Godine 1781, nakon nekoliko godina uzaludne potrage za odgovarajućim zaposlenjem kod evropskog plemstva, Mocart je odlučio da se nastani u Beču kao slobodni kompozitor i izvođač. U gradu je bilo pregršt prilika za muzičara Mocartovog talenta i ugleda, ali je održavanje solventnosti zahtevalo besomučan krug časova klavira, koncertnih nastupa i društvenih poseta bogatim gradskim pokroviteljima. U isto vreme, Mocart se udvarao svojoj budućoj supruzi Konstanci, i to pod prekim pogledom njene majke koja to nije odobravala. Sve ove aktivnosti ostavljale su mu samo nekoliko sati dnevno za komponovanje novih dela. U pismu sestri iz 1782. godine, dao je detaljan opis ovih užurbanih bečkih dana:
„Frizura mi je uvek gotova do šest sati ujutru, a do sedam sam potpuno obučen. Zatim komponujem do devet. Od devet do jedan držim časove. Potom ručam, osim ako nisam pozvan u neku kuću gde ručaju u dva ili čak tri sata, kao što je, na primer, slučaj danas i sutra kod grofice Ziči i grofice Tun. Nikada ne mogu da radim pre pet ili šest sati uveče, a čak i tada me često spreči neki koncert. Ako me ništa ne spreči, komponujem do devet. Tada odlazim kod svoje drage Konstance, mada radost našeg viđanja skoro uvek pokvare gorke primedbe njene majke… U pola jedanaest ili jedanaest dolazim kući — to zavisi od otrovnih strelica njene majke i moje sposobnosti da ih istrpim! Pošto se ne mogu pouzdati u to da ću moći da komponujem uveče zbog koncerata koji se održavaju, kao i zbog neizvesnosti hoće li me pozvati sad ovamo, sad onamo, običaj mi je (naročito ako dođem kući rano) da malo komponujem pre odlaska u krevet. Često pišem do jedan — a u šest sam ponovo na nogama.“
„Sve u svemu, imam toliko posla da često ne znam gde mi je glava, a gde su mi noge“, pisao je Mocart svom ocu. Očigledno nije preterivao; kada je Leopold Mocart otišao da poseti sina nekoliko godina kasnije, zatekao je život slobodnog umetnika baš onako burnim kao što je bilo obećano. Pisao je kući iz Beča: „Nemoguće mi je da opišem tu jurnjavu i metež.“
