16. Jul 2009. godine
20:30
Montecchio, San Marino
Referee: TsvetanGeorgiev (Bulgaria)
Juvenes/Dogana(San Marino) – Polonia Warsaw(Poljska)
0 1
Kokosinski 2′
Frančesko Gamberini se okliznuo i pao niz padinu. Kada je pokušao da doskoči čuo je kako mu kost puca, i pao je i jauknuo i iako nikog nije bilo kilometrima oko njega, prigušio je krik. Odmah je shvatio da je slomio nogu i znao je da mora dadohvati mobilni, da otpuzi do ranca koji se otkotrljao na drugu stranu. Frančesko Gamberini je puzio i ječao i pomislio – ako se onesvijestim, mogu me životinje pojesti preko noći. Stigao je do torbe, uzeo mobilni i vidio da je baterija skoro prazna.Ako se ugasi – pomislio je Francesko užasnut – neće me danima naći. Nikada nikom nije govorio gdje ide da planinari. I kada mu je otac jednom rekao, pomalo ljut:
– Moraš nam bar približno reći gdje ideš, zamisli ako ti se nešto desi – Frančesko Gamberini je pokazao na mobilni telefon i rekao:
– Vremena su se promijenila.
Nije napunio telefon prošle noći jer nije mogao naći punjač. I jutros prije polaska, majka mu govori da je punjač odnijela sestra, nekom je bio potreban, u kafiću.
Okrenuo je broj, telefon je zacvilio. Zvonilo je. Javila se njegova djevojka. Čuo je zvuk TV-a, prenos neke utakmice.
Frančeska Fantini se javila i rekla:
– Halo.
– Utišaj TV – rekla je bratu.
– Halo. Halo.
Veza s prekinula. Probala je da ga pozove: nije bio dostupan. Znala je da je opet pošao u brda, to radi svakog vikenda, ona nije voljela pentranja ali ni glupe utakmice. Izašla je napolje, pomislila, ništa ljepše nego šetati sama ovako u predvečerje u avgustu. Da mu se nešto nije desilo?
– Koji je broj službe mobilne telefonije?
– Ne znam. Pogledaj na internetu.
Možda mu se nešto desilo – pomislila je Frančeska.
Onda je dobila poruku.
Nemoj nikom javljati, dođi sama, izgleda da sam slomio nogu, ne pričaj nikom, moji će poludjeti.
Frančeska je ušla u automobil.
Đani Tasso je sjedio na krevetu i rezao nokte na nogama. Na radiju je čuo da je Polonija pobijedila Juvenas Doganu sa 1:0. Tasso je pomislio kako je to dobar rezultat za tako mali klub i tako malu zemlju. Pogledao je kroz prozor, u šumu. Biće vedra noć – pomislio je Tasso. Ustao je obukao farmerice, izašao na trem.
Tada se crveni automobil parkirao i iz njega je izašla prelijepa djevojka.
– Potrebna mi je pomoć – rekla je djevojka crvene kose, crvene kao to auto.
– Samo recite – rekao je Đani Tasso.
Sve što poželiš – pomislio je.
Ptica je kriknula. Dva puta.
Đani Tasso je pružio ruku djevojci i predstavio se:
Zovem se:
Kakve će ucjene da se dese do kraja tog dana, kako će djevojka završiti u suzama, kako će i momak završiti u suzama ne toliko zbog bola koliko zbog nemoći i sramote, kako će ludilo jednog čovjeka, o čemu pričam ja sad, šta sve mogu da izmislim i da li samo od mene zavisi šta se te julske večeri tačno desilo na padinama brda na granici San Marina i Italije, i kada hodamo kroz neki nepoznati grad da li nam se stvarno, ali stvarno može nešto desiti, jer neko će reći, zavisi od grada, neko će reći, zavisi od sudbine, o, ali ja tako lako mogu da tvrdim, da možete umrijeti najstrašnijom smrću u najmirnijem gradu u ne znam kojoj najmirnijoj zemlji, a da potpuno mirno prošetate kroz najopasniji kraj u najozloglašenijem mjestu na planeti, koliko je sve to, tako nepovezano, čudno, jadno…ili se nikakve ucjene neće desiti, previće mu nogu, čak će mu je ispraviti, poznat je tip u okolnim selima po tome, i prespavaće kod njega, i svanuće novi dan, i biće prijatelji, i jedna mačka će se pojaviti i njih troje će se iskreno začuditi odakle se pojavila, ta mačka, u sred planine. Kako je nešto nije pojelo.
Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu
