IN MEMORIAM
“Ne želim da ispadnem neka sumorna i razočarana žena, jer to nisam ni u životu”:
Povodom odlaska jedne od naših najvećih glumica, pročitajte veliki intervju koji je dala za Nedeljnik u kom je govorila o svom životu, karijeri, Draganu Nikoliću, svojim pogledima na Srbiju, našu istoriju, društvo u kom živimo…
Piše Branko Rosić
Ova nedelja je dočekala dočekala nas je tužnom i sumornom vešću da je preminula jedna od najvećih glumica sa ovih prostora.
Bila je ne samo jedna od najvećih srpskih glumica u istoriji domaće kinematografije već dokaz jednog vremena u kojem je bilo sve moguće.
O svom životu, karijeri pogledima na svet oko nas, govorila je u velikom intervjuu za Nedeljnik. Sa Brankom Rosićem je razgovarala u ono vreme kada se njen Dragan Nikolić borio sa bolešću, jesen pre njegovog odlaska.
Povodom odlaska glumačke dive podsetimo se ovog intervju, da se ne zaboravi ko je bila Milena Dravić.
Ovih dana snimate seriju “Komšije”. To je prva uloga posle pauze i teškog perioda, a da li ste u prošlosti imali ideju za pauze, čak i napuštanje profesije?
U proteklih godinu i po dana otkazala sam sve poslove. I u pozorištu i na filmu. Ipak, mora da se radi i onda je došla serija “Komšije” koju radim sa svojim starim saradnikom Milanom Karadžićem, s kojim sam radila na predstavama “Harold i Mod” i “Bokeljski d-mol”. To je moj posao. Gde da se povlačim? Od detinjstva sam u svetu umetnosti i logično je da ću samo iz umetnosti otići jednog dana. Bilo je perioda kada su druge stvari važnije u životu. I u poslednjem periodu mi je Draganovo zdravlje i privatni život bilo važnije od svega. Ali, s druge strane, hiljade ljudi su bili u mojoj situaciji pa su morali da rade svoj posao.
Bili ste prva glumica koja se našla na naslovnoj strani New York Timesa.
Povod je bio film “WR – Misterije organizma” Dušana Makavejeva iz 1971. godine koji je napravio veliki uspeh u svetu, a naročito u Americi. Bila je ogromna podrška filmu u Americi, dobre kritike, ljudi su čak nosili transparente kao podršku. Zbog svega toga došlo je i do medijskog odjeka pa i objavljivanja mojih slika u New York Timesu. Izlazili su tekstovi i fotografije i u drugim svetskim listovima. U Londonskom Timesu na primer. U Londonu, u bioskopu u Oksford stritu davao se ovaj film punih dvadeset godina, i svaki put kad bih došla u Englesku, išla bih da vidim da li se i dalje prikazuje. Ja starim, ali film je tu.
Sećam se kad se slavni Rudolf Nurejev okliznuo ispred nas na Londonskom filmskom festivalu. Došao je da nam čestita na filmu. Okliznuo se i brzo se podigao da nam čestita. Nisam verovala sopstvenim očima da vidim Nurejeva.
Tada je jedan film bio na naslovnim stranama New York Timesa i Timesa a danas, ako ne računamo uspehe sportista, mi ničim ne možemo zainteresovati svet osim lošim vestima.
Pazite, sad je sve potpuno drugačije. Ondašnja zemlja imala je dvadeset dva miliona ljudi sa kinematografijom koja je izbacivala 100 filmova godišnje. Samo se u Srbiji snimalo tridesetak filmova godišnje. I pozorišta su išla na svetske turneje. Bio je i jedan sasvim drugačiji odnos prema kulturi. Danas kultura ne interesuje ovu zemlju i to se po svemu vidi. Nestali su nam bioskopi i zato sam se divila ovoj deci koja su pokrenula bioskop “Zvezda”. Nedavno sam bila u Vrnjačkoj Banji – malo mesto, ali imate jedan bioskop i ja sam mu se poklonila. Poklonila sam se tom bioskopu. Ako pretenduješ da budeš metropola, a Beograd želi da to bude u celom regionu, kako da budeš to bez bioskopa, bez muzeja. To je stvar koja je nedopustiva.
Ovde je došlo do velikog poniženja umetnika. Nestalo je ushićenja, uzbuđenja koje se dešava pred premijeru kada se osećaš odgovornim pred publikom. Tom publikom koja danas gleda četiri rijalitija dnevno. To je tragedija za mlad svet. Nešto i funkcioniše, i verovatno su sad i lične veze zaslužne da dođe jedan Zubin Mehta po ne znam koji put i pokaže poštovanje prema ovoj zemlji. On kao da kaže: “Poštujte je i vi.” Moraće ljudi da shvate, ovi što vode politiku, da njih niko ne može da ugrozi ako se pomogne kultura.
Gledam te mlade glumce koliko se bore, pa Mikser haus. Ne znam koliko je Ministarstvo kulture u mogućnosti da sve obavi. Ima tu ljudi koji znaju stvari, ali postoji i mnogo prepreka. Mi plaćamo i ceh.
Plaćamo ceh Miloševiću i devedesetim?
Naravno. Ja sam početak rata u Jugoslaviji doživela u Njujorku. Išla sam na turneju po Americi sa monodramom Duška Radovića. Nastupala sam u Leksington aveniji u Njujorku. Bilo je divno. Došlo je dosta publike, divno gostovanje. I kada nas je pozvala Maja Levi, direktorka Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku, nismo mogli da verujemo. Pozvala nas je hitno i rekla: “Morate da se brzo pakujete i vratite kući.” Pitamo je: “Zašto?” Kaže: “Dođite u kulturni centar da vidite.” I šta vidimo? Gledamo početak rata u Sloveniji. I onu čuvenu scenu sa vojnikom JNA: “Oni kao hoće da se otcepljuju a mi im kao ne damo.”
Ne verujemo. Pitamo da li se zafrkavaju, a Maja Levi nam kaže: “Rat je počeo. Deco, rat je počeo.” I Mića Orlović se tada našao u Vašingtonu i javljeno mu je da napusti Ameriku jer je izbio rat. Mi smo bili iznenađeni, ali sigurna sam da je bilo nemalo onih koji su znali šta će se desiti mnogo godina pre toga.
Da li ste slutili nešto krajem osamdesetih? Menjala se čitava zemlja, a naravno i Beograd, drastično posle 8. sednice?
Jeste, menjao se grad, ali nismo mogli da verujemo da će sve to dobiti tako strašne dimenzije. Ali nekako se mantra te katastrofe i ne zaustavlja. To više nisu četiri jahača apokalipse, već ih ima hiljadu. Imala sam “generalnu probu” strahote koja će se desiti i ona se desila u tadašnjoj Čehoslovačkoj, u Bratislavi. Bio je to upad Rusa u tu zemlju 1969. koji nas je zatekao na snimanju filma. Probudila sam se u 6 ujutru i čujem tutnjavu u hodniku. Rade Marković, koji je u filmu glumio glavnu ulogu, kuca na vrata i izbezumljen kaže: “Izađi na terasu da vidiš šta se dešava”. Pitam ga: “Kad idemo na snimanje?” On mi kaže: “Ma kakvo snimanje, vidi šta se dešava.” Izađem na terasu i vidim poređane tenkove i uperene cevi.
Bilo je dramatično. Avioni, razoružavanje čehoslovačke vojske, policijski čas. Išli smo jednom u toku policijskog časa da vidimo šta se dešava. Idemo ka uzbrdici, ka nekoj crkvi, a nema žive duše. Odjedanput se sa vrha brda pojavi tenk a i strahovita puščana paljba. Rade nam viknu: “Bacite se na zemlju!” Oko nas lete meci, a mi idemo unatraške. Povlačimo se. Nigde nikoga oko nas. I odjednom se pojavljuje neki pas. Kao i uvek u filmovima, kad je rat i pustoš, uvek se nađe neki pas. Otišli smo u podrum gde je bio narod. Tek posle 17 dana su nas izvukli preko austrijskog konzulata i odveli u Beč.
A došao je tenk i na Terazije 9. marta 1991…
Tačno. Bila sam tada u Beogradu, ali ne na demonstracijama. Ipak, videla sam ceo taj prizor i bilo je strašno. Bilo je grozno i bombardovanje 1999. godine. Bila sam opet, mnogo godina posle Češke, u podrumu sa komšijama.
Živeli smo u jednopartijskom sistemu, a kao da je bilo mnogo manje politike tada u našim životima.
Samo se govori o politici. A onda si pratio svoj posao. To sam i ja radila.
Nije niko tada pitao Milenu Dravić o plenumu Centralnog komiteta i o smeni Rankovića.
Bože sačuvaj. Nisam bila ničiji čovek i nikada nisam bila član bilo koje stranke. Bavila sam se svojim poslom. A danas svi pitaju sve samo o politici. To je pitanje i za psihologe jer to je već bolest. Ali ta pitanja postavljaju novinari. Ne zanima to toliko ljude jer ljudima je dosta politike. Smatra se i da ima toliko rijalitija jer publika samo to hoće. Nije tačno, jer publika će gledati i kad joj se ponudi kvalitet. Publika će gledati ako joj prikažeš “Fore i fazone” od Ršumovića. Ili film njegovog sina “Ničije dete”.
Tokom devedesetih godina se ipak tražio angažman i vi ste bili angažovani na skoro svim demonstracijama, zbog čega ste bili sankcionisani i prognani.
Prvi protest je bio protiv bombardovanja Sarajeva. Bili smo ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U Sarajevu sam počela karijeru i imala sam rodbinu i mnogo prijatelja u tom gradu. I tada, kao u Jugoslovenskom kulturnom centru u Njujorku, nisam mogla da verujem. Mislila sam da će se zaustaviti. Da je htelo, i što se tiče nas i što se tiče međunarodne zajednice, zaustavilo bi se. Ti ih bombarduješ četiri dana, 40 dana, 400 dana… Nekome je odgovaralo da traje četiri godine. Čudno, ali kao da svaki rat mora da traje četiri godine. Četvorka je ta ratna norma. Pokušavali smo nešto, ali na kraju ništa.
Bila sam na šetnjama devedesetih sa građanima. Pisalo je “Beograd je svet”. Normalno je da pomogneš, misleći da će se nešto promeniti, ali isuviše su to bili žestoki i jaki igrači za naše dobre želje.
Da li ste posle svega razočarani? Na poslednjim izborima imali smo opšte razočaranje u tadašnju vlast. Da li ste vi bili apstinent?
Nisam bila apstinent. Glasala sam. Išla sam na izbore s mučninom. Nisam bila beli listić, ali sam išla na izbore sa mučninom. Tačno sam mogla da vidim greške koje se prave. Nije mi bilo jasno zašto se to čini. Šta se dešava i da li mi se čini. Dragan, ja i prijatelji nismo verovali da se dozvoljavaju stvari koje su se dozvolile. Ne znam koji izraz da upotrebim za ovo stanje bespomoćnosti. Za stanje jedne velike beznadežnosti. Možda drugi vide procvat. Žao mi je, a sigurna sam da bi mnogi ljudi želeli da pomognu ovoj zemlji van partijskih krugova. Ali se takvim ljudima ne daje mogućnost jer ovde moraš biti opredeljen.
Što se mene lično tiče, radiću samo ono što je moja profesija i to ću da radim kvalitetno. A neki drugi angažman me ne zanima.
Sećam se da sam letos, gostujući na RTS-u, gledao ispred studija na zidu velike fotografije iz arhive najpoznatiijih emisija domaće televizije. Bila je tu slika jednog od najvećih šou programa nekadašnje Jugoslavije “Obraz uz obraz”, koji ste vodili vi i Dragan Nikolić. Samo sat pre toga čuo sam se s vama i Draganu je tada bilo veoma loše zdravstveno stanje. Pomislio sam da su čudne te životne amplitude. Jednom imaš “Obraz uz obraz”, a onda ne možeš da razmišljaš o tome dok se boriš za život u urgentnom centru.
Zaista je došao jedan trenutak kada mi je bilo sve izbrisano kao gumicom. Apsolutno nema ništa. Sve je otišlo i čitava moja koncentracija je posvećena samo jednom – da Draganu bude bolje i da ja učinim sve koliko je u mojoj moći da mu pomognem. Da zaštitim njegov život ali i njegovu umetnost. Jer da se razumemo, počeli su da ga ponižavaju. Dragana su debelo ponizili. Po nekoliko pitanja. I u okviru profesije, ali i što se tiče drugih stvari. Ali ne bih više od toga da pričam. Zamolila sam u jednom trenutku medije da prestanu da pišu takve strašne stvari i objavljuju one strašne naslove.
Dragan i ja smo ljudi istog kova. Mi nismo nikada bili zaštićeni. Nas niko i nikada nije štitio, a ja sam videla da su mnogi bili zaštićeni. I sad vidim neke za koje mogu reći da su i problematične ličnosti a da su ipak zaštićeni. Nas dvoje smo izlazili toliko u susret ljudima. Napravili smo karijere mnogima i mislim da nismo zaslužili to što se desilo.
Da li ste bili zapanjeni tim razvlačenjima Dragana po tabloidima, tom krvožednošću medija?
Jeste, ali iza te krvožednosti stoji neko.
Tiraž i profit?
Ne samo profit. Ima i jedna dodatna stvar. Ne mogu da tvrdim da su imali zeleno svetlo, ne mogu da kažem da je reč o osveti, ali bilo je tu onog da neko hoće da te nauči pameti.
Pa šta da vas nauči u tim užasnim trenucima?
Neću da govorim o sebi, ali Dragan je pomagao svakome pa i onima koji ga presretnu na ulici. Zvali su ga telefonom. Pomagao je i mnogima koji su zvali sa Kosova. Zašto onda tom čoveku činiti onoliko veliko zlo. Ili su posredi ko zna koje ličnosti u tabloidima, a ima i raznih organizacija pa je došlo vreme da se obračunaju preko nas.
Vi verujete da to nije bio jedan odvratni rijaliti?
Jeste, bio je odvratni rijaliti, ali bilo je i još nešto. Indikacija za moj odgovor ima u filmu i predstavi “Profesionalac”. Ima jedna stvar koja upućuje na to. Vidim ko su zaštićeni ljudi. A ako si čist i sam sa svojim poslom, poštenjem, odnosom prema ljudima, dobijaš šamarčinu.
Dragan je imao veliki uspeh u Francuskoj, u pozorištu u Parizu. Zašto se vratio?
Pre same uloge u pozorištu, u Parizu je snimio film sa Marijom Šnajder, Erlandom Jozefsonom, Alidom Vali… A onda dolazi ponuda režisera Lučana Pintilijea koji je došao u Beograd da dodeli ulogu Draganu za predstavu “Na dnu” u pariskom pozorištu “Sara Bernar”. I Dragan odlazi u Pariz. On je jedini glumac sa ovog prostora koji je pozvan u tako veliku kuću u Parizu i za tako veliku ulogu. A jedina osoba koja zbog svog glumca stiže u Pariz, jer zna da je on tremaroš, jeste Mira Trailović koja se pojavljuje i kojoj se svi klanjaju u Francuskoj jer je tada direktor festivala u Nansiju. Ona dolazi na generalnu probu i daje mu krila da razbije tremu. Svi naši slikari iz Pariza bili su na premijeri. Posle toga, Dragan u Parizu dobija ulogu Isusa Hrista u predstavi “Majstor i Margarita”. Fenomenalan uspeh. Zovu ga da glumi u mnogim francuskim filmovima. Istovremeno, Dragan se u Parizu stalno viđa sa Danilom Kišom. Ali jednog dana mi samo kaže: “Daj da se vraćamo, dosta je.”
Zašto?
Nedostaje mu društvo iz Beograda. Crveni krst. Fali mu Atelje 212. I vratimo se. A jedini je naš glumac koji je je igrao na tako velikoj sceni u Parizu.
Da li mu je bilo žao?
Mi tada u Jugoslaviji imamo mnogo posla. On igra mnogo ovde, ali odlazi povremeno u Francusku gde snima filmove, jedan i sa Katrin Denev.
Deluje da nikada nije bilo rivaliteta između vas i Dragana? Vi ste ga podržavali u karijeri u Francuskoj?
Mi nismo te fele. Nismo sujetni ljudi. Sama profesija je takva da se sujeta možda i podrazumeva. Ali nas dvoje nismo.
Da li ste Ričardu Bartonu, dok ste snimali “Bitku na Sutjesci”, priznali da ste kao klinka dobili njegovu fotografiju sa autogramom?
Nisam mu rekla. A zaista je slučajnost da glumite sa nekim inostranim idolom iz detinjstva.
Da li vam je žao što posle velikog svetskog uspeha filma “WR – Misterije organizma” niste probali sa inostranom karijerom?
Sa ove vremenske distance, žao mi je. Možda je trebalo da probam. Možda me je i bilo strah kako ću proći. Da li ću se obrukati. Jednom smo Neda Arnerić i ja otišle na probno snimanje u Italiju. Zvao nas je čuveni De Laurentis. Ali mi smo u Jugoslaviji imale fenomenalan status, pa nam ta proba i nije mnogo značila i jedva smo čekale da se vratimo.
Koja vam uloga fali? Iz pozorišta, filma?
Žao mi je što se ne igra “Lari Tompson” Duška Kovačevića. Mislim da ta predstava toliko nedostaje Beogradu. Svaka rečenica je neverovatna. Duško je veliki pisac i sve je aktuelno i danas iz njegovog Larija Tompsona.
Šta je aktuelno?
Sve. Ona je aktuelna jer savršeno se bavi mentalitetom ove nacije. To je ključno. Opominje nas, podučava nas. Govori o našim manama. Mislim da je ključno da nas gađa, a Duško uvek gađa. On poznaje i nas i naš mentalitet bolje nego bilo ko drugi. Lari Tompson je napisan 1996, a deluje kao da je juče bila premijera jer je svevremen, i sve što nam se sada događa Duško je ispisao tada.
A zašto smo mi toliko nepopravljivi pa nam ti opisi ostaju zauvek? Poražavajuće je za narod da su greške od pre dvadeset godina aktuelne i danas. Koje su te naše večne loše osobine?
Mislim da patimo od kompleksa više vrednosti. Ne sagledavamo realno svoju ulogu. Mislimo da smo važniji nego što jesmo. Ne sagledavamo realno gde nam je mesto. Koliko možemo, šta možemo i kako se najbolje postaviti.
