Kada bih mogao da zagrlim
celu zemlju
i osetim njenu slast.
Bio bih srećniji na tren.
Ali ja uopšte ne želim
da uvek budem srećan.
Čovek s vremena na vreme
mora da bude nesrećan
kako bi mogao da ostane
prirodan.
Nije baš sve sunčan dan,
i za kišom se vapi
ako je dugo nema.
Tako prihvatam i sreću i
nesreću.
Prirodno,kao neko što se ne iščuđava,
što postoje planine i ravnice
što postoje ptice i trava..
Najvažnije je biti prirodan i
miran
u sreći i nesreći.
Osećati kao što se gleda,
misliti kao što se hoda
A kada dođe smrtni čas,
setiti se da umire dan
i da je zalazak lep
i lepa noć koja predstoji.
Tako jeste, tako neka i bude.
Jedna od pjesama iz ciklusa Čuvar stada Pesoinog heteronima Alberta Kaejra.
Alberto Kaejro je rođen 1889, umro 1915. Rođen je u Lisabonu, ali je gotovo cijeli vijek proživio na selu. Lica bezbojnog plavog, plavih očiju, u njega sam stavio svu moć dramatične depersonalizacije, kaže Pesoa.
