Kada smo živjeli tamo, prije odlaska, imali smo i TV i daljinski, kao i sada. A opet je sve bilo nekako drugačije.
– Kakva strašna sprava – rekao sam Silviji – Pritiskaš dugmad i svijet se mijenja.
Silvija me je poljubila u vrat i rekla:
– Ne koristi ga onda.
Kako Silvija u trenu pojednostavi stvari.
Sjutra će padati kiša, rekli su na kraju vijesti. Silvija, sjutra će padati kiša, a ti nijesi kupila kabanicu. Htio sam da kažem, da prenesem ono što sam čuo na televiziji. Ali, da li sam čuo istinu, to je bilo pravo pitanje. Igrao sam se sa daljinskim, bacao ga uvis, hvatao, zamišljao da je pištolj i pucnjevima mijenjao svjetove, beng, beng, Silvija će se sjutra možda prehladiti dok u metrou bude mokra čekala prevoz, Silvija će se možda prehladiti, možda će morati da leži, da ne ide na posao, da pije čajeve, koje ću joj, sa zadovoljstvom, spremati.
Beng! Silvija će uživati što ne mora rano da se budi.
