Hemingvej je imao „čvrste“ radne navike kojih se pridržavao gotovo „religiozno“ dok je aktivno radio na nekom delu. Kada je reč o pisanju možemo ih izdvojiti nekoliko:
Započinjao je sa pisanjem rano ujutru. Ustajao je oko šest ili ranije i odmah započinjao sa radom kako bi izbegao vrućinu i pisao u tišini. Prekidao bi oko podneva ili ranije. Pisao je svaki dan 500-1000 reči. Ovo se odnosi na periode kada je aktivno radio na romanu ili pričama. U periodima između nije se striktno pridržavao rasporeda, umeo je da po nekoliko dana „nestane“ provodeći vreme u lovu i ribolovu. Inače, on je svaki dan brojao reči koje je u toku rada napisao da se ne bi zavaravao u pogledu toga koliko zapravo piše. Brojke je zapisivao na tabli na čijem vrhu je bilo napisano „So as not to kid myself“.
Prekidao bi pisanje kada mu dobro ide. Kako je sam rekao u jednom intervjuu, imao je običaj da prekine pisanje kada se zahuhta i u trenutku kada zna kako će se roman ili priča dalje razvijati. Tako je bio spreman da odmah ujutru nastavi započeto bez čekanja inspiracije. Verovao je da na taj način unapred sprečava „stvaralačku blokadu“ jer je svaki novi radni dan počinjao na „talasu“ prethodnog.
Nije pričao drugima o romanima i pričama na kojima je radio. Hemingvej je smatrao da nije dobro raspravljati o „radovima u toku“ jer to „ubija“ zadovoljstvo samog procesa pisanja.Ovakav režim pisanja pomogao je Hemingveju da napiše deset romana (tri su objavljena posthumno) i sedam zbirki pripovedaka.
Inače, ovaj autor je pisao stojeći tako da se slobodno može reći da je „izgarao“ i fizički dok je pisao. Stajati pet, šest sati u mestu ne deluje kao naročito lagana disciplina, zar ne? Ernest je „odbacivao“ dosta napisanog teksta, jednom je čak rekao da piše „jednu stranicu remek dela na 91. stranicu sranja.“
Iz „gomile“ Hemingvejovih ostalih citata izdvojio bih sledeće: Nijedan prijatelj nije veran kao knjiga.
O pisanju: Sve što treba da uradiš je da sedneš za pisaću mašinu i krvariš.
Upravo ovaj poslednji citat dobro oslikava Hemingvejev način – pisao je sa mnogo strasti ali imnogo discipline. Verovatno i strast bez discipline i obrnuto mogu da donesu neke rezultate, ali za dugoročnije bavljenje pisanjem poželjno je i jedno i drugo. Neki bi rekli i – neophodno.
