Calliphora erytrocephala
Ženke polažu jaja na materiju u stanju raspadanja, pa čak i na gnojave rane. Neke od ovih muva napašće i zdravu površinu kože. Neke vrste su, s obzirom na njihovu sklonost ka gangrenoznom i mrtvom tkivu, korišćene u hirurgiji za čišćenje rana. Mnoge od muva zunzara su unutrašnji paraziti insekata i drugih beskičmenjaka.
Postoje pijani hleb i pijana lubenica – kaže ona.
….
Interesuje li te?
Da – odgovaram.
Pijani hleb – probala sam ga sa jednom drugaricom, luda 100 odsto – negdje je o tome čitala, pa smo odlučile da istražujemo. Tako je odvratno da ti ne mogu opisati. Uzele smo rakiju, njen tata peče, ono jaka, a dobra, i sipali je u jednu činiju. Onda smo tu umočili dvije kifle da se dobro natope alkoholom, i onda ih pojele.
….
I bilo je odvratno, ono – žvaćeš, a u ustima ti gori.
I jeste li se napile?
Valjda. Zaspale smo.
Onda je zvonio telefon i zaboravili smo tu priču. Sjetio sam se nakon nekoliko dana, kuvao sam kafu i iz kuhinje doviknuo:
A pijana lubenica?
Da, pijana lubenica…To sam ostavila da nas dvoje probamo. Probije se lubenica na jednom mjestu i sipa se rakija. Lubenica je ionako skoro cijela od vode i sve se tu lijepo pomiješa i voda i šećer i alkohol.
Ko ti je to pričao?
Jedna drugarica.
Moje mačke jedu muve. To sam jutros vidjela. I bila tužna.
I jeste bila tužna. Često sam je gledao sklupčanu na kauču, kako mazi jednu od tri mačke. Pitam je šta ti je, kaže ništa. I tako može satima da sjedi, da gleda u jednu tačku i mazi mačke. Pročitam novine, pogledam TV, i odem. Jednom sam je čekao ispred bioskopa, počela je da pada proljećna kiša, i ljudi su se sklanjali, da, svi su bježali od kiše, sem ona. Sasvim polako, korak po korak, nogu pred nogu, prilazi, kao da se to nje i ne tiče. Hoda ne zaobilazeći nijednu baricu.
Ti nijesi normalna – kažem joj – dobićeš neku prehladu.
Pa šta – kaže – i ako dobijem.
Nekoliko dana prije dana velikog glasanja, tip koga sam znao samo iz viđenja, muvao se po protestu sa nekom smiješnom kapicom koju je uvijek nosio, bez obzira je li kiša ili sunce, rekao mi je da ima nešto važno da mi saopšti, ali da ne može tu, nego da dođem uveče u tu i tu ulicu, popnem se na treći sprat pozvonim jednom dugo, tri put kratko i još jednom dugo. Pitao sam ga: čemu konspiracija, rekao je: vidjećeš. Pitanje je da li sam trebao otići. Mislim, pretpostavio sam da je neka fora, ali sam ipak – otišao. I te tajnovite stvari imaju svoj miris, specifično uzbuđenje, ne znam…
Bila je fanatik u protestima protiv vlasti, duvanju pištaljke, lupanju u šerpe, odzvanjalo je sve, stariji komšija ispod nas nam je psovao narkomansku majku.
Imala je tri mačke koje su sve što su mogle činile da mi ne daju da se vidim sa njom – te jedna padne sa prozora, pa je ona kod veterinara, te se kupuje pijesak, te hrana…Bio sam ljubomoran. U studentskom pokretu nijesam bio baš u vrhu, ali može se reći, jedan nivo ispod. Protivila se, govorila – dovoljno je da budeš na protestu, jebeš institucije. Kažem joj da je vještica sa tri mačke i takvim očima. Kaže: jesam, i smije se. Voljela je kada joj kažem da je vještica.
Moraš to uraditi, samo tako pokret može opstati. Ova energija ako se sada ne kanališe izgubiće se potpuno. Nije ovo dodvoravanje vlastima, ovo je samo pravilno razmišljanje i povlačenje logičnih poteza. Ali, ostali sigurno tako ne bi shvatili…Glava im je puna revolucionarnih misli, Bogo moj, kao da smo u Španiji 36-te!.
Zašto ste baš mene zvali, jeste li nekog prije, pa je odbio?
Dovoljna su tri glasa, ja i T. i ti treći.
Pa zašto baš mene? – pitao sam još jednom, kada sam već bio na stepeništu i čekao lift.
Zato što si željan, razumiješ.
Nekako si ponekad naporan, ta tvoja želja da budeš sa mnom, nekada guši…Sve bi uradio da bi bio sa mnom, zar ne?
Ne bih.
Bi li klečao, molio?.
Mazila je mačku.
I stvarno su jele muve. Čitam nešto, u fotelji, ona je u drugoj sobi na internetu. Osjetim da se nešto promijenilo. Sve tri mačke ispod lampe, usredsređene na slabu svjetlost kao na parče džigerice u nečijim rukama. I onda vidim i čujem muvu zunzaru čiji let njih tri uporno prate i skačući pokušavaju da je ulove.
Svuda oko nas čine se nenormalne stvari, ali kao po dogovoru niko ih ne vidi. Svi bi, kada bi ih, šta znam, novinar pitao je li to normalno što onaj radi, rekli bi nije, kakvi, osudili bi, a ovamo, svi tako rade, svi lažu, kradu, ogovaraju, zloba, zavist, a svi kažu da se ponašaju prema Božjem zakonu. Ah, Božji zakon je jedan – ljubav, ljubav prema svima, nesebična, prava ljubav! Ti mi sad reci gdje je, gdje je ima.. – govori, naduvana je, ponekad po cijeli dan tako i onda nema pojma šta priča.
Kako gdje je ima. Evo, nas dvoje..
Ne seri, nas dvoje, malo sjutra!!!!
Mržnja u njenom glasu.
Vidi šta moram da radim – govorila mi je – Srednja je najbezobraznija. Tako se dešavalo da milujem nju dok ove dvije jedu, jer im sve bukvalno otme. Iako nije ni veća od njih, ni snažnija. Ali šta je onda? Kao ovi današnji lopovi koji se kao bave politikom – sposobnija?.
Sve bi im pojela da nije mene.
Znaš li šta rade druge mačke? Jedu miševe! Ove moje – jedu muve!!
I koji je našla razlog, potpuno besmislen. Skuvao sam kafu – pijem bez šećera, njoj uvijek dodam šećer. Da, kada prokuva voda, prvo skuvam sebi bez šećera, a zatim dodam šećer i pustim da prokuva. Tog jutra sam zaboravio da zašećerim njenu kafu. Kada je probala, nije se namrštila. Rekla mi je:
I meni si gorku skuvao.
Pa dobro – rekao sam – možeš da dodaš šećera.
Nije to isto – rekla je – kafa je onda bljutava, razumiješ, hoću slatku kafu, slatku, razumiješ, ako bih dodala sad šećera to ne bi bilo to, zrnca padnu na dno, ne istope se, razumiješ, zrnca šećera se pomiješaju sa tozom sa onim što se BACA…shvataš li me, pratiš li me, stvar je da budu pomiješani, kao jedno, ta kafa i taj šećer, e tako mogu da budu ukusni…uostalom, šta ti znaš, ti nikad nijesi stavljao šećer….
Mogu da ti skuvam drugu kafu – rekao sam.
Najbolje bi bilo da prekinemo – rekla je.
Te noći sam slutio, i slutnje su se pokazale tačnim. Ono najgore što predviđate, uvijek se dogodi. Danima sam je zvao, dolazio, nije mi otvarala, nije se javljala na telefon. Pravio sam zasjede u obližnjoj kafani, ali – ili nije izlazila iz stana uopšte, ili je otišla negdje. Šta je sa prokletim mačkama – pitao sam se. Možda ih je ostavila pa sad jedu muve i maštaju o miševima. Sastanak je prošao. Obično si đubre – rekla mi je koleginica. Protest se završio nakon dva mjeseca i jedanaest dana. Neki zahtjevi su usvojeni, neki, radikalniji, ne. Kasnije, u taj kraj grada nijesam išao. Pitao sam neke ljude za nju, i jednu njenu prijateljicu, jedinu koju sam znao, pitao sam.
Niko ništa nije govorio, niko ništa nije znao.
Iz knjige priča Heroji
