) i bizarnu adaptaciju pozorišnog komada Pigmalion, u kojoj lažni rabin podučava neuku bogatašicu. Zatim je napisao scenario, režirao i odglumio u Uzmi pare i beži, gde parodira gangsterske i biografske filmove. A onda su došle zlatne woodyallenovske sedamdesete- decenija apsolutnog trijumfa njegovog ludila i kreativnosti. Duh anarhije i gegova odneo je definitivnu pobedu nad svim onim što podrazumeva tzv. normalnost, kliše i uobičajenu fabulu napisanu po striktnim pravilima zdravog razuma i filmske industrije.

Od parodije zvane Banane(1971) koja ismeva južnoameričke revolucije, američku politiku i medije, preko Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu, ali ste se bojali da pitate!, omnibus parodiji istoimene seksološke knjige u kojoj Allen glumi spermatozoid sa egzistencijalističkom dilemom: Gde smo i kuda idemo?, a glumac Džin Vajder psihijatra zaljubljenog u ovcu, potom SF ludila zvanog Spavač, do nenadmašnog filmskog klasika Ljubav i smrt(1975) koji ismeva uzvišenost i dubokoumnost ruskih filmova i romana, prostire se jedan nestvaran svet nenadmašnog komediografskog duha, u kojem dominira geg, uvrnutost, pronicljivost, apsurd, britkost dijaloga, fantazije i najluđi, skriveni snovi i nesvesno, kao i smelost da se zadire u nedodirljive, tzv.tabu teme.

U kultnom ostvarenju Bananekonfuzni, usamljeni i nesretni Melish Fielding(Woody Allen) radi u kompaniji za isprobavanje novih praktičnih proizvoda, posećuje psihijatra i objašnjava mu svoje neurotične snove koji ga progone, a potom odlazi u prodavnicu porno časopisa radi dodatne edukacije. Sticajem okolnosti upoznaje devojku Nancy (Louise Lasser), ništa manje zanesenu i otkačenu političku aktivistkinju. Njihova veza ne uspeva, ali se ponovo sreću na kraju filma. Nesretni Melish u svemu pokušava da pronađe smisao i sreću, postajući deo woodyallenovske opšte parodije svega, svačega i svakoga- od smisla života do najtrivijalnijih ljudskih snova i stremljenja ka sreći i savršenstvu.

Posle neuspele veze Melish odlazi u San Markos i uleće kao američki državljanin u niz tragikomičnih spletki borbe za vlast – kako vladajućeg diktatora tako i još gorih pobunjenika. Sve pršti od parodičnog humora i apsurda.

Revolucionar: Imaš priliku da umreš za slobodu.

Meliš: Sloboda je predivna. Sa druge strane, ako si mrtav, to ti je smetnja seksualnom životu.

Nakon pobede revolucije(čista apsurdno-parodična aluzija na Kubu i njenu revoluciju) novi demokratski lider San Markosa obećava narodu sledeće:

Vođa revolucije: Od danas službeni jezik San Markosa će biti švedski. Svi građani će morati da menjaju donji veš svakih pola sata. Donji veš će biti nošen spolja tako da možemo da proverimo. Dalje, sva deca koja imaju manje od 16 godina od sada imaju 16 godina.

Nakon uspeha revolucije Melish postaje predsednik San Markosa (pošto je jedini obrazovan jer jedini zna da čita, odlazi u SAD kao zvaničnik nove banana-republike po obećanu finansijsku pomoć i tamo ga hapse kao prevaranta. Ipak, sud ga oslobađa (pod uslovom da ne stanuje više u blizini glavnog sudije) i cela priča se završava parodičnim hepiendom – venčanjem sa Nancy, uz neibežno live prisustvo neizbežne Američke Tv mreže.

Nakon urnebesnih parodija i brutalnih ironija u filmovima: Banane, Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu, ali niste smeli da pitate i Spavač, Woody snima urnebesni klasik Ljubav i smrt(koji je na neki način i kruna njegove početne, humoristične faze filmskog stvaralaštva sa osnovom u satiri koja se kao tanana nit provlači kroz sva pređašnja dela i secira teme na urnebesno humorističan način) parodiju koja ismeva filozofiju, dubokoumičnost, liriku i uzvišenost ruskih romana i filmova, u kojem se potpisuje kao scenarista, reditelj i tumač glavnog lika (Boris) uz partnerku, legendarnu Diane Keaton.

I ovaj film, kao i njegovi prethodnici, sadrži reference koje upućuju na Alenove slavne prethodnike poput Čaplina, Boba Houpa, Gručo Marksa ali i na neke reditelje koji se nisu bavili komedijama. Tu pre svega mislim na Alenovog omiljenog reditelja Ingmara Bergmana. Ideju za film je dobio kada je, šetajući se po stanu razmišljajući o Bergmanu, na polici našao knjigu o ruskoj istoriji. Tada mu je palo na pamet da bi bilo zabavno napraviti film koji će biti smeša ruske literature XIX veka, pitanja koja u svojim filmovima postavlja Bergman i filozofije. Krećući se kroz vremenske epohe i istoriju Rusije i Evrope pred najezdom Napoleona – između klasika književnosti: Rat i mir Lava Nikolajevića Tolstoja i Braće Karamazovi Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, briljantni Allen nas još jedan vodi na vlastito, magično putovanje njegovim jedinstvenim, apsurdnim, satiričnim i groteskom natopljenim svetom pokretnih slika, svetom uvrnutog humora, briljantnih dosetki (Sex without love is an empty experience), sjajnih gegova, monologa, parodičnih dijaloga i ismevanja svega onoga što ste oduvek hteli da znate, a niste smeli ili imali koga da pitate.Kao što naslov filma govori, Allenova Ljubav i smrt iz 1975. odnosi se na dve veoma bitne čovekove egzistencijalne preokupacije.Ljubav i smrt postavljeni su u carističkoj Rusiji, a njen glavni lik, Boris Grushenko (Allen), kukavica je poslata u rat, intelektualac zaljubljen u svoju rođakinju Sonju (koja zauzvrat voli Grushenkovog idiotskog brata) i pacifista uvučen u pokušaj atentata na osvajača Napoleona.Borisov kukavičluk služi kao sredstvo njegovih filozofskih razmišljanja o smrti, neposrednoj i mogućoj.Njegova neuzvraćena strast prema rođakinji Sonji (Diane Keaton) pruža mogućnosti koja mu sugeriše da je možda ljubav samo vrsta smrti – mala smrt – a njegov pacifizam na kraju rezultira nemoćnim vrhuncem i za njegov život i za njegovu ljubav.

Boris Grušenko(Wody Allen) se još kao dečak razlikovao od svojih vršnjaka, jer su ga umesto dečijih igara zanimali poezija i leptiri. Jedina osoba s kojom se razume, koja razmišlja slično njemu i s kojom može voditi duge intelektualne razgovore je njegova daljnja rođaka Sonja(Diane Keaton). Boris voli Sonju, ali ona je zaljubljena u njegovog brata Ivana, te će se razočarati kad Ivan oženi drugu devojku. Sonja će se na kraju udati za starog i bogatog trgovca haringama te utehu potražiti u nizu vanbračnih veza. Kad 1812. godine izbije rat protiv Napoleonove Francuske, Boris će biti mobilisan da bi kao velika kukavica dezertirao usred bitke. Spletom čudesnih okolnosti(urnebesnih, satiričnih woodyallenovskih ludorija) Boris će slučajno ubiti nekoliko francuskih generala i postati junak, da bi po povratku u Moskvu proveo noć s groficom Aleksandrovnom, najlepšom i najotmenijom ženom u gradu, zbog čega će ga na dvoboj izazvati njezin ljubomorni ljubavnik. I tamo gde u uzvišenosti klasičnih ruskih romana počinje tragika, moralne dileme i psihološke drame ovaj put nastupa nešto sasvim različito – svet apsurdnog humora dovedenog do ivice genijalnosti i parodičnosti nenadmašnog američkog filmskog maga, Woodija Allena. Istorijski tok poprima sasvim drugačiji pravac i smisao. Parodirajući književnog klasika Tolstoja i njegovo remek delo Rat i mir (unutar filma prepunog književnih i filozofskih referenci, naglašenih woodyallenovskim duhom parodičnosti) Vudi nam prikazuje na svoj jedinstven način scene pokušaja atentata na Napoleona ili pak dvoboj radi žene, koristeći obilnu dozu filozofije – na svoj način, naravno. Prateći poentu priče Rata i mira, Ljubav i Smrt ne dovodi u pitanje samo moral rata, već i Allenovom upotrebom komedije, sugeriše da bismo čak mogli presaditi farsu na naše čitanje književnih izvora i doći do drugačijeg razumevanja njihovih tema. Allenove reference na Dostojevskog daleko su direktnije i koriste se uglavnom za komediju(Allen u autoru Zločina i kazne vidipotencijalza komediju). Evo jednog sjajnog primera u vidu zabavnog dijaloga između Borisa i njegovog oca:

Otac: Sećate se tog lepog momka iz susedstva, Raskoljnikova?
Boris: Da.
Otac: Ubio je dve dame.
Boris: Kakva gadna priča.
Otac: Bobok mi je to rekao.Čuo je to od jednog od braće Karamazov.
Boris: Sigurno ga je posedovao.
Otac: Pa, bio je sirov mladić.
Boris: Sirova mladost, bio je idiot!
Otac: Ponašao se napadno i ozleđeno.
Boris: Čuo sam da je kockar.
Otac: Znaš, mogao bi ti biti dvojnik!
Boris: Zaista, kako roman.

Povrh svega u filmu nalazimo i na snažna uticaj humora Boba Houpa i braće Marks, nekih od Allenovih prethodnika, uticajnih idola. Urnebesna scena sa Napoleonom, koja se dešava za vreme parodičnog prikaza pokušaja atentata, unutar koga sledi njegov razgovor sa Borisom i Sonjom, jedan je od bisera filma i sjajnih primera uticaja humora braće Marx:

Napoleon: Ovo je čast za mene.
Boris: Ne, to je veća čast za mene.
Napoleon: Ne, veća čast za mene.
Boris: Ne, meni je veća čast.
Napoleon: Ne, veća čast za MENE.
Boris: Pa, možda si u pravu.Možda vam je to veća čast.
Napoleon: A ti mora da si sestra Francisca.
Sonja: Ne, ti mora da si sestra Francisca.
Napoleon: Ne, ti mora da si sestra Francisca.
Sonja: Ne, ti mora da si sestra Francisca.
Boris: Ne, meni je veća čast.
Napoleon: Vidim da naši španski gosti imaju smisla za humor.
Boris: Ona je veliki šaljivdžija.
Sonja: Ne, ti si veliki šaljivdžija.
Boris: Ne, ti si Don Franciscoova sestra.

Razapet između Erosa i Tanatosa, rasprave o Bogu, suicidu, smislu života, ratovanja, velikih gesti, politike i uloge dodeljene malom čoveku, osuđenom na apsurd i smrt u žrvnju velikih tema, Allen parodira ruske klasike i uzvišenost ideja koje pokušavaju svemu da daju neko dublje značenje i smisao. Ludilo parodičnog, anarhoidnog, autoironičnog humora u smrtonosnoj kombinaciji sa urnebesnim gegovima i duhovitim replikama obrušavaju se na književne i filmske klasike poput Tolstoja (pre svega njegov Rat i mir), potom Dostojevskog, Ingmara Bergmana i napokon i slavnog ruskog filmskog genija Sergeja Ajzenštajna. Dijalog sa smrću jasna je referenca na Allenovog omiljenog reditelja, Ingmara Bergmana i njegov antologijski Sedmi pečat, dok je jedinstveni montažerski stil slavnog ruskog filmaša Sergeja Ajzenštajna izokrenut naglavačke, parodično, pre svega u masovnim scenama okršaja na frontu (sa snagama Napoleona), a potom i na još suptilniji način. Glavna referenca Woody Allena u Ljubavi i smrti odnosi se na Eisensteinovkultni film Oklopnjača Potemkin, u kojem Eisenstein slavno praktikuje vlastiti jasni brend montaže.Svaki njegov snimak sadrži upečatljiv, često geometrijski uzorak ili sliku, a sledeći snimak je jasan kontrast ili doprinos logičnom napredovanju slika.Emocionalno značenje filma – zapravo sama pripovest – prenosi se kroz suprotnost ovih slika.Tokom mešanja u nizu, Eisenstein metaforizuje rusku pobunu buđenjem uspavanog lava uspoređujući slike triju različitih statua lava: prvi lav spava, drugi luta sam, a treći se uzdiže u punoj visini.Allen, međutim, čini suprotno.U brzoj referenci zajedno je uredio tri slična kipa, ali obrnutim redosledom.

Scena udvaranja:

-Vaša koža, tako je lepa.

– Znam. Prekriva mi celo telo.

– Moral je objektivan.

– Objektivnost je objektivna.

– Moralni stav uključuje osobine same biti koja postoji samo u relativnom dualitetu.

– Ne kao esencijalni nastavak ontološkog postojanja.

Scena rasprave o Bogu:

– Recimo da nema Boga, i da je svaki čovek slobodan da radi ono što mu se sviđa.

– Šta te onda sprečava da nekog ubiješ?

– Ubistvo je nemoralno. Nemoral je subjektivan.

– Da, ali subjektivnost je objektivna.

– Ne u racionalnom obrascu opažanja.

– Opažanje je iracionalno. Ono podrazumeva bliskost.

– Ali sud o bilo kojem sistemu fenomena počiva na nekoj racionalnoj, metafizičkoj ili epistemilogičnoj kontradikciji nekog apstraktnog, empirijskog koncepta, poput pojma biti,postojati, ili desiti se unutar ili izvan same materije.

Kraj prethodnog Allenovog filma Sleeper, kada Allen kaže da su najvažnije dve stvari za njega seks i smrt, je donekle najava onoga što ćemo gledati uLove and Death. Ljubav i smrt jesu jedni od gotovo glavnih likova u filmu, uz krajnje neobičnu satiru na dela jednog Tolstoja ili pak Dostojevskog.U filmu Ljubav i smrtsve pršti od intelektualnih zavrzlama i woodyjevskog ludila, i niko nije pošteđen parodije, satire, iščašenog nadrealnog haosa: nauka, filozofija, teologija, prikazi istorijskih događaja (pre svega ratnih zbivanja) iz nekog sasvim različitog, uvrnutog ugla. Ono što je urnebesnoj ekipi Monty Pythona pošlo za rukom u formi skečeva(zanimljiva je činjenica da u Pajtonovci iste godine imali premijeru svog filma Monty Python and the Holy Grail koji se takođe bavi istorijskom temom na sličan način), Alanu Fordu iz Allenovog New Yorka u formi stripa ili pak čudesnom ruskom književniku Danilu Harmsuunutar sveta pisane reči i njegovih čuvenih kratkih priča, to je genijalni Woody preneo na platno u formi komedija apsurda.Sa ovim filmom se završava prvi deo Alenovog filmskog stvaralaštva koji je karakterističan po humorističkom pristupu temama ispod kojeg ide tanana nit satire kao i po njegovoj želji da ovim filmovima zabavi gledaoce.U narednih desetak godina uspeo je da snimi niz antologijskih ostvarenja, od kojih mnoga zaslužuju mesto u kolekciji klasika – Annie Hall, Zelig, Manhattan i Hannah andHer Sistersurnebesne su posvete sasvim neobičnom ludilu i rodnom gradu New Yorku, Broadwayu i jazz muzici, u kojima je čitav svet sa svim svojim preuzvišenim dostignućima, snovima i saznanjima okrenut naglavačke, ismejan i pomeren ulevo. Alanfordovski obrti, montypythonovski cinizam i harmsovski apsurd oživljeni su unutar sveta pokretnih slika.

Sakriven iza štreberskih naočara s debelim okvirima, svojom sićušnom, neskladnom i uvrnutom pojavom Woody Allen, njujorški neurotični intelektualac i umetnik ostavio je neizbrisiv trag u svetu filma, magiju humora koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. Činjenica koja govori da se Woody Allen lečio kod psihijatra godinama, da mu je potom određena terapija oporavka pisanjem i da su tako počela da nastaju njegova veličanstvena dela, poput filma Ljubav i smrt čudesna je koliko i celokupno njegovo stvaralaštvo natopljeno jedinstvenim humorom i pričama koje nikog ne mogu da ostave ravnodušnim, makar pripadao onima, na sreću retkima, koji ne cene ili prosto ne razumeju njegov osoben duh i čari uvrnutog humora, njegove briljatne satire ukrašene sjajnim gegovima, muzikom, scenarijima, svim onim što ga čini već za života jednom od legendi svetske kinematografije.

– Naposletku, postoje i gore stvari u životu nego što je smrt.

– Ako ste ikada proveli veče sa prodavcem osiguranja, znaćete šta sam hteo da kažem.

– Poenta je, rekao bih, ne misliti o smrti kao o svršetku već da je  to efikasan način kako da smanjite svoje troškove.

– A što se tiče ljubavi… Znate, šta da se kaže?

– Nije bitan kvantitet seksualnih iskustava, važan je kvalitet.

– Sa druge strane, ako kvantitet padne ispod jednom svakih osam meseci trebalo bi nešto na tome poraditi.

Veliki proboj u filmskoj industriji za Vudija Alena predstavlja film Eni Hol (Annie Hall, 1977) u kojem je glavnu žensku ulogu igrala Dijana Kiton (Diane Keaton), a za koji Alen potpisuje režiju, scenario sa koscenaristom Maršalom Brikmanom (Marshall Brickman) i igra glavnu mušku ulogu. Vrtoglavi uspeh ovog filma potvrđuju i četiri nagrade Akademije: Oskar za najbolji film, najbolju režiju, najbolji scenario i najbolju žensku ulogu. Interesantna činjenica je da se Vudi Alen nije pojavio na dodeli Oskara. Ovim filmom je napravio okretnicu u svojoj karijeri ne samo u smislu postignuća statusa renomiranog filmskog stvaraoca, već i time da se u svom stvaralaštvu okrenuo realističnim i ozbiljnim temama iz stvarnog života.

Ovaj Alenov film pogađa savršen balans između anarhije njegovih ranih radova i introspekcije koja vlada njegovim filmovima iz osamdesetih, sa ozbiljnim temama i dobrim humorom. Scena sa Kristoferom Vokenom sa titlovanim komentarima onoga što on/ona zaista misle, Alenova anketa sa slučajnim prolaznicima o njihovom seksualnom životu. Hemija između dvoje glavnih junaka nikada nije bila bolja, kao ni Alenova gluma, osim možda u Menhetnu. Ali, Eni Hol nadmašuje Menhetn zbog Dajan Kiton, najbolje glumice sa kojom je Alen sarađivao, u svojoj najboljoj ulozi. Ona je njegova najbolje realizovana junakinja. U žanru romantične komedije ne postoji bolji film niti postoje bolji glavni junaci.

Eni Hol američka je božanstvena romantična komedija Woodyja Allena. Komediograf Alvy Singer (Woody Allen) pokušava da shvati zašto je njegova veza sa Eni Hol(Diane Keaton) prekinuta pre godinu dana. Odrastajući u Njujorku, on zamara svoju majku sa nemogućim pitanjima o praznini postojanja. Naš junak je kao dečak saznao da se univerzum širi i samim tim može da nestane, što ga je dovelo do zaključka da je čitava ljudska civilizacija uzaludna i besmislena. Tokom filma Alvi prevazilazi svoje depresivne misli ističući lepotu estetike i ljubavi, kao i istraživanjem svog identiteta. Po njegovim rečima, humor i umetnost mogu biti potpuno nepotrebni, kao i većina stvari na svetu, ali ipak donose sreću i ispunjenost. Alvi i Eni su neodoljivo zabavni i neobični likovi. On je pesimista, njujorški stand-up komičar opsednut temom smrti i ima veoma zajedljive i cinične poglede na svet i ljude koji ga okružuju. Eni je netalentovana pevačica i fotograf. Nakon prvog susreta oni osećaju međusobnu privlačnost.

Uvodna scena filma počinje bez muzike sa kadrom komičara koji protiv praznog ekrana priča nekoliko poznatih viceva, ključnih za čitavu atmosferu filma. Da je Eni Hol velika ljubav njegovog života odmah je jasno, a film je flash back od otvaranja monologa u kojem na žalost, napominje da su godinu dana ranije još bili u ljubavi. Film je njegova analiza šta je pošlo naopako, a odgovor je da je našao sreću, ali nije mogao da je prihvati. Postoje, naravno, i druge žene u Alvijevom životu, uključujući Rolling Stone dopisnicu (Shelley Duvall) i liberalnog demokratu (Carol Kane), koju Alvi oženi, ali se kasnije rastavljaju zbog njihovih neslaganja povodom teorije o drugom pištolju u atentatu na Kenedija. Slušajući Enine i Alvijeve dijaloge sve više razumevamo kompleksnost njihovog odnosa i shvatamo da to nije običan dijalog već dvostruki čin u procesu otkrivanja sebe. Što ih više slušamo sumnjamo da možemo upoznati puno ljudi koji mogu da drže korak sa njima. Kad Alvi izražava nespremnost da se Eni doseli kod njega, ona se žali na mali stan, na loše vodovodne instalacije i na bube. Jedino Alvi može da uzme reč bube za šlagvort i da primeti: Entomologija je polje koje naglo raste. I samo Eni može to da tumači kao: Ne želiš da živim sa tobom!

Alvi: Ne želim da živiš sa mnom!? Čija je to ideja bila?

Eni: Moja.

Alvi: Da, tvoja ustvari, ali odmah sam je odobrio.

Film prati njihov ljubavni život, pre i posle njihove veze. Eni Holje neodoljivo suptilna komedija (osenčena prepoznatljivim vudialenovskim britkim sarkazmom) posvećena Alenovoj ženi iz snova – Dajani Kiton, ekscentričnoj dami slobodnog duha sa kojom je Vudi Alen zapravo i bio u vezi u vreme snimanja ove antologijske romantične komedije, jednog od 200 filmova sa liste besmrtnih svih vremena.

Film se usuđuje ulaziti dublje i ozbiljnije u svoj materijal od prethodnih Allenovih ostvarenja. Annie Hall je komedija, da, i ima trenutke koji su jednako smešni kao i bilo šta što je Allen do sada napravio, ali ipak predstavlja sazrevanje autora… Allen se razvio u pametnog i zrelog reditelja. Možda se zato Annie Hall zove nervozna romansa; jer Allen je i lično  malo nervozan oko ovog nostalgičnog, romantičnog i sentimentalnog materijala.On želi više nego samo nas naterati da se smejemo. Kada tako analizira svoje vlastite odnose, svoje vlastite smernice, kao da želi istražiti kako ličnost radi.

Roger Ebert

Eni Hol je jedinstvena vudialenovska komedija u ovitku inspirativnog duha Brodveja, romantike i jedinstvene senzibilnosti šereta neponovljivog gega i dosetljivosti. Još jedan besmrtni klasik autorskog filma. Ovim filmom koji vešto balansira između komedije i drame, Allen diže svoj humor na viši nivo inteligentnim i vrckavim dijalozima pričajući intimnu priču na dramaturški odvažan način o jednoj neuspeloj ljubavnoj vezi. Američko udruženje scenarista (WGA) proglasilo je scenario za romatičnu komediju Annie Hall Allena najsmešnijim scenariom svih vremena. Kroz čitav film narativ predstavlja pogled u proteklo vreme, koji biva prekidan razgovorima sa kamerom, tj. direktnim komentarima Alvija Singera upućenih gledaocima. Takođe koristi duple ekspozicije karaktera u toku pripovedanja priče prikazujući ih sa svim njihovim neurozama. Svi likovi ovog filma detaljno su razrađeni i prikazani sa velikom smelošću, odnosno sa fokusom na njihove ljudske nesavršenosti. Bez obzira na gorku priču o čistoj, ali ne uspešno ostvarenoj ljubavi, baš ovakav prikaz karaktera daje filmu izuzetno toplu notu i raspoloženje.

Annie Hall postavlja obrazac za mnoge partnerke Alena na filmskom platnu: lepa, pametna, mlađa, sa naklonošću koja postepeno bledi i prerasta u ogorčenje. Žene trpe mnogo u Alenovim filmovima, ali u jednom trenutku one uvek povlače liniju. Alvija Singera, kao i mnoge druge Allenove likove i samog Allena, svako iskustvo u životu pokreće na komentar. Živi u cilju pričanja o životu, a njegovi unutrašnji monolozi obezbeđuju ne samo analizu, već i alternativu. Nakon vođenja ljubavi sa Eni po prvi put, Alvi se prevrće, iscrpljen, i primećuje. Kao što je Balzak rekao: Počinje još jedan roman. Naročito se izdvaja filmska sekvenca u kojoj Alvi i Eni stoje u redu za bioskopsku blagajnu kada nadobudni čovek iza njih glasno komentariše o Felinijevom stvaralaštvu, a nakon što se ovaj pametnjaković prebaci na analizu Mek Luana (Marshall McLuhan), Alvi gubi strpljenje i suočava se sa njim, zatim trijumfalno izvuče Maršala Mek Luana iza plakata za film, koji kaže:Ti ne znaš ništa o mom radu!, potvrđujući time Allenov stav. Bez Allena u glavnoj ulozi, ovo filmsko ostvarenje ne bi bilo isto, a naročito ne dovoljno upečatljivo, jer Alen zapravo priča jedan segment svog života, kao i svoje viđenje međuljudskih i komplikovanih ljubavnih odnosa, bukvalno ispoljava sebe, iznosi svoje stavove prema intelektualnoj eliti Njujorka i izražava svoj subjektivni odnos prema umetnosti. Zbog toga ne deluje zamislivo da bi iko mogao da odigra ulogu Alvija Singera uverljivije i bolje od Woodyja Allena.

Eni Hol je scenaristički izgrađen na vrlo jakim dijalozima, sa fokusom na temu u razgovoru koji se vodi u okviru svake scene i na nesvakidašnje upečatljivim monolozima. Iako je u pitanju romantična komedija, nemoguće je ne uočiti koliko se u filmu insistira na ljudima koji razgovaraju: oni hodaju i pričaju, sede i pričaju, idu kod psihijatra, idu na ručak i pričaju, vode ljubav i pričaju, pričaju direktno u kameru, uvlačeći gledaoca u inspirativne monologe kao što je Enina slobodna asocijacija u sceni u kojoj Alviju opisuje svoju porodicu. Taj govor Dajane Kiton predstavlja nešto najbliže savršenstvu monologa sa klimaksom u sećanju na to kako je njen narkoleptični ujak Džordž zaspao i umro čekajući u redu za besplatnu ćurku. Čitava ta scena je izvedena zanatski brilijantno, izbalansirano, iako se monolog graniči sa mogućnošću preterivanja.

Ako je Manhattan nabolji film Woodya Allena, sa svojom predivnom crno-belom fotografijom, onda Annie Hall mora biti njegov najbolji scenario. Film počinje sa Woodyem kako stoji i gleda u kamera, pričajući vic od Groucha Marxa o tome kako ne bi hteo pripadati klubu koji bi ga imao za člana. Ovaj uvod razbija konvencionalne filmske granice, te nam govori da je sve u ovom filmu moguće, a Allen sve to iskorištava. Scenario ide svugde, vodeći likove natrag u prošlost – kako stoje u sobi sa samim sobom pre par godina, a ljudi na ulici komentiraju priču do sada. Woody se čak i u jednoj sceni pretvori u lik iz crtića. Annie Hall je osvežavajuća jer je pokazala neverovatan skok unapred u kreativnosti, istraživanju i kinematografijskoj radoznalosti u odnosu na Allenov prethodni film, vrlo duhovitu ali plitku komediju Ljubav i smrt. On će nastaviti rasti i tokom 80-ih i 90-ih, eksperimentirajući sa stilom, strukturom i likovima.Ovo nije normalna vrsta dobitnika Oscara za najbolji film. Očekivali biste da će Julia Freda Zinnemanna pobediti – bila je ozbiljnija i respektabilnija. Ali ko danas gleda Juliu“ i zna za nju?

Bez obzira na puno vanserijski originalnih, duhovitih monologa i dijaloga kojim je film protkan, ne može se reći da se radi o konvencionalnoj romantičnoj komediji. Naprotiv, Allen kroz film servira gorko parče života, ispunjeno crnim humorom, koji je više od dodira melanholije i neke ravnodušne začudnosti. S obzirom na to da se film toliko brzo kreće i sadrži izuzetnu svežinu i živost, neprimetno je koliko su Allenovi kadrovi dugački. Poznato je da većinu scena voli da snima kao master snimke sa svim glumcima iz date scene sve vreme prisutnim na setu, umesto da prekida kadar, odnosno daje znak za rez nakon svakog dijaloga. Allen u svom izražavanju koristi niz zadivljujući vizuelnih taktika, uključujući i podelu ekrana u kadru u kojima se likovi sa obe strane direktno bave jedni drugima; scena spavaće sobe u kojoj Enin duh ustaje tokom seksa i dosađujući se sedne na stolicu pored kreveta; autobiografske fleš-bekove; titlovi koji otkrivaju šta su likovi stvarno mislili; učenici u đačkim klupama koji se obraćaju gledaocima kao da su odrasli; animirani niz uparivanja Alvija sa opakom vešticom iz Snežane i sedam patuljaka; i način na koji Alvi govori direktno publici. Ovo je film koji uspostavlja estetiku konstantnim prebacivanjem između estetskih vrednosti. Prekidi i kontrasti odražavaju nemirni um autora, koji gledaoce odvraća od očigledne teme scene da bi pronašao ugao koji otkriva vic. Eni Hol je film o čoveku koji je uvek u potrazi za rupama u savršenstvu. O čoveku koji može sve pretvoriti u šalu, a želio bi da nije tako. Iako je ovaj film topla ljubavna priča koja nema srećan kraj, već završava neprikrivenom stvarnošću – slomom idealizovane ljubavne veze – svejedno je kreiran na takav način da gledaocima i dalje uliva dovoljnu dozu utehe. Život možda jeste dolina suza, ali kroz viđenje Vudija Alena to definitivno nije.

I kada gledaoc i kritičari napokon pomisle da nema dalje, Woody Allen se vraća sa još jednim, po meni najboljim filmom iz svog epskog opusa koji traje više od pola veka. Bio je to monumentalni , moderni ep o gradu New Yorku – Menhetn.

– On obožava New York. I idealizuje ga preko svake mere.

– Ne. Bolje ovako: romantizuje ga preko svake mere.

– Za njega, bez obzira koje je godišnje doba to je grad u crno-belom i pulsira po tonovima muzike Georga Gershwina.

Veličanstveno ostvarenje Woody Allena, po mnogima njegov najbolji film, Manhattan, epska je, crno bela freska grada New Yorka (obojena romantičnom i nostalgičnom notom maestralne fotografije Gordona Vilisa), njegovog rodnog  mesta i mesta dešavanja većine njegovih filmova, snova i neostvarenih želja, frustracija. Malo je autora koji su na tako senzibilan način uradili posvetu nekom gradu. Priča o ljubavi i preljubi, pulsiranje života velegrada, izvrstan scenario sa gomilom urnebesnih dijaloga i lucidnog humora, izvrsno prezentirani od strane impresivne glumačke ekipe: Woody Allen, Diane Keaton, Michael Murphy, Meril Streep, Mariel Hemingway, Anne Bryne, čine ovaj film urbanom umetničkom legendom propuštenom kroz objektiv pronicljivog neurotičara Allena.

Woody Allen je u filmu Ajzak Dejvis (Isaac Davis), razvedeni četrdesetdvogodišnjak koji radi kao pisac televizijskih serija. Nezadovoljan je svojim dosadašnjim poslom, životom i traži novu inspiraciju – pokušava da napiše knjigu i izdigne se iz dotadašnjeg sivila i monotonije života. Zabavlja se sa mnogo mlađom devojkom,Trejsi, curom od 17 godina koju tumači Merijel Hemingvej. Međutim, ubrzo se zaljubljuje u ljubavnicu svog najboljeg prijatelja Jejla (Majkl Marfi), podjednako neurotičnu Meri (Dijana Kiton). Ajzak ostavlja Trejsi i upušta se u isforsiranu vezu sa Meri, nakon što su ona i Jejl okončali svoju aferu. Da stvar bude još komplikovanija, njegova bivša supruga Džil (Meril Strip) koja ga je ostavila zbog žene(svoje nove, homoseksualne veze), želi da objavi knjigu o njihovom neuspešnom braku u kome će izneti sav Ajzakov prljav veš. Zaplet, koji se vremenom pretvara u woodyallenovski urnebesni, pulsirajući haos vrckavih monologa i intelektualnih, specifičnim ironičnim humorom obojenih dijaloga daje neverovatnu duhovitu notu ovom remek delu sedme umetnosti isprepletenu veličanstvenom atmosferom i kadrovima Njujorka koji diše punim plućima u svom broadwayskom stilu, u kombinaciji sa džeziranim tonovima besmrtnog Gershwina.Mnogi smatraju da je Menhetn poboljšana verzija prethodnog, ništa manje genijalnog Allenovog filma Eni Hol (1977), i da je više od njega zaslužio Oskara za najbolji film, za koji inače nije bio ni nominovan, osim za scenario. Ta dva filma jesu slična. Snimani su jedan za drugim. Scenario za oba pomenuta filma Vudi Alen potpisuje zajedno sa Maršalom Brikmanom. Allen glumi slične osobe – neurotičnog Njujorčanina, lika kakvog ćemo kasnije često sretati u njegovim filmovima. U oba filma pored Alena glumi i Dijana Kiton. Filmovi su i tematski slični (komplikovane emocionalne veze). Ali u tonu, poruci koju šalju i brojnim nijansama, filmovi se razlikuju. Menhetn je zapravo skica ljudskih odnosa, želja i htenja, često neispunjenih. Likovi možda naizgled deluju uspešno i srećno, ali u stvari vode komplikovane živote i niko od njih nije stvarno, istinski srećan. To su emocionalno nezreli ljudi u potrazi za srećom i privrženosću. Dok se u javnosti predstavljaju kao uspešni ljudi većina njih ima svoje probleme, svoje neuroze koje ih privatno muče. Emocionalna iskrenost izbija iz filma, koji je pun i Allenovog karakterističnog humora. Film ima dubinu, odnos između komedije i ozbiljnosti, bergmanovske analize ljudske prirode veza i odnosa, te je savršeno izbalansiran. Allen je uvek i bio dobar scenarista i ovde je ta kombinacija njegove duhovitosti, dosetljivosti i psihoanalize likova ukomponovana na takav način da u isto vreme biva smešna, dirljiva ali i tužna.

On obožava New York, uprkos tome što je on za njega bio metafora propadanja savremene kulture. Kako je teško živeti u društvu otupelom od droge, glasne muzike, televizije, zločina i smeća – objašnjava Woody u trećem licu vlastite poglede. A onda uleće sa razornim humorom i ironično priču vodi ka moralnom zapletu: Ja imam 42, a ona 17. Stariji sam od njenog oca. Možeš li poverovati u to? Zabavljam se sa devojkom od čijeg oca sam jači. Ona ima domaći zadatak. Izlazim sa devojkom koja ima domaći.

Još jednom Allen na maestralan način prikazuje duh jednog gotovo romantičnog vremena (u odnosu na današnji svet), kao i ritam jednog čudesnog velegrada. Gradska vreva, psihoze i pritisak modernog velegrada zgušnjavaju se ubrzano, razarajući psihu glavnih junaka filma. Posao pritiska, godine pritiskaju, ljubavni i porodični život zapadaju u ćorsokak. U ritmu jazza, posebno dixielanda sve cupka i ubrzano se menja oko glavnog junaka. Veza sa mnogo mlađom devojkom čini se kao odušak i nova nada u haosu urbane džungle i svih (ne)mogućih pritisaka, osveženje ustajalosti i milion formi koje treba ispoštovati i izdržati. Kao i u većini Woody Allenovih filmova, i u Menhetnu ne nedostaje intelektualnih dosetki, humora, cinizma i izokretanja sveta na postavu. Tu su komentari, opaske, parodije i filozofske rasprave na sve moguće teme – od svakodnevnih trivijalnosti do umetnosti Ingmara Bergmana i odgovora na ključna pitanja o kosmosu, Bogu ili smislu života – uvek iz ugla iskričavog šereta, u furioznom tempu da prosto ne ukapirate šta vas je snašlo a kamoli da date neki relevantan odgovor. Ređaju se slike i sjajne fotografije grada New Yorka dok diše svojim punim broadwayskim plućima i avangardnom notom. Emocionalna iskrenost izbija iz filma, koji je prepun Alenovog karakterističnog humora. Film je sjajno izbalansirana priča, sa psihološki produbljenim likovima koji kroz sjajne dijaloge i postupke pokazuju svoju nezrelost i suprotnost svemu onome kako se predstavljaju u životu – kao ozbiljni, zreli, inteligentni i poslovni ljudi (suštinski totalno emocionalno nezreli i nedorasli ulogama koje izigravaju jedni pred drugima). Allen postiže ovim sjajnim filmom svoj najbolji odnos između komedije i ozbiljnosti, dok je glumačka ekipa na zavidnoj visini zadatka, dajući maestralne role i partije. Šlag na torti predstavljaju bergmanovske analize ljudske prirode i veza i odnosa.Woody Allen je uvek bio dobar scenarista i ovde su njegove duhovitosti, dosetljivosti i psihoanalize ukomponovane na takav način da u isto vreme bivaju smešne, dirljive ali i tužne. Sve je u stalnom pokretu, jazz sinkopi, žurbi, neurozi, nedorečenosti, psihijatrijskim opservacijama, ritmu koji satire i sagoreva čoveka. Jedan od uglova prati život iz mračne, prizme egzistencijalističkog nemira glavnog Allenovog filmskog uzora – velikog Ingmara Bergmana. Njegova aura nadvija se nad Woody Allenom kao senka ogromnog hrasta i senči duhovito-vrckavo-jazz-broadwayski milje neophodnom dozom ozbiljnosti, dovoljnom da se sve ne raspe u haosu neprestanog cupkanja uz klarinet i smeha dijaloškog ludila.

– Imam šansu da odem u London, da studiram Akademiju za muzičku i dramsku umetnost.

– Stvarno? Kada si to saznala?

– Juče. Dobila sam pismo, ali ne želim da idem bez tebe.

– Hej, ne mogu da idem u London da studiram, naročito ne Šekspira. Znaš, ne izgledam dobro u helankama.

Raspadnuti brakovi, uzaludna ljubav, vreme koje neumitno izmiče, nedostatak stvaralačke inspiracije, glavni lik raspršuje se u haosu modernog, ubrzanog življenja, ne nalazeći više čvrsto tlo i utehu. Moderni New York prebrzo pulsira.Manhattanotvoreno govori o ljudima današnjeg haotičnog sveta.Njegova poruka govori o prihvatanju da ništa u životu ne može biti apsolutno sigurno i da u svim haosima koji nas okružuju ponekad moramo verovati drugima.Isakove oscilacije između različitih žena i povremeni svakodnevni događaji koji donose ogromne promene, doprinose filmu u kojem se oseća slučajnost i spontanost.Naravno da je Manhattan vrlo pažljivo strukturisan, oponašajajući stilom i pričom nepredvidivost stvarnog sveta, žrtvujući hrabre protagoniste i nemilosrdne negativce za realniju i haotičniju sliku sveta, u kojem niko nije siguran ni u šta i svi se trude nositi se emocionalno. Iako se većinski bave romantikom i ljubavlju, gotovo nikada nije postojao Allenov film u kojem se priča odvija kako bi se otkrila verzija stvarnosti presvučena šećerom. U Manhattanu se intelektualci prikazuju kao prilično pretenciozna gomila, a ne krem njujorškog društva.Svi smo ljudi, a mane, poroci i dobre namere Isaka, Meri i Jejla predstavljaju šarenu sliku neurotičnih i sukobljenih pojedinaca, nesigurnih u ono što zapravo žele uprkos naizgled besprekornom znanju filozofije i umetnosti.

Moglo bi se raspravljati da li je ovo Allenov najbolji film, nakon niza decenija veoma kreativnog i nadahnutog rada i niza filmskih klasika, ali malo ko će se usprotiviti mišljenju da je Menhetnvizuelno najraskošniji od svih njegovih filmova. Film je snimljen u crno-beloj tehnici, koja je iskorišćena na pravi način jer filmu daje jednu klasičnu, nostalgičnu notu. Zaslužan za to je direktor fotografije, Gordon Vilis, čovek koji je najviše poznat još i po radu na Kum trilogiji, i koji je saradjivao sa Alenom na nekoliko njegovih filmova počevši od Eni Hol. Njih dvojica su uglavnom sarađivali kada se Alen okretao snimanju crno-belih filmova. Ovde je ta saradnja proizvela jedno vanvremensko delo, koje na savršen način prenosi na platno ovu melanholičnu romansu. Jedan od najprivlačnijih, najšarmantnijih, najlepših prikaza Njujorka na filmu. Impresivna uvodna scena, monolog sa montažom raznih snimaka Menhetna čista je filmska antologija, simfonija pokretnih slika. Film je tako, osim razmišljanja o životu i ljubavi i oda jednom gradu, poetski prikaz urbane sredine i njenih stanovnika. Pravi Menhetn nije zasigurno tako čist kakvim ga je Allen predstavio kroz film, ali to nije ni poenta. Autor je dao svoje viđenje, svoga kutka sveta, svog okruženja, onako kako ga on vidi i doživljava, i sigurno je to jedan romantiziran prikaz ali takav način odgovara priči. Muzika Džordža Geršvina, koja čini većinu muzike u filmu je još jedan aspekt filma koji je savršeno uklopljen u celu priču.

Umetnička vizija Woody Allena, mozaik modernog sveta preslikan na filmskom platnu, čini ovaj film kompleksnim, inspirativnim, jezgrovitim i pogodnim za nebrojene mogućnosti tumačenja. Bilo je to vreme kada je film bio mnogo više od potrošne zabave, na svom kreativnom, umetničkom i intelektualnom vrhuncu, kada merilo kvaliteta nije bilo izraženo preko popunjenošću blagajne novcem, već popunjenošću duše i emotivnim zadovoljstvima. Bilo je to zlatno doba veličanstvenog Woodyja Allena i njegove neuhvatljive, uvrnute ironične dioptrije.

– Zašto je život vredan življenja? To je stvarno dobro pitanje.

– Pa, postoji nekoliko stvari, pretpostavljam, zbog kojih vredi živeti.

– Na primer?

– Kada bih morao da se odlučim za jednu stvar bio bi to Gručo Marks.

– I pesma Luja Armstronga.

– Švedski filmovi, naravno.

-Flaberovo Sentimentalno putovanje, Marlon Brando, Frenk Sinatra, predivne jabuke i kruške na Sezanovoj slici.

Najkreativniji i najimpresivniji deo Allenove karijere zaokružuje još jedna antologijska romantična komedija, sa puno sjajnog humora i vanvremenskom glumom i scenarijom. Bila je to Hana i njene sestre (1986).

Ostavite li Manhattan po strani, ovim filmom Alan je pokazao romantičnu stranu Njujorka. To je Njujork kakav se više ne vidi, onaj koji još uvek čuva boemski šarm uključujući i bioskope u kojima zaista možete da gledate filmove braće Marks. Alenov trio komplikovanih sestara njegovi su najbolji ženski likovi, pune divnih mana zbog kojih ih ne osuđujemo oštro. A i za sebe je napisao najbolju ulogu u karijeri. To je takođe njegov poslednji film koji još uvek ima tragove gorčine prepoznatljive u filmovima iz tog perioda.

Kroz jednostavnu priču o Hani, njenom bivšem ljubavniku i njenim sestrama Allenov film Hana i njene sestre filozofira o smislu života, ljubavi, Bogu, umetnosti i prijateljstvu. Na granici drame, melodrame i komedije Vudi Alen nam predstavlja veličanstvenu fresku života u urbanom New Yorku(njegovoj večnoj inspiraciji), citirajući diskretno i suptilno antologijsku dramu ruskog pisca Čehova (kroz likove triju sestara) – ukrasivši celokupan kinematografski ugođaj vrsnim glumačkim kreacijama i sjanim jazz partiturama, dajući filmu šarm mjuzikla i klasičnu, autentičnu woodyllenovsku notu razigranosti.

Uspešna i snažna Hana (Mia Farrow) je udata za intelektualca Eliota(fantastični Michael Kane). Ona ima dve sestre – buntovnu Holly(haotičnu, sklonu alkoholu i opijatima, nesigurnu u sebe i sopstvene mogućnosti i umetničke vizije) i introvertnu Lee(takođe veoma nesigurnu u vlastite želje, emocije, ali zato prelepu, neodoljivu i zavodljivu damu, okrenutu umetnosti i romantici). Lee je u ljubavnoj vezi sa ostarelim i izolovanim slikarom Frederikom, vrhunskim intelektualcem kritički nastrojenim prema ostatku sveta, na ivici mizantropije(legendarni Max von Sydov, Allenova tajna veza sa svojim najomiljenijim rediteljem, mračnim Bergmanom), dok je konfuzni Eliot zaljubljen u nju i nastoji je pridobiti – oni stupaju u tajnu vezu, sve dok se neodlučni Eliot nakon romanse iznova ne vrati Hani, a Lee ne pronađe svoje novo sunce života, ljubav prema novom intelektualcu, književniku. Istovremeno, Mickey Sach (Woody Allen) je Hanin bivši ljubavnik. Hana ga je ostavila kad je otkrila da je jalovi i neurotični urednik neke humorističke TV emisije. On umišlja da je oboleo od kancera i u panici počinje razmišljati o smislu života, svom dotadašnjem postojanju i konačno, suicidu. U egzistencijalističkoj i duhovnoj krizi on se okreće katoličanstvu, a potom i sekti Hare Krišna. U priču o egistencijalnom nemiru, apsurdu sveta i besmislu čitavog ljudskog postojanja i kosmosa upliću se misli velikana poput Tolstoja, Frojda, Ničea. Nakon što je pročitao knjigu Hanine sestre Holly, on se zaljubljuje u nju, oni dobijaju dete i on napokon shvata da je nemoguće otkriti postoji li Bog ili ne i odlučuje na kraju jednostavno uživati u životu sa Holly.

Woody Allenov Hana i njene sestre, najbolji film koji je on ikada snimio, je organizovan kao epizodičan roman, pun malih vinjeta koji doprinose velikoj slici. Svako poglavlje počinje sa naslovom ili citatom na ekranu, čime film deluje kao stalno napredovanje kroz život likova. Strukturu stalno iznova raznosi energija i strast ovih likova.Kada se ti likovi sastanu za ručkom a kamera kruži oko njih, osećamo da na neki način film zna više o njima nego što će oni ikada znati sami. Film nije komedija, iako sadrži puno smeha, a nije ni tragedija, iako bi to mogao biti ako razmislimo dovoljno dugo o njemu. Priča sugeriše da su moderni životi u velegradovima tako zauzeti, tako zbunjeni, tako prepuni ambicije i kompilacije, da nemaju vremena stati i apsorbovati značenje stvari.

Roger Ebert

Nenadmašna rola fascinantnog komičara Allena (koji je sam napisao scenario i režirao film), britak, iskričav, urnebesno parodičan i šarmantno neodoljiv film prepun satiričnog duha neobične inspirativnosti. Hana i njene sestre je jedna od najsuptilnijih Alenovih komedija, za koji pored režije potpisuje scenario i glumi glavnu mušku ulogu Mikija Sača (Mickey Sach), neurotičnog urednika humorističke TV serije, koji je i Hanin bivši muž, ostavljen nedugo nakon otkrića da je neplodan. Priča o smislu života i ljubavi viđena na krajnje lucidan i komičan način, niz impresivnih epizoda koje parodiraju mnoge od uzvišenih misli i dela najvećih umova čovečanstva, duh Ingmara Bergmana propušten kroz neobičan parodijski okular maestralnog komediografa i intelektualca-šereta Allena. U filmu je urnebesno predstavljena paralelna priča Mikija Sača, bivšeg muža i zakonitog oca Haninih blizanaca koje su dobili putem donacije sperme njegovog nekadašnjeg poslovnog partnera i prijatelja. Miki, počinje slabije da čuje na jedno uho. Inače hipohondar, odlazi na preglede kod lekara, koji je zabrinut jer ne može da ustanovi šta mu je, te ga šalje na dalje preglede, čak i skener. Miki kreće da paniči ubeđen da sigurno boluje od kancera i kad je već u totalnom emotivnom rasulu umišljajući da se oprašta od ovog sveta, doktor mu saopštava da je ipak sve u redu sa njegovim zdravljem i da je samo morao da otkloni sve sumnje.

Potpuno ushićen zbog srećne vesti Miki trči ulicom, zahvalan na novoj prilici koju je dobio u životu, ali je ta egzaltacija kratkog daha jer ga opseda strašna dilema postoji li smisao života. Preokupiran ovim pitanjem, Miki isključuje sve trivijalne stvari iz svog života i bez obzira na odgovaranje svoje najbliže saradnice daje otkaz da bi se mogao posvetiti preispitivanju smisla života. U periodu od godinu dana istražuje i izučava sve moguće religije, razmišljajući da se preobrati u katoličanstvo ili čak pristupi sekti Hare Krišna, međutim kako ne dolazi do odgovora na pitanje ima li Boga, on odustaje ostavši bez satisfakcije. U tom lutanju i u potrazi za svojim identitetom i pravim smislom postojanja sasvim slučajno sreće Holi, sa kojom je pre više godina na Hanin nagovor bio na najkatastrofalnijem sastanku u životu. Oboje su prijatno iznenađeni nestankom tadašnjih nepomirljivih razlika među njima koje su se odnosile na odnos prema muzici i stilu života. U tom izuzetno srdačnom i oboma zanimljivom razgovoru, Holi mu saopštava da je napisala knjigu, koju bi volela da mu da na čitanje radi objektivne kritike. Miki biva oduševljen njenim pisanjem i oni ubrzo ulaze u ljubavnu vezu. Nakon što je pogledao komediju Braće Marks Pačja supa, Miki prihvata da je nemoguće ustanoviti da li Bog postoji ili ne i shvata da je smisao života uživanje u istom. Priča ima dvostruki srećan kraj kada Miki iznenada saznaje da je Holi zatrudnela sa njim.

Glavno uporište ovog filma je svakako u autorskom scenariju, koji predstavlja dvogodišnji period života američke porodice srednje klase, počinjući i završavajući sa Danom zahvalnosti. Allen kroz priču o njihovim životima reflektuje različite filozofije o porodici, prijateljstvu, ljubavi i Bogu. Svaka epizoda filma počinje belim natpisom na crnoj pozadini, kao u doba nemog filma, ostavljajući utisak da film lagano prati razvoj događaja u životima aktera. U svim scenama enterijera uočljiva je izuzetno jaka, skoro pozorišna rasveta akcentovana na lica aktera, a u sceni nedjeljnog sastanka triju sestara koje vole da se ispričaju o pojedinostima svog života u toj meri da ta scena deluje skoro kao crno-beli film. Za scenu sastanka sestara Alen bira srednje krupni plan i fizički pokret kamere koja lagano klizi sa jednog na drugo lice, ugnezdivši se time u njihov prisni krug. Direktor fotografije Carlo di Palma sve scene sa porodičnim skupovima u enterijerima izvodi u toplim narandžasto-crvenim tonovima, dok ulice Njujorka oblači u sivkaste, pepeljasto-plave pastelne tonove.

Likovi su kao i u svim Allenovim filmovima razrađeni do najsitnijih detalja, a u ovom se posebno ističući sa velikom energijom i strastima. Mnogobrojna glumačka ekipa velikana svetskog glumišta u mnogome je svojim maestralnim izvođenjem doprinela Allenovom autorskom rukopisu u ovom ostvarenju. Kasting je u toj meri sjajan da je vrlo teško odrediti ko je zapravo glavna uloga u filmu, jer su svi likovi zaista podjednako bitni, te se tako stiče utisak da glavnu mušku ulogu igra Majkl Kejn, a ne Woody Allen, kao i bez obzira na naslov filma da glavnu žensku ulogu igra Barbara Herši, a ne Mia Farou. Soundtrackje kao i u svim Alenovim filmovima izvanredno probran. Sadrži segment iz Pučinijeve opere Manon Lesko, deo Bahovog Koncerta za dve violine i orkestar, kao i veliki broj jazzpesama i popularne muzike iz 30-ih i 40-ih godina XX veka, koje savršeno dopunjuju estetiku režije i montaže pokretnih slika, koje u sklopu sa soundtrackom takođe predstavljaju prepoznatljiv Allenov autorski rukopis.

Među filmskom kritikom Allenov film Hana i njene sestre smatra se njegovim najboljim, ali najkomercijalnijim filmom, prvenstveno jer je imao veliku zaradu i osvojio mnoge nagrade. Uz mnoge druge nominacije dodeljene nagrade su: Zlatni Globus za najbolji film u kategoriji mjuzikl/komedija, tri Oskara – najbolji scenario, najbolja sporedna ženska uloga (Dajan Vist) i najbolja sporedna muška uloga (Majkl Kejn); dve BAFTA nagrade – najbolja režija i najbolji scenario; i New York Film Critic Circlenagradu za najbolji film, režiju i najbolju sporednu žensku ulogu (Dajan Vist).

Bila je to još jedna vanvremenska priča iz zlatnog doba filmske umetnosti i epohe čiji duh još uvek slobodno luta svetom neodoljive mašte i kreativnosti. Još jedna impresivna slika velikog Nju Jorka, unutar čije čudesno privlačne atmosfere i arhitekture pulsira haotični život moderne svakodnevnice čoveka čiji se unutarnji haos preslikava kroz umetnička ostvarenja postmodernog doba. Ljubav i iskrenost nude se kao jedino spasonosno rešenje. Bio je ovo vrhunac jedne neponovljive filmske karijere, jednog impresivnog modernističkog haosa čija duša još uvek vibrira u duhu metropole sveta – Nju Jorka i vudialenovskog diksilenda koji cupka neprestanom melanholičnom melodičnošću i neuništivim ritmom, čitav jedan vek i par godina preko toga. Bila je ovo još jedna impresivna slika vremena kada je film još uvek nosio oreol samosvesne umetnosti, volšebne kreacije XX veka.

Jednostavno, Allen nije štedeo nikog i ništa: bilo da su u pitanju filozofi i pisci u potrazi za smislom života ili nabeđeni političari, intelektualci i umetnici u svoj svojoj ispraznoj veličini. Bilo da su u pitanju remek-dela sedme umetnosti: Ljubav i smrt, Eni Hol, Menhetn, Zelig i Hana i njene sestre, ili samo sasvim obične pohvale ludosti poput Moćne Afrodite i Destruktivnog Harija, Allen ostaje dosledan samo sebi i neverovatnom talentu da vas nasmeje, sa zadrškom ili bez, onako, na prvu, silovito. On ostaje klasikom humora koji leči dušu i greje srce, svodeći preozbiljni i preambiciozni svet apsurda na pravu meru.

Salo je po sebi supstanca ili esencija supstance ili oblik te esencije. Veliki problem nastaje kad salo počne da vam se skuplja po bokovima. Kad je reč o predsokratovcima, Zenon je smatrao da je težina samo iluzija i da se čovek, bez obzira na to koliko jede, uvek biti samo upola debeo kao čovek koji nikada ne radi sklekove. Potraga za idealnim telom opsedala je Atinjane, i u jednom izgubljenom Eshilovom komadu Klitemnestra prekrši zavet da nikad neće užinati između obroka, te iskopa sebi oči kad shvati da više ne može da uđe u kupaći kostim. Tek je Aristotelov um uspeo da problem težine objasni naučnim putem, i u jednom ranom fragmentu iz Etike on kaže da je ukupni obim svakog čoveka jednak obimu njegovog struka pomnoženog sa Pi.

Nijedan filozof se nije ni približio rešenju problema krivice i težine dok Dekart nije razdvojio telo od uma, tako da je telo moglo da se tovi dok je um razmišljao: Koga briga, nisam ja. I dan-danas veliko filozofsko pitanje jeste: Ako život nema smisla, šta da se radi sa školskom supom? Lajbnic je bio prvi filozof koji je rekao da se salo sastoji od monada. Lajbnic je držao dijetu i redovno vežbao, ali nikad se nije otarasio monada- barem ne sa butina. Spinoza je, s druge strane, večerao skromno zato što je verovao da Bog postoji u svemu i da je zastrašujuće slistiti pitu ako mislite da sipate senf po Prvom uzroku svega.

(odlomak iz zbirke Puka anarhija- Woody Allen)

I nakon svih uspeha u prve dve–tri decenije bogate filmske karijere, čudesni duh humora i filigranske umetničke senzibilnosti nije napustio Woodija Allena. Nisu sva mnogobrojna potonja dela dosegla nekadašnji vrh Olimpa i antologijski status, ali, bilo je tu još mnogo lepih iznenađenja i stare vatre. Prisećam se samo nekih od njih: Ljubav u Barseloni, Ponoć u Parizu, Rimu s ljubavlju, Iracionalni čovek.

Film koji je posebno osvojio moje srce i srce mnogih romantičnih duša unutar bezosećajnog sveta jeste kultni, neopisivo magični, sneni i lepršavi – Ponoć u Parizu (2011)

Ponoć u Parizu je američko-španska romantična komedija sa elementima fantazije, reditelja i scenariste Woodyja Allena. Film se bavi nostalgijom i modernizmom, žalom za nekim mnogo boljim, sadržajnijim, kreativnijim i inspirativnijim vremenima, periodom kada su svoj bunt prema ustajalosti i jalovosti sveta ispoljavali veliki ljudi i umetnici okupljeni unutar avangardnih umetničkih pokreta dadaizma i nadrealizma. Film se bavi dvadesetim godinama dvadesetog veka kada su mnogi američki pisci i umetnici krenuli put večnog Pariza u potrazi za inspiracijom i neustrašivim duhom pariske slobode i spleena. Film se bavi Parizom, njegovim spoljnim i unutrašnjim lepotama, umetnicima koji su mu udahnjivali duh kreativnosti i slobode, bavi se ljudskom mišlju ili iluzijom da su vremena pre njih uvek bila bolja. Midnight In Paris ljubavno je pismo gradu svetala koja se vide iz dubine svemira. Kamera Dariusa Khondjija snima Pariz u moneovski romantičnim, bajkovitim, rapsodijskim bojama. No, kad svetla minu, pale se poznate allenovske teme.Vudialenovski duh humora i vedrine ovaj put je obojen jarkim tonovima jedinstvene ljudske topline i romantike, predivnim slikama večnog, prelepog Pariza – grada umetnosti, svetlosti i romantičnih ljubavi, kao i osobenom magijom i duhom jednog krajnje originalnog i neponovljivog vremena poleta i nade, vremena kada je modernizam verovao u neki mnogo bolji i sadržajniji novi, vrli svet.

Od početnih, magijom sentimentalnog i razigranog džeza natopljenih kadrova Pariza (uz predivnu džez temu Sidney Becheta – Si ti vous ma mere, koja prosto nadahnjuje romantičarskom liričnošću, toplinom boja, dodirom duha Pariza koji neodoljivo osetite svim čulima), prelepih tri i po minuta slika koje dočaravaju duh neponovljivosti metropole koja je centar nekih od najbitnijih istorijskih događaja, epoha, ljudi i umetničkih ostvarenja čovečanstva, kadrova od čije lepote prosto ponestaje dah svakog pravog filmofila i nepopravljivog romantika, do razigranog preplitanja snova, nostalgije, nestvarnog i naizgled nebitnog (u svetu gde se sve meri logikom i korišću, isplativošću i materijalnim vrednostima) prostire se nepregledno polje čiste, netaknute, neiskvarene lepote romantičarskog duha i nadrealne imaginacije, prostire se topla ljudska priča miljama daleko od sveta koristi, jalovosti, neinventivnosti i razigrane gluposti. Muzika je izuzetno snažno izražajno sredstvo u Allenovim filmovima, a bez sountracka sada već tipičnog za njegova dela, njegovi filmovi bili bi manje zaokružena umetnička celina. Soundtrackzaista predstavlja dodatni pečat u autorskom rukopisu Allena, do te mere, da je prva asocijacija na jazzmnogih filmskih gledalaca prilikom uključivanja u film u trajanju ili pri prisluhu zvuka televizora iz neke druge prostorije: Ovo mora da je film Woodija Allena!. Njegovi izbori muzike su toliko uvažavani od strane publike da muzičke izdavačke kuće pored klasičnih soundtrack CD izdanja njegovih filmova objavljuju i one sa naslovima poput: Woody Allen Classics, Tribute to Woody Allen: Music from His Movies, Swing in the Films by Woody Allen itd. a tome svedoče i nebrojene play liste na YouTube korisnika širom sveta sa naslovima poput Top 10 Songs in Woody Allen Movies.

Woody Allen je svoju jedinstvenu nostalgičnu priču, bajku, smestio na obale Sene, u grad čija istorija, lepota i značenje za svetsku kulturu tvore jedno od onih mesta nekako neobjašnjivo ispunjenih duhom, gde možete satima šetati bez ikakvog cilja na umu i uživati u nestvarnim lepotama ulica, bulevara i vrtova osećajući besmrtni duh nekadašnje boemštine – legendarnih kafea poput Cafe De Floreili egzistencijalističke meke Les Deux Maggots, besmrtni duh umetnika od jednog Salvadora Dalija i Pabla Pikasa, preko pesnika Lorke, filozofa Emila Siorana, filmaša Bunjuela, Godara,Trifoa i celokupnog avangardnog francuskog Novog filmskog talasa, tvoraca teatra apsurda Semjuela Beketa i Ežena Joneska, legendarnih književnika i boema poput Džejmsa Džojsa, Skota Ficdžeralda, Ernesta Hemingveja i Henrija Milera sve do modernih vremena i bitnika, Artura Remboa u kožnoj jakni“– Džima Morisona.

Gil Pender (Oven Vilson) i njegova verenica Inez (božanstvena Rachel McAdams) dolaze u Pariz, gde on (kao holivudski filmaš) namerava da dovrši svoj roman. U potrazi za novom svežinom, odmorom od klišea i pritiska industrije i pre svega u potrazi za inspiracijom, Gil uživa u usamljenim šetnjama ulicama romantičnog Pariza. Jedne večeri, pošto crkvena zvona oglase ponoć, Gilovu pažnju privlači neobična družina u automobilu iz dvadesetih godina XX veka. On ulazi u automobil, iznenada se vraća kroz vreme i njegov život se naglo menja. Gil se zatiče u društvu slavnih pisaca i umetnika sa početka XX veka – u društvu Skota Ficdžeralda, Pabla Pikasa, Hemingveja, Luisa Bunjuela, Salvadora Dalija,Gogena, Gertrude Štajn. Što više vremena provodi sa njima (i zavodljivom devojkom Adrijanom – ljubavnicom slavnih umetnika Modiljanija i Braka) Gilu postaje sve teže da se vrati u stvarnost.Kulturno uzdizanje u filmu Woodyja Allena komičarski će vrhunac doživeti u sceni s Luisom Bunjuelom (Adrien De Van) kojem upravo Gil daje ideju za njegov kultni film Anđeo uništenja (1962). Grupa gostiju nađe se na večeri, a nakon obroka ne mogu napustiti kuću, bubne Gil. Bunjuel mu hladno odgovara da priča nema smisla. Zašto jednostavno ne izađu, šta ih zadržava u prostoriji, pita se Bunjuel. Ni Allen ne objašnjava magični mehanizam priče, magiju pomoću koje Gil biva teleportovan unatrag kroz vreme. Je li to stvarno ili samo plod njegovog oslobađanja mašte, sporedna je stvar u čarobnom metafilmu. Preko Gila, njegovog alter ega, Woody posredno govori o samome sebi, između redova i o današnjem svetu (sedme) umetnosti i zabavnih američkih filmova kojim mahom vlada generacija prazna i bez mašte. Reditelj upravo zato ima poriv pobeći nazad s Gilom u zlatno doba i identifikovati se s junakovimidealizovanjem prošlosti. Na kraju priče Gil napokon shvata da je njegova prošlost bila čista iluzija o skladu i lepoti. Onraskida sa verenicom, ostaje i prepušta se neodoljivim čarima Pariza i pronalazi novu, romantičnu ljubav, devojku iz Pariza koja mu osvaja srce i iznova otvora um i dušu prema novim izazovima i lepotama života. Posleponoćna, romantična šetnja po kiši, sa sudbinskom devojkom,Gabrielom(božanstvena i mila Lea Seydoux), sa kojom ga je spojila ljubav prema muzici slavnog Kol Portera i romantičarski duh, idilični je krešendo jedne izuzetno tople ljudske priče, apsolutni kontrast duhu jednog nepristojno hladnog, bezobrazno ubrzanog i koristoljubivog vremena.

Pariz je grad jedinstvene mitologije i nasleđa, slavan po neverovatnoj lepoti svojih ulica, bulevara i vrtova, raskoši muzeja. Politička i kulturna istorija i događanja odjekuju aurom legendarnih restorana i kafića. Prošlost blista celim gradom i idealna je za priču o čoveku koji traži inspiraciju za osećanja i preispitivanje vlastitog života.

Ponoć u Parizu je idealan za sve romantične duše koje čeznu za spokojnim vremenima kada su ljudske emocije bile najcenjenija hrana na svetu. To je film o duhu snova i sanjarenju, film blage melanholije i nade da su snovi, koliko god delovali nedostižno uprkos svemu, ostvarivi.

Teme scenarija Woodija Allena su uvek naizgled priče o međuljudskim odnosima i to onim najvažnijim kao što su sudbonosni, stereotipni, poslovni, porodični, rođački i ljubavnički, međutim te teme kod Allena su svrstane u dve glavne kategorije: autobiografska i veliki klasici književnosti i filma. Ono što njegov rad čini dodatno autentičnim je smelost da priču gradi kroz likove sa puno ljudskih mana, koji su najčešće vrlo neurotični i preterano romantični, i koji često upadaju u najneobičnije životne situacije. Allenovi filmovi govore o likovima sa disharmoničnim intimnim bivstvovanjem, što predstvalja kontrast skladnom vizuelnom identitetu njegovih filmskih slika. Bilo kom drugom savremenom autoru teško da bi pošlo za rukom da te krajnje atipične situacije i odnose među likovima u svojim filmovima prikaže kao najprirodnije, bez da izazove gadljivost ili revolt publike. Allen je sjajan iluzionista, jer on sve te ljudske manjkavosti i groteskne situacije preusmerava u sasvim drugu dimenziju, služeći se paradoksalnim i duhovitim replikama, koje najčešće oslikavaju njegov protivrečan odnos prema metafizičkim pitanjima ljudske egzistencije. Ni u jednom svom filmu ne odstupa od strukture scenarija koji kroz glavnu priču provlači mnoga filosofska pitanja, oštre kritike života, društva i umetnosti, a da se na kraju ipak ne podsmehne svemu. Takvim pristupom, iako je sam veliki intelektualac, uspeva da se obrati i srednjoj klasi koja se takođe pronalazi u njegovim delima. U mnogo čemu jedinstven kao umetnik i filmski reditelj (mada bez formalnog filmskog obrazovanja)Allen ostaje ikonom svetske kinematografije u poslednjih pola veka. Činjenica da nikada nije dotakao kameru ili studirao režiju nije mu značila ništa. Arogantno je verovao u svoju potrebu da se ispolji kroz režiju i osećaj da zna kako to da izvede. Kasnije je u svojoj već uspešnoj karijeri imao isti odnos prema promeni žanrova u rediteljskom radu. Kako sam kaže, tokom postprodukcije učio je dosta o stvaranju filma i editovanju od montažera s kojima je sarađivao i kojima je zahvalan što su mu proširili vidike. Iako za svoje filmove angažuje izvanredne montažere, Allen ima potrebu da film ima u potpunoj kontroli i prisutan je u radu prilikom pregledanja svakog frejma i isecanju svakog kadra, težeći ka tome da se izbegne gruba montaža i odmah radi finalna. To ne znači da rad montažera nije esencijalan u njegovoj filmografiji, već znači da montaža za njega predstavlja izuzetno značajan element u estetici filma i da zbog toga ne želi da propusti ni jednu sekundu prilikom montiranja slike i zvuka.

Film Ponoć u Parizu je nominovan za Oskara za najbolji film, najboljeg reditelja, scenografiju i originalni scenario.Film je nominovan za Oskara u svetu od kojeg je milionima svetlosnih godina udaljen svojim sasvim drugačijim vrednostima, merilima, toplinom, nostalgijom, romantikom, snovima i netaknutom lepotom, namenjen svima onima koji još uvek umeju iskreno da vole i sanjare. Nostalgičnim sanjarima, romanticima i filmofilima.

Woody Allenova sićušna, neskladna i pogrbljena pojava, nalik na parodije i groteske kojima je obogatio svet umetnosti, kao i lik večito unezverenog intelektualca u stalnim dilemama, strahovima i snovima, skrivenog iza štreberskih naočara s debelim okvirima, te neurotično, bledo lice čoveka prodornog pogleda, ostaće zaštitnim znacima jedne tako autentične ličnosti u svetu filma, humora i umetnosti uopšte.

Veština dijaloga (pričinga) kojom je Woody Allen ponirao u suštinu svega, retkost je dragocena sama po sebi. Bilo koji film ili pisano delo ovog autora brzo će razvejati bilo kakvu sumnju u suprotno.

Na kraju svega, ostaju samo parodija, satira, cinizam, sarkazam i uteha, uz osmeh, da sve ipak nije bilo uzalud!

By Dragan Uzelac