K. i njegov drugi život*
Kafkina proza “slična pužu koji ispuni sve zavijutke svoje spirale do samog kraja”, dovoljna je sama sebi, pa opet… nema kraja tumačenjima Procesa, Zamka, njegovih kratkih i ostalih priča, dovršenih i nedovršenih pripovedaka, eseja i pisama. Tako je to s istinskim proznim blagom kada je ono dostupno književnim znalcima. A Milan Richter, slovački pisac, autor drame Kafkin drugi život i italijanski književnik Roberto Calasso, koji je napisao roman K., svakako jesu književni znalci! Kako roman, tako i drama, dobrodošli su za pojašnjavanje i potpunije razumevanje Kafkinog stvaralaštva. I ne samo to: ovo su dela koja osporavaju olaku tvrdnju da je sve već napisano! Posebno se ovo odnosi na metafizički udes čoveka – pisca u modernom, s punim pravom kažemo danas, kafkijanskom svetu!
Drama Kafkin drugi život delo je hrabrog i maštovitog pisca. Milan Richter se usuđuje da Franza Kafku i njegovog oca Hermanna izvuče iz stvarnih vremenskih koordinata. Čak, Kafka je dobio šansu da žividvostruki ovozemaljski život, potpuno drugačiji od onog koji mu je u stvarnosti bio određen. U drugom životu, Kafkina sudbina nije samo pisanje i svedočenje o tome kako živi. “Nalazimo” ga u Argentini, bogat je veleposednik. Oženjen je, otac devojčice koja umire. Mora se napomenuti: čitalac dramu doživaljava i kao istinski scenario za film, istovremeno pronalazi i dobru osnovu za roman! Ali, Milan Richter se zaustavio na dramskom tekstu i nemamo razloga da njegovu odluku ne poštujemo.
Evo jedne scene, dobrog primera. Vreme: 13. mart 1939. godine. Dešava se u praškom stanu Maxa Broda. Prijatelji ćaskaju. Kafka: “Julijana ima… moram da kažem… ne samo fantastične grudi, nego i mindžicu tako velelepnu, crnu i kosmatu, kao vranac na pampi grivu… Ona ti ume da onog mog obrezanog tvrdoglavca stisne čvrsto kao kuja… šta to pričam… poput jakog očinskog stiska”… Naravno, Max Brod je iznenađen Kafkinim rečima, ne prepoznaje ga. Nama ostaje da zamislimo izraz Kafkinog lica, žar njegovih reči osetili smo. I, tako redom! Drama je ispisana pravcatom književnom snagom sve vreme nudeći intrigantnu priču. U drugom životu Kafka prolazi kroz najveća iskušenja koja je izbegao u prvom, stvarnom životu. Zanimljivo, nad svim lepim što mu se događa – žena, brak, bogatstvo, život bez pisanja (po nama, suštinsko mesto drame) – ipak nad njim “ponovo” lebde strah, razočarenje, neizbežna krivica. Na kraju, i sam Kafka se upita: “Pa šta je nekoliko nesrećnih veza sa ženama i nesporazumi s ocem u poređenju s patnjom kroz koju sam morao da prođem (smrt deteta, logor…)?” Svejedno, iako je tekst drame “težak” – mnogo toga je samo prividno apsurdno i nelogično – dramu treba pročitati u dahu. Jer, dovoljno je da promakne samo jedna pojedinost da se sasvim preokrene, naročito čitaočeva percepcija. I savet: “iznesite” iz drame bar jednu Kafkinu misao. Možda baš ovu: “Ovaj život se čini nepodnošljivim, drugi je nedostižan”.
Za razliku od Richterove drame, roman Roberta Calassa K. knjiga je koja se “čita u tišini umesto razgovora sa samim sobom”. Jer, Calasso nas baš ovim romanom dosledno uverava da je Svet zapravo samo ono što ostaje iza umetnika! Nema nimalo sumnje: Roberto Calasso je vrhunski majstor pisane reči. Da nije, roman K. ne bi nas u ovolikoj meri naveo na razmišljanje o “izvornoj stešnjenosti umetnika i umetnikovog dela”. Na najplastičniji moguć način, pričom dakle, Calasso nas upoznaje s Kafkom kakvog znamo, ali i s Kafkom kakvog ne poznajemo. Kafkine knjige, njegov život i život njegovih junaka, njegova i njihove intime, Calasso je pravilno rasporedio u velikoj priči koju čine petnaest poglavlja.
Početak prvog poglavlja “Saturnski suveren” tačno nam daje do znanja šta možemo da očekujemo od romana. Citat: Na početku je drveni most pokriven snegom. Gusta magla. K. “gleda naviše u ono što se činilo kao prividna praznina”, in die scheinbare Leere. Bukvalno rečeno: “u prividnu prazninu”. K. zna da u toj praznini nešto postoji: zamak. Nikada ga pre toga nije video, možda nikada neće ni kročiti nogom u njega. Ustaljena slika o Kafki se ovim romanom kruni. Nije li i Milan Richter svojom dramom isto činio? Snaga priče romana izvire baš iz dorečenog, iz Kafkinog “ponovnog” suočavanja s nemirima, melanholijom, i još, iz “ucementiranih” Kafkinih životnih navika.
Calasso nam, dakle, iz poglavlja u poglavlje (nazivi ostalih poglavlja: Iz Pepinih snova; Ovde nema saobraćaja; Ženski put; Sile; Na vodama mrtvih; Jedna fotografija; Pokrivač od mahovine; Ženske maramice; Tuče i bekstva; Najriskantniji trenutak; Ono o čemu govore legende; Posete advokatu; Noćna saslušanja; Prikriveni sjaj) odmotava i otkriva priču o Kafkinom “udesu”, u stvarnosti dodeljenog mu vremena!
I da, još priču o piščevim samoprocesima, razarajućim košmarima, naraslom krivicom, sada jačom od svih ostalih duševnih nevolja, da ih tako nazovemo! Možemo priznati i ovo: u kontekstu promišljanja samog stvaralaštva, prave i precizne veze između stavova i pogleda, Roberto Calasso je podjednak Kafki. Obojica, “čisti su i jasni” u onome što su hteli da nam saopšte. Priznanje ide italijanskom romanopiscu, a nama čitaocima ostaje iscrpljujuća i nikako neisplativa avantura ponovnog čitanja Kafkinih romana i pripovedaka. Uostalom “apsolut je dokučiv samo kroz veru u stvaralački čin” (Andrej Tarkovski), zna to i Roberto Calasso, takođe i Milan Richter, znamo i mi manje obdareni pisci, zašto da ne? I da zaključimo: Kafka je – a bašje umeo i smeo – stvorio svoj mali kosmos i sebi istoriju književnosti koja do današnjih dana jeste nezavisna i složena struktura simbola i metafora. I kao takva jeste otvorena za analize, tumačenja, čak i smele pokušaje “dopisivanja”. Richter i Calasso nisu odoleli, na naše zadovoljstvo, naravno. Pride, dramom i romanom uspeli su i da pripomognu Kafki ne bi li, napokon, namirio račune sa stvarnošću svojih neponovljivih rukopisa. Još prostije rečeno: Drama Kafkin drugi život i roman K. dela su koja smo iskreno priželjkivali, posebno stoga jer živimo baš (u) “kafkijansko vreme”! Da ih nema, nije netačno reći, svetska književnost bila bi siromašnija!
Iz raj-pakla, dobri moj Kafka!
Sve su češća prikazanja Čuvara književnog sveta Franza Kafke koji uistinu jeste obasjan oreolom posebnosti i izdvojenosti i čijem stvaralaštvu Vreme, s bogomdanim primarnim zadatkom da kruni uspomene na sve i na svakog, ne može gotovo ništa, tek da u pokušajima (o)kruni sopstvene zube! Dakle, Franz Kafka i sam sve češće postaje junak romana, pripovedaka, novela, romanopisaca i pripovedača širom sveta i kao baš složen književni lik daje još potpuniji doprinos ionako složenoj strukturi, toliko izučavane i tumačene, njegove proze, doprinos svom književnom stvaranju nasuprot stvarnosti, “redu u neredu i neredu u redu”, doprinos sopstvenom grču neizrecivog!
Naravno, Čuvari književnog sveta Franza Kafke dobro znaju da, kada je i sam Franz književni junak, u priči ne sme biti omaške! Tako, dok čitamo novelu “Dobri moj Kafka”, zaista imamo utisak kako mađarski pisac Iván Andressew piše samo iz poštovanja prema Kafkinom stvaralaštvu! Inače, priča govori o dobrom starom preobražaju. Ali, kako? Želja Ivána Andressewa je da u jednoj jedinoj noveli vaskrsne sva snaga Kafkinog stvaralaštva. Da otkrije sve Kafkine tajne pisanja, da isprosipa sve ono iz Mučionice njegovog kratkotrajnog života. Da samo/uništi sve znane i neznane preobražaje! Evo na koji način: “Dobri moj Kafka… /…/ … Legoh i uskoro sam sanjao da me neka starica proklinje zbog podlosti koje sam počinio uratovima, a među drugim nečasnim delima i zbog toga što sam učinio jednoj devojci u Arabiji koja me je pljunula. Starica mi reče da se pretvorim u ženu i ja, naravno, postanem žena, zatim je viknula da budem u drugom stanju od nekog prokletnika kakav sam i ja sam…” Mega-fantastično! I još: dokaz da dobar pripovedač uvek ima šta da kaže! Da ni slučajno još (kako uporno “zvocaju” književni teoretičari) nije sve napisano, da… Bilo kako bilo, govorimo o “Preobražaju” koji je savršen do bola, “od nekog prokletnika kakav sam i ja sam!” A ono: “pljunula”, to je odraz (Hamvaševog?) veka iza nas, i bojimo se, ipak, veka u kome smo. Svejedno, Andressew majstorski rastvara novelu “Dragi moj Kafka” da bi je ovako zaključio: “Nisam smeo da spustim dlanove na stomak. Pa ipak. Možda sam se zbunio zbog bolova. Preko njih sam video da moj sin stavlja u usta palac i odgriza ga. Zatim i kažiprst, pa ostalo, sve po redu. I ruke, noge, sve. Lagano, dostojanstveno se smešeći, pojeo je samog sebe. Tako se to zbilo, dragi Franz. Pozdrav.”
Eto, ovo je doprinos Ivána Andressewa razgrtanju Velikog Kafkinog sveta. Poniranju u taj isti svet, “lomljenju” ledenih piščevih dovršenih i nedovršenih snova! A sam preobražaj (rekosmo li već?) dostojan je najznačajnijem preobražaju u svetskoj književnosti (Gregor Samsa). I kao da čujemo Ivána Andressewa koji nam poručuje: nisu potrebna ponovna, već nova iščitavanje Kafkine proze! Ako se razumemo?
Jer, danas govorimo o Svetu ispljuvanih prokletnika, i taj Svet neka ide u “tri lepe”! Aha! I, napokon, zašto taj Svet ne krene od svog palca? Uzgred, Andressew (1952., prozaik i novinar) u Antologiji mađarske novele zastupljen je s još nekoliko novela među kojima je i “Konj koga si mi dao”, a koja u celosti glasi: “Konj koga si mi dao ne funkcioniše” (str. 255). Posredstvom najkraće novele, uveravamo se u književno majstorstvo Andressewa?!
Drugi Čuvar Kafkinog stvaralaštva, već pomenuti, “dolazi” nam iz Slovačke. U drami Iz Kafkinog Raj – Pakla (lica: Franz Kafka (31, 38); Akfak, Kafkin alter ego /pedesetogodišnjak/; Hermann, Kafkin otac (šesdesetogodišnjak); Gospođica F. (27); gospođica J. (23)), Milan Richter uspešno promoviše Kafkine snove, pre svega one u kojima sepojavljuju prostitutke i druga “radodajna” bića, ali i maskirana figura majke, sestre, verenice. Naravno, u snovima Francz Kafke rezervisano je mesto za njegovog oca, mučitelja. U drami, Richter se gotovo ravnopravno oslanja na Kafkine snove, aforizme i njegova antologijska pisma. Centar zbivanja jeste Sanatorijum u Matljarima na Tatrama.
U tom sanatorijumu, Kafka je sanjao, zapisivao snove i aforizme, smišljao svoja pisma, i to u periodu od 18. decembra 1920. do 26. avgusta 1921. Dug period za njegov kratak životni vek! A možda je baš u vreme boravka u tom sanatorijumu Kafka pribeležio i divnu misao: “Slamka? Poneko se hvata za olovku da ne bi potonuo. Hvata se? Sanja, poput davljenika, o nekom spasenju”. Uostalom, nije ni bitno gde su i kada nastali Kafkini zapisi, važna je njihova “nepobitna vanvremenost”. Zaključak: nikad dosta Kafkine Mučionice! Naravno, najveća vrednost i ove Richterove drame jeste, gotovo detaljno, upoznavanje s Kafkinom mučionicom u kojoj je “on lično kažnjavao svoje predstave i svoje ambicije”. Vrednost drame je i vešt Richterov “manevar” kojim uspešno dolazi do “književnog snopa” u kome su, na jednom mestu, aforizmi, pribeleženi snovi, odlomci pisama, citati iz Procesa, ali i iz pripovetke “Lovac Grahus”. Razumljivo je i prisustvo Akfaka, a koji je, napomenusmo, Kafkin alter ego. Richter je, dakle, više nego uspešno ispunio težak samozadatak. Težak – jer se odlučio da piše, proučava, tumači jednog od najostvarenijih pisaca svih vremena.
I nekako prirodno, prva i poslednja replika u drami ne može bez Franza i njegovog oca Hermanna.
Da vidimo, prva replika: (Franz, sedi za stolom, nešto piše i istovremeno to izgovara slici/fotografiji na zidu): “Najdraži oče, nedavno si me pitao zašto tvrdim da imam strah od Tebe.” Poslednja replika: Franz: “Kada sam se najzad našao gore, moj otac, koji je već izlazio iz dubine nekog zdanja, polete prema meni, obesi mi se o vrat i poče da me ljubi i stiska.”
Vidi “književnog đavola”, Richtera! Da mu pozavidimo, nema nam druge. Jer, i za njega važi: “ko ume da čita, neka se doseti”! A kada? kako? i gde čitati Richterovu dramu? Posle nedeljnog ručka i malog poslepodnevnog odmora. Uz savet: u vreme čitanja napravitebar tri kratke pauze. Ne zaboravite gorku kafu! Kada dramu iščitate, ako ste pušač, “odreknite” se nekoliko cigareta jedne za drugom. Tek posle možete kod komšije na zakazanu partiju šaha! A pre povučenog prvog poteza, pričajte komšiji o Kafkinim snovima. Sludećete ga! Neće znati gde je tabla niti gde su šahovske figure! Da, recite mu, onako uzgred, svi mi smo šahovske figure razbacane u kosmosu, to smo mi. Recite mu, neka komšija o vama pomisli šta mu se prohte.
Naravno, Richter i Andressew tek su deo armije Čuvara Kafkinog stvaralaštva, a kod nas najdosledniji u “čuvanju” je Jovica Aćin. Pri ruci mi je knjiga koju je priredio: Kafka: O grehu, patnji, nadi i istinskom putu. To je izbor iz gotovo nepoznate Kafkine ostavštine. Za nevericu, čitamo na strani 116: “… Ali, ti si, ipak, vodio povučen život, i verovali smo da izvan našeg grada uopšte nisi ni imao prijatelje ili poznanike.
Pa koga onda posećuješ u tim gradovima i ko te u njih poziva?”
Dali smo delimičan odgovor! A da li ste Gost ili Domaćin u Kafkinom svetu, nije ni bitno. Uostalom, neko od nobelovaca već je rekao: “Razlog zbog koga nevidljiva ruka često deluje nevidljivo je što ona često zapravo i nije tamo.” Više nego kafkijanski, zar ne?
Književni svet bez kalendara
Nemo me dozivaju knjige, ponavljam(o) reči pripovedača, pesnika i antologičara Dušana Stojkovića i sam(i) priznajući da Uživanje u tekstu zapravo je užasavanje zbog teksta. Valja kazati, kada su u pitanju kratke priče koje čine zbirku kafkijade, uz Stojkovićeve reči uistinu pristaju i one Kafkine: Uskočiću u svoju novelu, pa makar mi rasekla lice. I odmah treba reći da Stojkovićeve kafkijade (dušanijade) tek jedan su odgovor na pitanje kako podnositi u sopstvenom postojanju “prisustvo naših drugih”. To onda jesu različite forme jednog te istog života umetnika koji uspinjačom snova svojih i tuđih (u ovom slučaju uz pomoć pera), a sve na krajnjim granicama sopstvene mašte, stvara književni svet dole – Had, gore – nebo s neraščišćenim računima. Priča “Pravci kretanja”, u kome je “svaka priča sve priče”,u kojoj se jasno daje do znanja kakav je rezultat kada um obuhvata sve stvari zajedno: ono što jeste budnost i ono sanjano, i ono što jeste domaštano, i ono što pripada samim ljudskim priviđenjima, i sve što liči na onaj, poput žiga na “čitalačkom dlanu”, hronični sioranovski skepticizam. I sve što jeste odgovor kako treba da životno hodamo, samo uporno da hodamo, hodamo po žici koja spaja prividnu javu i još prividnije carstvo snevanog!
Dok čitamo Kafkijade, sve nam se čini da koliko su Stojkovićeva (i Kafkina), toliko su i naša snevačka iskustva: “Kada sam se ujutru probudio, probudio sam se dva puta. Između mene i mene podrhtavala je lagana nit sna. O nju je neko već vešao malešne pahulje svoga sna. Iz ovog drugog sna nikako nisam mogao da izronim.” (priča “Šetnja”).
Uostalom, po Platonu, svako se ogleda u drugom, a potpuni posvećenik pisanoj reči i mudrosti, omamljen u lavirintu već ispisanih književnih svetova, to čini na poseban način, što je Stojković svojim Kafkijadama i snevomrakom dokazao sve vreme ispisujući književni svet koji ne želi da zna za kalendare, ako se razumemo. Stojković dobro zna da živeti u tumačenju svog nimalo lako dokučivog unutarnjeg sveta znači dvaput živeti, a samo majstor pripovedanja, po neupućenima, može to da čini nekakvom pukom književnom razbibrigom! Otud u kratkim Stojkovićevim pričama ima i onih Kafkinih saznanja o apsurdnosti naših postojanja. Kafkine rečenice dobile su prava mesta u kratkim Stojkovićevim pričama. To su mesta na kojima znače najviše, mesta na kojima su gotovo neophodne pri otkrivanju suštine više nego složenog Stojkovićevog književnog sveta (priča (S)udari, Kafkina rečenica: “Moje telo je suviše dugačko za svoju slobodu…” ).
Uostalom, stvarnost je pozornica za nevidljivo, slažemo se s autorom i iz priče, kafkijade u priču, dušanijadu, znatiželjnije uhodimo piščeve misli i prihvatamo značenja koja im pisac dodeljuje. Pisanje znači i vladanje emocijama. Kada je tako, pitamo se: ima li mesta žalu za prolaznošću u vreme duhovnog putovanja: “Ostalo mi je jedino da se korenim u sebe samog. Da se utapam u vlastitu prazninu.”(priča “Gnezdo”). Kako i žal ugraditi, kako ogoliti “svoj skriveni” život, kako nadvladati (ne)verovanje u naše (ne)postojanje? Stojković se ne opirenijednom pitanju: “Počeo sam da se otvaram. Da li je izašao čovek?” (priča “Otvaranje”), već hrabro ovekovečuje stvarnost koja jeste pozornica za neverovatno. Zavidna je njegova sposobnost usložavanja, u njegovom narativnom izrazu glavni junak jeste piščeva uspinjača snova i nema granice između znanih i neznanih signala ljudskog bitisanja.
To jeste vreme “mog sveta” koje se ispituje do iznemoglosti (tako je činio i Kafka!), to jeste vreme smrti u trajanju života, to jeste nepravilno kretanje vremena. Napokon, to jeste i već pomenuto piščevo neopiranje.
A kojom se veštinom Stojković nadgrađuje Kafkom? Ništa nas ne može probuditi iz opojnih smrti u srcu koje umor(e)no sanjamo, piše Stojković kao zaključnicu priče “Proletele strele”, a koju završava Kafkinom briljantnom dnevničkom beleškom: “Dovoljno je samo da strele tačno odgovaraju ranama koje su zadale.” Rekosmo već, Stojkovićeve Kafkijade jesu ovekovečana pozornica za neverovatno i još uvek nezaleđena stvarnost svih ispisanih svetova koja raste, raste i samo raste. Daleko je krajnje rasprsnuće svih ispisanih svetova, gotovo nezamislivo, ako išta nezamislivo i postoji. Dokle sve stižemo ne/bežeći od sebe? U Kafkijadama leži odgovor i Stojkoviću moramo na tome da čestitamo. Jer, na kraju priče “Ogledalo”, stoji: “Samo se Gregor Samsa meškolji u krevetu i maše, sipljivo maše, nožicama nalik na eksere kojima je naš Gospod zakucan na krst.” Da, to jeste piščeva “prodisala duša”, shvatamo. “I sve teže prepoznajemo olinjale bivše anđele među nama pa i da jesmo bili svedoci smeha od kojeg su pucale usne planina i tresao se trbuh neba.” (priča “Smeh”).
Nema nam druge već da se korenimo u sebe same. U sebe same, dakako.
Milan R. Simić
