Kada je Silvija rekla hoćemo li da odemo, bez mrvice, bez trunke razmišljanja, rekao sam:
– Hoćemo.
Ni sekundu nijesam, nešto sad, razmišljao.
Silvija je rekla:
– Ovdje se ionako ništa neće promijeniti, sve je isto, zgrade, ljudi, obale.
Rekao sam:
– Da, ovdje je sve i uvijek isto. Tamo je drugačije. Sve je drugačije.
Silvija je rekla:
– Promjena je bitna.
Odgovorio sam:
– Da nema promjene ko zna šta bi se desilo.
More je postojalo i ta terasa, postojala je plaža, postojao je novembar, zimzeleno drveće, jedna mačka.
– Ostavićemo je komšijama, imaju veliko dvorište – rekla je Silvija.
– Ostavićemo je komšijama. Oni će je čuvati – rekao sam ja.
