Događaj koji ću vam ispričati, zbio se pre izvesnog vremena u Njujorku.
Central park, zoološki vrt. Nekolicina dečaka igra se pored bazena s belim medvedima… Jedan od njih nagovara ostale da uđu u bazen i plivaju pored životinja.
Da bi naterao drugare da skoče, sakriva im odeću. Dečaci ulaze u vodu, prskaju se i pljuskaju u blizini jednog mirnog i dremljivog mede, zlostavljaju ga, ovome to dojadi, pruža šapu, ščepa ih i pojede, zapravo pregrize dvojicu, ostavljajući delove tela okolo.
Dotrčava policija, stiže i gradonačelnik, raspravlja se o tome da li ubiti medveda, zatim se uviđa da nije bila njegova krivica. Napisano je i nekoliko efektnih članaka. I gle čuda, svi dečaci su imali španska imena: Portorikanci, verovatno obojeni, možda tek pristigli u veliki grad, skloni junačenju kao i svi dečaci iz siromašnih kvartova.
Usledile su različite interpretacije, sve prilično surove. Bilo je i ciničnih reakcija, usmenih doduše: prirodna selekcija, čulo se, ako su bili toliko glupi da se kupaju s medvedima, nisu bolje ni zaslužili, ja ni s pet godina ne bih ušao u taj bazen. Sociološko tumačenje: mnogo siromaštva, malo obrazovanja. Avaj, kad je neko lumpen-proleter i u neopreznosti i nepromišljenosti. Ma kakav nedostatak obrazovanja, pitam se, kad i najsiromašnije dete gleda televiziju i čita školske udžbenike u kojima medvedi proždiru ljude, a lovci ubijaju medvede?
A onda sam se zapitao da nisu dečaci ušli u bazen upravo zato što gledaju televiziju i idu u školu. Ta deca su verovatno žrtve naše nečiste savesti koju škola i mediji samo tumače.
Ljudi su oduvek bili nemilosrdni prema životinjama. Kada su postali svesni svog nevaljalstva, počeli su da o njima lepo govore, ako ne i da ih vole (jer hladno ih i dalje jedu).
Ako se potom uzme u obzir da ti isti mediji, škole i javne ustanove treba da traže oproštaj zbog svega što su protiv čoveka učinili, postaje unosno – psihološki i moralno – insistirati na dobroti životinja. Dopuštamo da umiru deca Trećeg sveta ali pozivamo decu Prvog sveta da poštuju ne samo kukce i zečeve nego i kitove, krokodile i zmije.
Ne sporim da je ova vaspitna akcija opravdana, ali je tehnika ubeđivanja pogrešna; hteli su da nam pokažu da su životinje zaslužile da prežive i u tu svrhu one su morale da budu humanizovane, da potpuno podetinje. Ne kaže se da imaju pravo na život bez obzira što su divlje ili što su mesožderi; ne, oni ih pretvaraju u ljupke, smešne dobričine, u razborite mudrace da bi ih učinili vrednim poštovanja.
A niko nije lakoumniji od lemara, lenji od mačke, balaviji od psa u avgustu, smrdljiviji od svinje, histeričan kao konj, veći kreten od noćnog leptira, ljigaviji od puža, otrovniji od poskoka, nemaštovitiji od mrava ni manje muzički kreativan od slavuja. Treba ih jednostavno voleti, a ako to nismo u stanju, poštujmo bar sve životinje onakve kakve su. U legendama iz davnina preterivalo se sa zlim vukom, danas se preteruje s dobrim. Ne treba spasavati kitove zato što su dobri, treba ih sačuvati jer su deo prirode i doprinose održanju ekološke ravnoteže. Našu decu, naprotiv, uče da kitovi govore, da se vukovi upisuju u treći franjevački red, a pričama o Tedi Beru nema kraja.
U reklamama, crtanim filmovima i slikovnicama medvedi su dobri kao hleb, poštuju red i zakon, mezimci su i zaštitnici. Uvredljivo je za jednog medveda da čuje da ima pravo na život jer je veliki i debeo. Zbog toga mislim da siroti dečaci nisu nastradali zbog manjka, već zbog viška obrazovanja. Oni su žrtve naše nesrećne savesti.
Da bi deca zaboravila koliko su ljudi loši, objašnjeno im je da su medvedi dobri. Umesto da im se pošteno kaže ko su ljudi, a ko medvedi.
Umberto Eko
(1987.)
