Anatomija Fenomena

Kad mačevalac udari, to ne udara čovek već mač u rukama nesvesnosti [Tema: Zen]

samuraj

 

Zen budizam i psihoanaliza – V dio

Piše: D.T. Suzuki

 

3.

Sada smo spremni da saslušamo savet koji je Takuan (Takuan) dao Jagju Tadžima No Kamiju (Yagyu Tajima-no-kami), svom učeniku-mačevaocu.

Takuanov savet se uglavnom sastoji u preporuci da um uvek bude u stanju »proticanja«, jer, kaže on, ako se na bilo čemu zadrži, to znači da je tok prekinut, a ovaj prekid nanosi štetu dobrobiti uma. Kad se radi o mačevaocu, to znači smrt. Afektivna mrlja zatamni ogledalo čovekove osnovne pradžne (prajha), a intelektualno razmatranje ometa njenu prirodnu delatnost.

Pradžna, koju Takuan naziva »nepomičnom pradžnom«, usmeritelj je svih naših kretnji, kako unutrašnjih tako i spoljašnjih. Kad ona naiđe na prepreku, svesni um se zakrečuje, a mač, prenebregavajući prirodno, slobodno, spontano usmeravajuće dejstvo »nepomične pradžne« (koje je usaglašeno s našom nesvesnošću), počinje da se povinuje svesno stečenoj tehničkoj veštini umetnosti. Prajna je nepomični pokretač koji nesvesno dejstvuje u polju svesti.

Kad mačevalac stoji sučelice svom protivniku, on ne sme misliti ni o protivniku, ni o sebi, ni o kretnjama neprijateljevog mača. On jednostavno tu stoji sa svojim mačem, koji, zaboravivši svu tehniku, treba zapravo samo da sledi diktat nesvesnosti. Čovek je potro sebe kao biće koje rukuje mačem. Kad udari, to ne udara čovek već mač u rukama nesvesnosti. Poznate su priče u kojima sam čovek nije svestan da je oborio protivnika — sve je postignuto nesvesno. U mnogim slučajevima delovanje nesvesnosti je prosto čudesno.

Da navedem jedan primer: Sedam samuraja. U tom japanskom filmu, koji je nedavno prikazan američkoj publici, postoji scena iskušavanja mačevalačke veštine nezaposlenih samuraja. To je fikcija, ali se nesumnjivo sve zasniva na istorijskim činjenicama.

Vođ poduhvata smislio je kako da iskuša svakog mačevaoca. Iza ulaza kroz koji je pri dolasku u zgradu svako morao proći postavio je jednog mladog seljaka, čim bi samuraj pokušao da prekorači prag, trebalo je da ga mladić iznenada mlatne toljagom i vidi kako će se pridošlica ponašati. Prvi samuraj uhvaćen je na prepad i toljaga ga je tresnula svom silinom. Nije zadovoljio na ispitu. Drugi je izbegao udarac i sam udario mladića. Ni on nije bio dovoljno dobar. Treći je zastao pred ulazom i rekao čoveku iza vrata da ne pokušava takvu prljavu smicalicu na iskusnom ratniku. Jer taj samuraj je osetio da se unutra krije tajni neprijatelj čak i pre no što je stvarno primetio skrivenog mladića. To je bio plod ogromnog iskustva koje je samuraj stekao u onim nemirnim danima. Tako je dokazao da je dorastao poslu koji je trebalo obaviti u selu.

Izgleda da je ovo naslućivanje neviđenog neprijatelja bilo u vrlo efikasnoj meri razvijeno među mačevaocima u onim feudalnim vremenima, kada je samuraj morao biti budan u svim okolnostima koje su mogle iskrsnuti u njegovom svakodnevnom životu. Čak i u snu on je bio spreman na sve.

Ne znam da li se ovo može nazvati šestim čulom ili nekom vrstom telepatije, po čemu bi spadalo u takozvanu parapsihologiju. Želeo bih bar da pomenem kako filosofi mačevalaštva ovo čulo koje stiče mačevalac, pripisuju delovanju nesvesnosti, koja se budi kad mačevalac postigne negaciju svoje ličnosti, stanje neuma.

Oni bi rekli da čovek koji je vežbanjem postigao najviši stepen umetnosti više ne poseduje običnu, relativnu svest kojom shvata da se bori na život i smrt; kad obuka počne da deluje, njegov um liči na ogledalo u kojem se odražava svaka misao što se javi u umu njegovog protivnika, te on odmah zna gde i kako da udari. (Tačnije, ovo nije znanje već nesvesna intuicija.)

Njegov mač kao da vitla mehanički, sam od sebe, nad protivnikom kome je odbrana nemoguća, jer mač pogađa baš nebranjena mesta. Te se tako kaže da je mačevaočeva nesvesnost plod negacije njegovog ja, koja budući usaglašena sa »uzrokom neba i zemlje«, obara sve što se tom uzroku usprotivi. U trci ili mačevalačkom dvoboju neće pobediti najbrži, ili najjači ili najveštiji, već onaj čiji je um čist i bezličan.

Drugo je pitanje da li ćemo prihvatiti ovo tumačenje: činjenica je da vrstan mačevalac poseduje ono što možemo označiti kao nesvesnost, i da to stanje duha postiže kad izgubi svest o svojim postupcima i sve prepusti nečemu što ne spada u njegovu relativnu svest. Nazivamo to nečim ili nekim, jer, pošto se nalazi izvan uobičajenog polja svesti, nemamo drugog imena, sem negativnih oznaka: x ili neizvesnost. Nepoznato ili x, suviše su neodređeni pojmovi, a pošto se x sa svešću povezuje tako da iskorišćava svu svesno stečenu tehničku veštinu, možda neće biti neprikladno označiti ga kao nesvesnost.

4

Kakva je priroda te nesvesnosti? Da li ona još spada u područje psihologije, makar u njenom najširem značenju? Da li je na neki način povezana sa izborom svih stvari, kao što je »uzrok neba i zemlje«, li kakvim drugim pojmom koji iskrsava u ontologiji istočnjačkih mislilaca? Ili treba da je nazovemo »velikim, savršenim ogledalskim znanjem« (adaršanajnana), kako je ponekad zovu učitelji zena?

Sledeća zgoda koja se priča o Jagju Tadžima No Kamiju Munenoriju, učeniku Takuana, učitelja zena, možda se ne odnosi neposredno na nesvesnost opisanu u prethodnom odeljku ovog predavanja. Jedan razlog e to što se Jagju nije odista nalazio pred neprijateljem.

No psihologu neće biti svejedno ako otkrije da se sposobnost, koja se skoro može nazvati parapsihičkom, da razviti podvrgavanjem izvesnom vidu discipline. Možda treba da dodam da slučaj Jagju Tadžima No Kamija, naravno, nije naučno proveren. Međutim, u analima japanskog mačevalaštva zabeležen je izvestan broj sličnih slučajeva, a čak i naše savremeno iskustvo pruža nam razlog da poverujemo u mogućnost takve »telepatske « intuicije, mada moram ponoviti da psihološki fenomeni ove vrste, po svoj prilici, nemaju ničeg zajedničkog sa nesvesnošću o kojoj sam govorio.

Jednog prolećnog dana sedeo je Jagju Tadžima No Kami u svom vrtu diveći se rascvetanoj trešnji. Na izgled bio je duboko zanet kontemplacijom. Odjednom, oseti da mu odostrag preti sakki*. Jagju se osvrnu, ali ne vide nikog živog, osim mladog sluge koji obično prati svog gospodara noseći njegov mač. Jagju nije mogao da odredi odakle potiče sakki. Ovo ga je veoma zbunjivalo, jer je nakon duge obuke u mačevanju stekao svojevrsno šesto čulo, kojim je odmah mogao otkriti prisustvo sakkija.

Ubrzo se povukao u svoju sobu i pokušao da reši problem koji ga je veoma tištao. Do tada nikad nije pogrešio u otkrivanju i tačnom određivanju ishodišta sakkija, kad god bi osetio njegovo prisustvo. Toliko je izgledao nezadovoljan sobom, da se njegove sluge nisu usuđivale da mu priđu i upitaju šta mu je. Napokon, jedan stariji sluga dođe da zapita nije li bolestan i da li mu je potrebna njihova pomoć. Gospodar reče: »Ne, nisam bolestan. Ali mi se u bašti dogodilo nešto čudno što prevazilazi moju moć poimanja. O tome razmišljam«. Rekavši ovo, on mu ispriča čitav događaj.

Kad se za to saznalo među služinčadi, mladić koji je pratio gospodara drhteći kroči napred i priznade sledeće: »Kad sam video kako je vaše gospodstvo zaneto divljenjem trešnjevom cvetu, pade mi na um ova misao: Ma koliko naš gospodar bio vešt u rukovanju mačem, verovatno se ne bi mogao odbraniti kad bih ga sad iznenada udario s leđa. Gospodar je sigurno osetio tu moju misao.« Izrekavši svoje priznanje, mladić je očekivao da ga gospodar kazni zbog neprilične misli. Ovo je razjasnilo čitavu tajnu koja je toliko mučila Jagjua, te gospodar nije hteo da kazni mladog prestupnika.

Zadovoljio se time što se uverio da ga njegovo osećanje nije prevarilo.

• Sakki doslovno znači »ubilački vazduh«. Mačevaoci često pominju događaje ove vrste. To je nešto neopisivo: čovek oseti kako neka osoba ili stvar njime odišu. Ljudi često vele da su neki mačevi ispunjeni ovim »ubilačkim vazduhom«, dok drugi, pak, pobuđuju osećaj strahopoštovanja, poštovanja ili čak blagonaklonosti. Ovo se obično pripisuje karakteru ili temperamentu umetnika koji je iskovao mač, pošto umetnička dela odražavaju duh umetnika, a u Japanu mač nije samo ubilačko oružje već i umetničko delo. Sakki, izbija i iz osobe koja se, skriveno ili otvoreno, nosi mišlju da nekog ubije. Tvrdi se, takođe, da taj »vazduh« lebdi nad četom vojnika koji smeraju da napadnu neprijatelja.

 

Nastaviće se

(prevod: Branko Vučićević)

Ostavite komentar: