Piše: Momčilo Đorgović
Ali, šta je sa tim intelektualcima koji su preživeli slom 1941. i dočekali oslobođenje 1945. godine? Ni sa jednim Lazarević nije zadovoljan. Nerviraju ga. Ivo Andrić toliko da bi se smirio tek kada bi ga tresnuo pesnicom po sred lica.
Nervira ga Andrić zato što radi za novu vlast i što ćuti, čovek ne može nijednu reč da mu izvuče, ni o čemu nema stav. Kako on ne vidi, ono što on, Branko, vidi, da je nova vlast totalitarna i da prihvata intelektualce samo kao dekor!? Andrića, Isidoru Sekulić, Aleksandra Belića, Jašu Prodanovića, Augustinčića, Josipa Slavenskog i sve druge koji su u bilo kakvom službenom kontaktu sa “boljševicima”, on naziva, citirajući makijavelističku terminologiju Lenjina, “uslužnim budalama”. Naseli su državi, a ona je crna berza zapravo: prodaje zjala za stvarnost.
Bio je zapanjen kakvom su se brzinom i beskrupuloznošću svi, i Kurta i Murta, i časni i nečasni, udvarali novoj vlasti, na kolenima i na trbuhu su puzali ne bi li bili prihvaćeni. Muka mu je od laganja i pretvaranja, sve furda i ciganija, ološ i dronjci: Najgore je videti lažne komuniste. Ti su najgori. Ti najviše licitiraju. Sa pravim komunistima je lako. To su pravi ljudi. Oni tako misle. Sa njima se da razgovarati. Oni i znaju šta hoće, i oni znaju svoju doktrinu, i za nju su se mučili po vrletima i, njima, ma kako se čovek ne slagao sa njihovim učenjem, svaka čast. Ali ovi? Ovi pridošli izazivaju gađenje. Oni su grlatiji od ovih pravih. I taj ološ da bi novima dokazao svoju pravovernost istaći će se u nasilju i odmazdi. Uostalom, “podobnima” je bilo dozvoljeno da pljačkaju “nepodobne”. Na vlast su došli bezobzirni, govorljivi i slavoljubivi. Došla je vladavina varoške rulje; juče je bila, zbog pljačke, uz naciste, danas je uz komuniste, sutra će biti uz Angloamerikance. Čuje kako se peva:
U se i u svoje kljuse,
Mi smo za Ruse,
Mi smo za strance,
Naročito za Amerikance.
Zašto zlo uvek nadjačava, pita se, i našu dolinu plača čini dolinom leleka i kuknjave. Zašto? Jer se zlo kreće pravcem najmanjeg otpora: “Zlo ide nizbrdo, nizvodno, a dobro uzbrdo, uzvodno. Zato je zlo vrhovni zapovednik ovoga sveta, i zato je svet jedno orijaško groblje, jedno uništavanje, pretvaranje u Ništa. ”
Stare omraze proklijaće u novim formama. Lazarević prepričava šta je sve ondašnji “kulturni” Beograd pričao i mislio o Ivi Andriću. I ta netrpeljivost je bila šovinistička, palanačka, zlonamerna, neprijateljska. Svi su se prodavali novoj vlasti koliko su mogli i onoliko koliko su, ukoliko su, bili traženi, ali Andrića su posprdno prozivali kao “aktivistu” (recimo Aleksandar Belić, pa neki novinar Brakus). Iako ga je Slobodan Jovanović još pre rata nazvao Fra Ivan-begom, to se ponavljalo i posle rata. Ceo život je bio u diskontinuitetu, ali je zlonamernost zadržala kontinuitet.
Čak bi i Isidori Sekulić proradila žuč kada bi se Ivo pomenuo. Sumnjao je Branko da se tu, međutim, radilo o nenagrađenom ljubavnom trudu. Lazarević je zapisao njene reči: On mrzi Srbiju! On ne voli nikoga! On samo voli ono što mu je lično korisno. On je u osnovi Gospođica njegova, cicija, suv i voli da muči, sadistički da muči! On svoje ličnosti muči i žive peče na ražnju… iskorišćavao me… dane bih provodila da čitam njegove rukopise i da mu pravim primedbe…I Lazarević sluti da Andrić zapravo mrzi Srbijance, ali da to vešto krije.
Lazarević optužuje Andrića da je erotoman, a istovremeno je siguran da je on nesposoban da voli. Pomalo ga prezire i morališe: Jeste sav u seksualnom nagonu, ali, sram ga bilo, žene samo iskorišćava. Upotrebljava ih samo za seks. Grdi ga isti onaj koji će se u tom istom svom dnevniku hvaliti da je ulazio u “bezbroj vagina” i ležao između “bezbroj nogu”!?
Jadni Andrić. Proterali su ga u kulu ćutanja. Čitajući Brankov dnevnik shvatamo da je ćutao ne zato što je voleo da ćuti i što nije voleo da priča, nego zato što nije imao s kim iskreno i prijateljski da razgovara, niko ga ne bi ni slušao. Oni su nepogrešivo sve znali o njemu. Nije se usuđivao ni da pisne. Znao je da ga mrze. Znao je da bi svaka njegova reč bila izvitoperena i okrenuta protiv njega. Kao kopci su čekali da otvori usta i da još sa usana otkinu koje slovce ne bi li ga krivo protumačili, ne bi li ga oblatili, a sebe uzvisili nad njim.
Andrić je bio primoran da bude ketmen.
I Lazarević podozreva, da se Andrić kameleonski prilagođavao sredini kada bi nešto povoljno govorio ili pisao o Njegošu i Vuku, tako da svi pomisle da je za Srbe i da su oni njegovi najveći uzori u Jugoslaviji. Uvek je tvrdio da je Beograd njegov grad, više nego Sarajevo, a o Zagrebu nije hteo ni da govori. Lazarević tvrdi da pokušava da ga brani pred drugima, jer gađa ga ko stigne, oružje se ne bira, postao je neki Sveti Sebastijan na koga su uperene sve strele. Druže se on i Andrić onoliko koliko mu Andrić dozvoljava, ali kada ode kući žučno i sujetno ga i on opanjkava po dnevniku: Vrlo je zatvoren taj katolik, musliman, ženskaroš, jezuita, Hrvat koji živi u Srbiji i kome je Srbija sve dala. Lazarevića je najviše pogađalo što mu Andrić ne veruje. Pisac je sudeći po Brankovim dnevničkim zapisima, ipak bio u pravu kada je škrto i oprezno “razgovarao” i s njim, kada mu dubinski nije verovao.
Omraza je bila tolika da se možemo pitati da li je Nobelova nagrada spasila Andrićevo delo od uništenja u palanačkom bojkotu? Jer, evo, ceo Beograd je protiv njega, piše Lazarević. Iščeprkali su mu sve od rođenja. I Lazarević istražuje ko mu je zapravo bio otac, da li neki austrougarski narednik ili neki fratar, jezuita, pouzdano je samo da se kopile rodilo u Travniku. Ne priznaju mu ni da je dobar književnik: tja – pljucnu u stranu – onako, duvaju kratko kroz nos, dižu obrve, prevrću oči, vrte šake, odmahuju glavom, krive lica, puće usne, prave grimase.
Lazarević je ubeđen da je Andrić veliki pisac, ali ga iritira ličnost, ketmen. O, zašto tako beskrajno i prokleto jezuitski ćuti, gotovo vapi dnevničar? Zašto mu na pitanja odgovara nerazumljivim mrmljanjem? Ili tek mahne rukom kao da nešto tvrdi, a ne tvrdi ništa? Zašto dopušta da ga taj bosanski boljševik Rodoljub Čolaković protežira? Zar on ne zna da Srbiji iz Bosne nije dolazilo ništa dobro, da su iz nje dojahivale osmanlijske kaznene ekspedicije, janičari i begovi? A sada evo bosanskih komunista, siromašnog i gladnog sveta iz šuma i sa krša u pljačkaškom pohodu? Još nam oni, te političke i ideološke siledžije, prevrću istoriju, menjaju identitet i dociraju nam šta jeste i šta nije, šta jesmo i šta nismo, prozivaju “nepodobne”, hapse “nenarodne”, uteruju nas u “liniju”, dok svoju golotinju oblače našim parama!? Zašto je Andrić pristao da bude njihova “uslužna budala”?
Opsednut i hipnotisan, Lazarević se nemoćno, kao riba na suvom, praćakao u polju snažnih mentalnih energija koje je Andrić širio oko sebe. Andrićeva moćna suspregnutost i stvaralačka koncentracija su rušili Lazarevićev ego, njegov narcizam. Branio se agresijom. Grcao je u dnevniku od nemoći da se oslobodi Andrićeve harizme. A bili su prijatelji. Ja se ovde ispovedam, i Lazarević otvara sebe bez zadrške. Voleo bi da ga Andrić voli kao što on voli njega. A on? On je zatvorena školjka. U razgovoru se ne odaje emocijama. Uvek je hladan. Ponekad mu izbije grč na usnama i kao da hoće da ujede svoje usne. To je, sigurno, kad se uzdrži da nešto ne kaže. Ima izvanredan osmeh. I Branko se kompenzira mišlju da Ivo nije srećan, niti svemoćan kako se čini: “Osnovna mu je crta nasilna uzdržljivost, koja ga sigurno jede”, teši sebe na plajvazu, a oplajvazio je prijatelja celim registrom beogradskog tračerskog standarda i srbijanske zavidljivosti.
Šta bi od Andrića ostalo da je pokušao da se suprotstavi, da se pravio pametan, da nije odigrao rolu ketmena? Pregazili bi ga i totalitarni režim i totalitarna palanka. Pa i sam Lazarević je samo buntovnik u četiri zida, sa pisaljkom u dnevniku, i ništa javno ne iznosi, nema ni gde. Relaksiraju ga kafanski “antidržavni” vicevi iz “Zlatnog burenceta” i “Bosne”.
Njegov otpor sivoj, političkoj stvarnosti jeste u tome da se potpuno go sunča na proletnjem suncu na terasi iznad Slavije. U srcu komunističke prestonice on se raspištoljio. Svima za inat on uživa na sunčevim zracima. Elementarnim hedonizmom protiv diktature. Svi su se ljuti i kiseli stisnuli, nezadovoljno stegli, ukočili i brinu, a on se nasmejan širi, rasteže, i zadovoljan prepušta slobodi na terasi pod Apolonovim diskom. Dok po ulicama udarnici sa iskočenim vratnim žilama u zanosu urlaju i pene sa idiotskim rimama agitpropovskih pesama koračajući u vrsti kao jedan, on klati svoje raspuštene i olabavljene udove iznad njihovih glava. Hvata se dole za ud, prošeta kožicu, pa pod nos – sladostrasno miriše prste, nadimaju mu se pluća, obeznanjuju ga mirisi izlučevina i prča. Golim im telom, čistom prirodom, prkosi.
Baš ga briga, neka ga gleda ko hoće.
U tim samozatajnim antirevolucionarnim trenucima Branko je preteča hipicima koji će 25 godina kasnije nagim telima protestovati protiv represivnog poretka. I njegovo nago telo na terasi iznad Slavije jeste pobuna protiv srpa i čekića, balkanske primitive, protiv Sodome i Gomore sveta. Ono je posuda ispunjena gnevom i subverzivnom erotikom.
Njegov gnev protiv gneva revolucije.
Revolucija gnevno zahteva uniformnost, akciju i budnost, a on go gnevno uživa i drema, trudi se da iz protesta što više i što duže spava. Tako on koči lokomotivu istorije.
Zemlja je ključala u gnevu, svih protiv sviju. Nemački filozof Peter Sloterdijk nas podseća da je gnev prva evropska reč u osvitu evropske civilizacije. Prvi stih prvog evropskog predanja, Homerove Ilijade, počinje u akuzativu sa “Gnjev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina…” Ne pobeđuje, međutim, junak, Ahil, već svojim tihim lukavstvom Odisej. Pa je tako lukavi ketmen Andrić, čuvajući sebe, svojim delom, svojim Trojanskim konjem, osvojio globalno i ljude i prostor i vreme. Gnevnog Lazarevića su strpali u zatvor, tri godine, od 1948. do 1951. Ne zna se pouzdano zašto je bio osuđen. Jevrem Brković u sećanjima na šetnje sa Brankom Lazarevićem šezdesetih godina po Herceg Novom navodi da je bio kažnjen zbog “nepodobnosti”, a prethodno su ga isključili iz Saveza književnika Jugoslavije. Za isključenje je glasao i Ivo Andrić. Na sajtu “riznicasrpska”, međutim, piše da se Lazarević posle isključenja iz SKJ preselio u Dubrovnik i da je odatle pokušao da izađe iz zemlje, ali je bio uhvaćen, pa osuđen na tri godine zatvora.
I da je hteo da se javno suprotstavi, nije imao gde, nijedna mu novina ne bi objavila tekst. Koliko ga je oraspoložilo sunce na terasi, toliko ga je oneraspoložilo ovo smeće pod naslovom “Politika” koje smrdi, kako piše u naslovu, već četrdeset i četiri godine. Današnji broj je 12571. Dakle, 12571. put je do danas lagala i svima kadila i od toga gavanski, a Ribnikar lukulski, živela. Već sam naslov na prvoj strani je laž:”Duboka privrženost naroda narodnoj demokratiji i narodnoj vlasti”. Kada je 27. marta 1945. godine u rukama držao “Politiku”, setio se njene naslovne strane od 27. marta 1941. godine: Jedan isti direktor i jedni isti saradnici, i delo 27. marta 1941. je delo nacionalista i đenerala Simovića, a taj isti događaj posle četiri godine slavi se kao delo komunista i maršala Tita. Ta dva mišljenja o istoj stvari, od istih ljudi, mogu se protumačiti samo materijalističkim shvatanjem istorije: to jest, da su u pitanju ekonomski odnosi i interesi – “Politike”. Drugim istorijskim metodama nikako, a naročito ne etičkim.
Vrlo je teško bilo autentičnim intelektualcima i umetnicima da u takvoj sredini i u tim vremenima opstanu. Što god uradili i kako god se ponašali čekao ih je, i od onih od kojih su se najmanje nadali, neki oblik prezira. Ako se etabliraju, onda su prodane duše – prezir. Ako su na distanci, u pokušaju da i po ceni siromaštva i egzistencijalne propasti sačuvaju nezavisnost, onda su jadni, neuspešni, promašeni – prezir.
Tako se Lazarević gotovo ruga beogradskim egzistencijama pesnika Sime Pandurovića i filozofa Branimira Petronijevića. Njihova nemoć, nesnalaženje i nesreća izazivaju agresiju i gnevni prezir. Reakcija kao kada se zgadimo i ustrašimo od zaraženih, pa umišljamo da se tako distanciramo i otklanjamo opasnost da ta nesreća pređe i na nas.
I tako: ma šta se ma kad desilo, Simino mesto je bilo redovno bestraga iza mesta koje mu pripada”. Hrabar je, uvek je protiv, u politici je bio protiv Nikole Pašića. I zbog antistava uvek mu se neko za nešto svetio. A bio je bolji od svih koji su ga crnili, i nikada ništa nije dobijao, primećuje dnevničar, i kad je trebalo da mu se daje, njemu su uzimali. Za “sitno” je odgovarao “krupno”, a ko je krupno zgrešio i isprljao se do grla, izvukao bi se i još i sudio. I šta Lazarević vidi na tom ukletniku koji je toliko krut da se ne može prilagoditi? Opisuje ga kao “degenirasnog džina, oči krvave i mutne, čelo nisko i naborano, zubi crni i krnjavi, lice spljošteno odozgo naniže, koža masna, kosa kratka, retka i proseda, nedovoljno umiven, sa rezigniranim širokim pokretom desne ruke koja uvek kao da hoće da kaže: Neka ide sve do đavola, sve mi je svejedno.
Više liči na đavola, nego na čoveka, taj Sima. I on ćuti, buni se Lazarević, a može da udari dušmanski i demonski, a samo sa nekoliko reči. Lenj je pa ne piše, zimi mu je hladno, leti vruće, i događaji će proći bez pravog pamfletičara i buzdovandžije, a prkosan je i njegove reči pogađaju pravo u srce, lome kičmenu moždinu. Prosi po kafanama za piće i cigarete, i šešir kao da mu je iz masti izvučen. Dok ne popije splasnut je, umoran, ne progovara. Čim popije i zapali cigaretu, sasvim je drugi čovek – gori jarkim plamenom. Među srpskim pesnicima najbolje je opisao “tragično osećanje života”. I dok opisuje sirotinju pesnika, Lazareviću padne pogled na sebe. Primećuje da je u pižami čiji je tur sav u dronjcima… Pižama nije bila njegova, već ju je još 1938. zaboravio Sibe Miličić, koji je sada ili pokojni ili živ negde u nekoj ludnici u Južnoj Italiji.
Štaa! – zapanjuje se Lazarević, Branislav Petronijević u svojoj autobiografiji imaće glavu sa naslovom “Ljubavni doživljaji i poezija”? Kakva ludačka stvar! On je “sav pun nekih bolesnih i nevrasteničkih pojava. Iako mu je sedamdeset i druga godina, žene su mu tema koju naročito voli. Jednom mi je rekao kako silno voli namirisanu ženu u svilenoj košulji”, cereka se Branko kao torokuša na periferijskoj tarabi.
Evo, sreo ga je 12. decembra po podne, godina je to 1946, i baš izgleda vrlo bedno i prljavo: neošišan, sa ušima punim dlaka, sa dubokom rupom iza jednog uva usled operacije od zapaljenja uva, sa velikim plavim dlakama na vratu, sa potpuno umašćenim šeširom i jakom od poluzimskog kaputa, sa čitavim rojem masnih mrlja po prsniku i kaputu, jedva koračajući bojeći se da će da padne ukoliko hoda brže – naš najveći balkanski filozof, i, takođe, i srednjoevropski, rastužio me je. On uvek boluje od nemanja para, i kad ih ima začas ih potroši. On je vandrokaš i dete. Živi sav u nekim opsenama. Ne ume da se snađe. On redovno kuca na sva vrata, ali mu ih retko ko otvara… Voli da jede. A jede strašno; jede bezmalo kao pas. Sve pršti na sve strane i najviše pada na odelo. Ludački se boji bacila, hartijama koje nosi u džepu briše instrumente s kojima jede. Kapuciner srče. Pitao sam ga da li može da se udene u ovo stanje, odgovorio mi je:”Ja sam aristokrat!”
Teško presušuje Lazarevićev elan kada opisuje “najvećeg balkanskog filozofa”. Nije kod nas baš uobičajeno solidarisanje sa slabima i nemoćnima. Sirotinjo i bogu si teška. Bolje je dotući ih. Pošto već Petronijević voli slobodan život, Branko zaključuje da bi za filozofa najpogodnije bilo da je “večiti stipendista bez obaveza”. Nikako ne može da zaboravi sliku kada su se Petronijeviću na čarapama “krompiri” popeli daleko iznad cipelinih peta, ali ni kada je od Akademije dobio bon za čarape, pa je nove povezao kanapom koji je visio i virio čak do članaka. A čim obuče neko novo odelo, opservira pedantno dnevničar filozofa, ono je posle dva dana potpuno izgužvano. U naherenom i ispreturanom Beogradu, čak i kada su svi pohabani, slabima i onima koji nemaju vlast ništa se ne oprašta.
Odnekud, Lazarevićevu zluradost najviše napinju i Petronijevićeva, kao i Andrićeva, naklonost prema ženama: Obožava da ide u društvo žena i čitav je niz ženskih “kružoka” koje posećuje. Naročito voli da govori o ženama i, naivan i pošten, misli da ih zna i da ima kod njih uspeha.
nastaviće se
