Po nekoliko puta rekoh sam sebi: Sumatra, Sumatra!
Pisati o sumatraizmu znači lutati od jedne pretpostavke do druge, od jednog do drugog mogućeg tumačenja. Biti svestan stotine stranica posvećenih analizi ove zagonetene pojave koja je poznata kao pesnički, filozofski i životni stav Miloša Crnjanskog. U slučaju te „lude teorije” kako ju je nazvao sam pisac, koja govori o univerzalnoj povezanosti, istraživač ubrzo shvata nemogućnost njenog potpunog proučavanja. Tim pre, ako krene istim, sumatraističkim putem. Paralele naviru, veze, dosad neposmatrane, javljaju se na trenutak, u bljesku, da bi povukle za sobom nove, sa novim asocijacijama i koincidencijama. Teško je odrediti tačno vreme nastanka te teorije, ništa manje teško – odrediti njen kraj u stvaralaštvu velikog srpskog pisca.
Nemoguće je, pak, sagledati posledice njenog uticaja na nove generacije književnika: Možda upravo u tajnama koje ostaju nedokučive za čitaoce Crnjanskovih knjiga i krije se živo interesovanje za dela ovog pisca, koji pripada i veku prošlom, i veku sadašnjem. Slavni srpski modernist, „tipična pojava svog vremena” istovremeno je junak našeg doba – tako nekako, sumatraistički. U ovom radu nećemo se baviti književnim korenima sumatraizma, njegovom prošlošću,1 već ćemo pokušati da sagledamo neke od sumatraističkih veza između dela Crnjanskog i dela pisaca narednih generacija, kao i da predstavimo pojedine aspekte funkcionisanja sumatraističkih veza između dela velikog srpskog pisca koja pripadaju različitim žanrovima i periodima.
Sumatraizam je obeležio stvaralaštvo Miloša Crnjanskog više nego bilo koja druga poetička ideja. Njegovi zameci javljaju se već u prvim delima mladog književnika. Sumatraizam se rađa istovremeno sa rađanjem pisca – onog Miloša Crnjanskog kojeg mi poznajemo. Tek nakon nekog vremena dolazi do „krštenja” – i ideja o sveopštim vezama u svetu dobija zvučno ime – sumatraizam.2
Život u sadašnjosti i prošlosti, na javi i u snu, u književnoj realnosti i realnosti istorijskoj izuzetno dobro je uspevao junacima tog pisca – sigurno zbog njihove sklonosti ka udvajanju. Poetika ambivalencije karakteristična je za njegov izbor žanra, za iskaze lirskog junaka, za samu poziciju autora koji zna da stavi masku junaka, kao i da priredi maskaradu žanrova. I sumatraizam je ispočetka nosio drukčije ime – zvao se eterizam.
Ali, nije teško da ga prepoznamo pod maskom.
Ja vijam oblake…
Prvi dramski tekst mladog književnika, koji nosi tragove sumatraističkog viđenja sveta, poneo je rečit naslov Maska (1918). I ništa manje rečit podnaslov: poetična komedija. Kakva je to komedija koja se završava samoubistvom jednog od centralnih junaka? „Ja onda pomislih da je život možda samo jedna komedija, Goldonija”,3 – setiće se mladosti jedan stariji Crnjanski. „Slučaj je najveći komedijant u svetu.” 4
Ili je ovde drama uzela masku – pa se predstavlja kao komedija? U Maski Generalica stavlja masku da bi odigrala ulogu Glumice, ne obrnuto… Žena nastupa u ulozi Don Žuana, zavodeći redom sve muškarce, ili bar pokušavajući da ih zavede.
Izgleda da junaci od samog početka učestvuju u nekoj neobičnoj maskaradi. Mladost i starost (Glumica i Generalica) pod maskom su iste. Kao Eros i Tanatos u životu Čezarea zvanog od milošte Bebe. U tom nosiocu dva imena, morskom časniku poput Dalmatinca (a to je želeo da bude i mladi Miloš Crnjanski) izgleda da su se spojile dve krvi – italijanska i srpska. Junaci komuniciraju na nemačkom i na srpskom – i sam jezik postaje maska. A cela situacija posleratne dekadencije u Beču – nije li ona tek maska, iza koje se krije jedna druga posleratna dekadencija, raskalašnost, drama kostura, obučenog u „belo svileno odelo pierott-a”? 5 Najzagonetniji je ovde lik Branka – bolesnog pesnika koji je voleo čari života. Po svedočenju pisca, boravak u Beču, u blizini bolnice gde je umro Radičević, uticao je na izbor Branka kao junaka njegove prve drame. Međutim, Brankova uloga u drami je neobična: on je tu da bi rekao nešto o svojoj maski iza koje se krije rodoljubivi zanos, ali, pre svega, izgleda, da bi najavio nešto vrlo važno za samog pisca:
Vidite, ipak, ja verujem, nejasno,
Kada hoću, negde daleko
Iz moje duše, iz mog zdravlja.
Sve što želi, to se rađa –
To je moja hemija, moj eterizam6
A malo pre toga već smo čuli:
Ja vijam oblake …
Jedni viču: idealizam, drugi komunizam,
A ja: eterizam…7
Komunizam se javlja prilično neočekivano, kao dodir neke daleke za Branka Radičevića budućnosti, kao veza između vremena. U svom prvom romanu, Dnevniku o Čarnojeviću, Crnjanski će zabeležiti sličnu izjavu: „Svi su vikali, rugali mu se i udarali ga, pitali su ga je li sindiklaista, je li platonista ili nihilista, nešto je morao biti … Tada ga pritisnuše o jedno staklo i počeše ga udarati, a on raširi ruke i reče ’ja sam sumatraista’.” 8 Izgleda da su eterizam i sumatraizam vrlo bliski, i povijanju oblaka, i po svejednosti koju oseća Branko. Možda je eterizam – maska sumatraizma? Ili pak njegova slutnja?
Reč „eterizam” javlja se u delima Miloša Crnjanskog više puta, i često – u vezi sa imenom Ivo Andrić. Pišući o Ex Pontu, Crnjanski spominje eterizam sa istim žarom, sa kojim će kasnije spominjati sumatraizam: „On mi se čini od one vrste, koja se ne brine o tom, kome govori, no govori sa dubokom verom, da negde ima duša koje su vezane za njih… Ja bih ih nazvao aeteristima, jer su im glavne osobine ljubav oblaka, vidika, uspomena i zvezda… Oni su kao vetar, bez zakona, bez puta, i beskrajno verni samima sebi. Fanatici bola, putovanja i nade u daljinu.” 9 Pišući o eterizmu, Crnjanski zapravo progovara o sumatraizmu. Eterizam je naslov jedne od najzagonetnijih pesama Lirike Itake. Ta pesma nosi posvetu: Drugu Ivi Andriću.
Crnjanski se upoznao s Andrićem 1918, u Zagrebu, u Bolnici milosrdnih sestara. Ivo Andrić se lečio od tuberkuloze i, po svedočanstvima prijatelja, nije imao mnogo šansi za dugi život.
Mladi grudobolni pesnik, nada književnosti, nije li podsećao Crnjanskog na njegovog Branka, iz Maske?
Postoji, naravno, i jedna druga paralela – Branko–Crnjanski – koja je jasno zacrtana u Stražilovu. Postoji ona i u životu pisca. Za vreme rata lekar je pronašao kod Crnjanskog tuberkulozu: „Otud tuberkuloza kod junaka romana Dnevnik o Čarnojeviću”.10 Ta dijagnoza nije bila potvrđena. Međutim, ona je, pored zalaganja rođaka, spasla pisca ponovnog odlaska na ratište. Inače, u životima Andrića i Crnjanskog bilo je više paralela. Godine 1918. izlaze njihove prve knjige (Maska i Ex Ponto). Posvetili su jedan drugome po jednu lepu pesmu… Ali, da li je to sve?
U pismu, upućenom Ivi Andriću 20. maja 1919, Miloš Crnjanski kaže: „Ja očekujem od Vas na zimu knjigu koja će reći više nego što mogu reći ja – otrovan gordošću i preziranjem zanavek.” O kojoj je knjizi reč? Pretpostavićemo da nije reč o Nemirima koji očito nisu zamišljeni i pisani sa ambicijom koju Crnjanski spominje. Na tom mestu mogao bi da bude roman koji nije bio završen i za koji nikad nije bilo utvrđeno zašto ga je Andrić napustio i zašto je tako kasno objavljivao njegove fragmente. Reč je o romanu Na sunčanoj strani koji, po mišljenju njegovog priređivača Žanete Đukić Perišić, nosi odlike proze ranog Andrića.11 Taj roman o Tomi Galusu počinje u vreme koje odgovara početku Dnevnika o Čarnojeviću i predstavlja još jednu verziju kraja jednog lepog putovanja i početka Prvog svetskog rata. Kako zapaža Ž. Đukić Perišić, u fragmentu „Zanos i stradanje Tome Galusa” izmešane su imaginarna i stvarna hronologija. Na taj način „Andrić je ’ušao’ u svog junaka”.12
Toma Galus je svojevrstan piščev dvojnik. U liku Tome Galusa „više nego kod bilo kog drugog junaka u celokupnom Andrićevom delu, mogu se naslutiti određene autobiografske projekcije.
… Za razlku od Ex Ponta, radi se o jednom višem stepenu transpozicije: tim postupkom nekadašnji lirski subjekt uspostavlja se kao element složene prozne strukture.” 13 Pored paralelizama u ambivalentnom doživljavanju dobra i zla, poetici udvajanja i „graničnosti” (Galus, npr., gleda izlazak Sunca sa mesta gde se ono vidi i iznad Sredozemnog, i iznad Crvenog mora) nalazimo sumatraistički doživljaj sveta: „Da, evo, tu su beskrajni prostori, mase i daljine; sve između sebe povezano, sve u kretanju i stalnoj promeni. I sve se to odjednom ukazuje Galusu prepleteno, izukrštano i uklopljeno jedno u drugo, i sve mu dolazi nekako nezbrinuto i prepušteno samo sebi. Kao da je ceo svet postavljen na nekoj strmini, uvek u opasnosti da se surva u haos. O tome svemu valja misliti i brinuti.” 14
Kad čujemo da se Andrićev junak brine za svet, onda se sećamo zabrinutosti Crnjanskovog sumatraiste. Taj „jedan mladić u svetu” o svemu je vodio brige: „U Mehiku beše ustanak, u Rusiji su otkrili atentat na cara, u Čikagu su radnici podizali barikade. O svemu tom je on vodio brige, i kroz etar razašiljao zagledan u nebo svoj osmeh.” 15 Junak nezavršenog romana Ive Andrića zove se Toma Galus. Međutim, u nekim delovima teksta on se spominje kao „mladić”.
Kome ja ovo pišem? – pita se pisac Dnevnika. „Mladićima, možda mom sinu bledom i napaćenom.” U romanu Crnjanskog junak nema sina, a kad bi ga imao, to bi mogao da bude, obzirom na njegove godine, mali dečak. O kakvom je sinu reč? Možda to ime veze sa dijalogom iz epiloga Ex Ponta, u kojem je lirski junak oslovljavan sa „sine moj”? Možda je Crnjanski napisao knjigu za Andrića, kao što je očekivao da Andrić napiše knjigu za njega, umesto njega? Knjigu koja bi rekla više nego što može reći on?
Kome se obraća narator u onom najvažnijem sumatraističkom fragmentu Dnevnika o Čarnojeviću koji počinje rečima:
„Hoću da Vam pričam”? Ko je taj, koga oslovljava sa dragi moj? U romanu nema indikacija. Čarnojević ne imenuje svoje prijatelje. I Dalmatinac-sumatraista ostaje bezimen. On je jedan od onih koji čine naratorovo i Crnjanskovo mi kad je reč o novoj omladini, o novim umetnicima. U njihovo ime književnik govori u „Objašnjenju Sumatre”, u eseju „Petar Dobrović” i u drugim tekstovima: „Ali što nas je najviše spajalo to beše sirotinja i sušica, one su nam bile vernije, nego naše dragane, koje su većinom bile sobarice.” 16
Jedno od ključnih mesta radnje u Dnevniku o Čarnojeviću, mesto gde se spajaju bolest17 i ljubav, predstavlja Krakov. U romanu u kojem se izbegava hronologija, a topografija se javlja na poetički naglašenim mestima (imena galicijskih gradova u uspomenama na ratište, Punto, Ponte18 kao mesto gde se vrši izbor između tela i duha), precizno lociranje, uz anonimnost junakinje, privlači pažnju. Ne znamo pouzdano šta je značio Krakov za Crnjanskog,19 ali se zna šta je značio za Andrića. Možda književnici nisu razmenili samo pesme? Možda su se spremali da razmene takođe romane, o junacima zamešanim na „krvi duha” obojice? Jer je sve povezano. Jer je sve u vezi. Andrić nije završio svoj roman. Imamo samo roman M. Crnjanskog, pri tome, kako tvrdi pisac, samo njegov deo. Ali, i ono što imamo, sasvim je dovoljno da konstatujemo: u jednom sumatraističkom romanu kao što je Dnevnik o Čarnojeviću, nisu izmešana samo poglavlja.
Ovde ne postoji granica između jave i sna, realnosti doživljene i pročitane, između činjenica i imaginacije. Između biografije druga i autobiografije. Između romana i dnevnika. Između junaka i pisca. Između junaka dva romana. Između Rajića i Čarnojevića.
Proučavajući autopoetička i autokritička svedočenja Miloša Crnjanskog, čudila sam se da je pisac junaka Dnevnika nazivao i Rajićem, i Čarnojevićem.20 Svojevremeno sam napisala tekst u kojem sam na osnovu tekstualnih tragova branila Čarnojevića kao glavnog junaka. Tek sada mi se čini da je takav „dvojni” odgovor Crnjanskog bio zapravo jedini mogući: u lirskom „ja” junaka prisutni su i Rajić, i Čarnojević. Prema sumatraističkom poimanju stvari, među njima postoje veze „dosad neposmatrane”. Oni su isto, a različiti. Nihova kretanja po svetu su različita, različita su mesta rođenja, ali u noći 1. aprila dolazi do spoznaje… Sudbina nam je stara, a stihovi malo novi. Eterizam, vezan za Andrića, postaje sumatraizam Crnjanskog.
Kako dolazi do tih pesničkih, hipermodernih buncanja?
Zašto baš sumatraizam? Otkud Sumatra kao su-mantra, sumatra, kao suma tra(dicija), sumatra(gedija), ratnih. Reč čiji suglasnici, ako nisu ublaženi samoglasnicima, uz jednu malu metatezu, čine reč smrt? „Objašnjenje Sumatre” ne daje na to očekivano jasan odgovor. A u stvari, daje ga u onoj meri i na onaj način na koji „Komentari uz Liriku Itake” „objašnjavaju” pesme na koje se odnose. Oni su i više, i manje od komentara, kao što je „Objašnjenje” i manje, i više od objašnjenja. Čitalac dobija manifest koji tumači poetiku Crnjanskog i dobija komentar koji otkriva atmosferu u kojoj je nastala pesma – trenutak kad su se ukrstili literarni i „živi” život. Osim toga, ovo je tekst koji, osim što objašnjava „kako dolazi do tih pesničkih, hipermodernih buncanja kao što je „Sumatra”,21 daje izuzetan primer toga kako treba čitati sumatraistička dela.
Reč „buncanja” shvatićemo ne samo u njenom ironičnom smislu. Buncanje ima veze sa životnim događajima, ali ne i direktno razložno-posledične. Na to ukazuje i sam pisac, kad završava „memoarski deo” „Objašnjenja” (dat kurzivom) rečenicom u običnom fontu: „Posle, u Novom Sadu, u jednoj hotelskoj sobi, napravio sam od toga jednu pesmu”,22 Ispod pesme Sumatra autor pak stavlja drugačiju adresu: Beograd, Braće Nedića, 29.23 Možemo da se zapitamo: koju je onda pesmu Crnjanski napisao posle? A možemo da postavimo pitanje drugačije: zar nije sve u vezi, pa stoga nije ni bitno gde se fizički nalazio pesnik-sumatraista? Možda je u trenutku pisanja mislio na taj hotel gde je nekad odsedao pa je i boravio tamo, sumatraistički…
A da je to moguće, veli sam Crnjanski na početku svoje knige Kod Hiperborejaca, koja predstavlja uspomene o boravku u Rimu.
„Eto, ja sad živim u Rimu, a nisam, u stvari, u Rimu prisutan. Nalazio sam se danas na jednom kongresu frizera u Aalborghum u Danskoj. Učestvovao sam čak i u deljenju nagrada. Istina, to je bilo pre tri godine, ali sam, de facto, tamo proveo ovaj dan – u sećanju.” 24
Možda tako stoje stvari i sa adresom na kraju Sumatre? Zar nisu isto Novi Sad i Beograd, Ural i Banat? Pesnikov duh slobodno putuje… Sumatra dolazi na smenu sumanutosti i leči je.
Iz vagona punog sveta čiji jezik prestaje da razume, pesnik prelazi kod Čortanovačkog tunela u drugi, prazni, vagon, gde u tri navrata, čas podrugljivo, čas sa izvesnom afektacijom, ponavlja čarobnu reč Sumatra.
Možemo samo da nagađamo zašto je iz podsvesti junaka „Objašnjenja Sumatre” izronio naziv upravo tog dalekog ostrva. Možda stoga što je Sumatra tada bila kolonija Holandije pa su predstavnici brojnih narodnosti koje naseljavaju Sumatru bili deo vojske te severne države, kao živi primer veza koje spajaju Sever i Jug? Zato što su u toj severnoj državi za vreme Prvog svetskog rata (i ranije, i kasnije) bili brodovi imena Sumatra – što nije nebitno za morskog časnika iz Dnevnika. „Po nekoliko puta rekoh sebi: Sumatra, Sumatra”.25 Reč Sumatra pesnik ne izgovara uvek sa istim osećajem – čas to radi podrugljivo, čas patetično, sa uzvesnom afektacijom…
Sve je u vezi, i pretpostavili bismo čak da je reč Sumatra izabrana kao egzotična, daleka, iza koje ne stoje neposredne asocijacije… da ostrvo Sumatra nije svojevrsno otelovljenje veza – nalazi se istovremeno u obe zemaljske polutke, jer ga ekvator deli skoro napola. Sve je u vezi… Eksplozija vulkana na Sumatri pre 73.000 godina izazvala je, kako se pretpostavlja, ledeno doba na Zemlji. Pepeo i vruća prašina doneli su sneg i led. Bura je zavrtela mozak svetu, a zaljubljen u šume junak Dnevnika hladan je i miran. Kao da je njegovo ledeno doba ravnodušnosti – paradoksalan rezultat erupcije ogromnog vulkana istorije…
Sumatraistička vizija događa se junaku Dnevnika u Beču, jer je taj grad i dalje jeste živi prostor sećanja pripovedača kako smatra S. Vladušić,26 ali možda i zbog polikulturne prirode tog grada, zbog spajanja različitog u prestonici Austro-Ugarske imperije, zbog činjenice, da je taj grad značio za Crnjanskog bezbrižnu mladost, a onda – za vreme rata, veliku javnu kuću.
Do otkrića šifre „Sumatra”, kako tumači autor pesme, dolazi u vozu. Pre toga je pisac „Objašnjenja Sumatre” sreo druga na stanici u Zagrebu. Dnevnik, kao što znamo, počinje jednom slikom jeseni, ali i stanice gde je junak bio uhapšen.27 Početak Prvog svetskog rata, predosećaj bure vezan je kod Crnjanskog za stanicu u Beču i crvene oči lokomotive koja je donela kovčege Franca Ferdinanda i njegove supruge28…
Jednom tako, pri svetiljki, u vagonu U memoarima Kod Hiperborejaca do polemike o postojanju veza dolazi u vozu. Upravo u vozu, nekad, posle rata, Crnjanski je pročitao knjigu koja je, izgleda, imala presudan značaj za rađanje sumatraizma – bila je to veoma popularna u posleratno vreme knjiga o teoriji relativiteta. „Ma gde se, međutim, voz nalazio, meni, u postelji, u vozu, više ne izlazi iz glave knjižica, koju sam posle prvog rata, slučajno, bio uzeo da čitam, jednom tako, pri svetiljki, u vagonu. U toj knjižici, prvi put posle rata, opisivali su teoriju relativiteta, sa jednim primerom, koji je na mene duboko uticao. Ajnštajnov primer. Da zakon teže, u vagonu, ne vredi za čoveka koji se kreće, levo, ili desno.” 29 Ne znamo da li je to bio taj posleratni voz gde se pesniku ukazala reč Sumatra, ili se u njemu možda samo setio te knjige o teoriji relativiteta. Ili je možda reč o tome šta Jung zove sinhronicitetom.30
Ala Tatarenko
Nastaviće se
1 U svojoj knjizi Crnjanski, Megalopolis (Službeni glasnik, Beograd 2011) Slobodan Vladušić navodi primere tumačenja smisla sumatraizma u radovima N. Petkovića, M. Lončara, G. Raičević, B. Stojanović Pantović, a lista tumača se može, naravno, proširiti, jer je većina proučavalaca dela Miloša Crnjanskog na ovaj ili onaj način dala svoj prilog osvetljavanju ovog problema.
2 Zašto je upravo ta reč došla u sećanje Milošu Crnjanskom u vozu kod Čortanovaca, možemo samo da nagađamo. Zanimljivo je, pak, da autor popularnog PDF rider-a SumatraPDF poznatog takođe kao Sumatra, nije znao da protumači svoj izbor: u potrazi za imenom koje se lako pamti i odgovara čitavom nizu zahteva, od svih mogućih izabrao je ovo. Ne seća se kako se Sumatra našla na listi potencijalnih imena, samo zna „da je to bilo najbolje ime, u tom trenutku”. Sumatra otvara, osim PDF-a i druge fajlove među kojima su MOBI(!) i DjVu (Deža vi!). Čarobna reč Crnjanskog, Sumatra otvara mnogo više od toga, a puno toga skriva.
3 Miloš Crnjanski, Pesme, Nolit, Beograd 1983, 154.
4 Isto, 153.
5 Miloš Crnjanski, Maska, u: Miloš Crnjanski, Drame, Nolit, Beograd 1983, 7.
6 Isto, 45.
7 Isto, 44.
8 Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću, u: Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću i druga proza, Nolit, Beograd 1983, 54.
9 Miloš Crnjanski, Ivo Andrić; Ex Ponto, u: Miloš Crnjanski, Eseji, Nolit, Beograd 1983, 94.
10 Miloš Crnjanski, Pesme, 152.
11 „Prema mnogim obeležjima ova proza čini se bliža Andrićevim ranim delima” (Žaneta Đukić Perišić, „Napušteno gradilište”, u: Ivo Andrić, Na sunčanoj strani: rekonstrukcija romana, priredila: Žaneta Đukić Perišić, Matica srpska, Novi Sad 1994, 26.
12 Isto, 20.
13 Isto.
14 Isto, 39.
15 Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću, 60.
16 Kurziv moj. A. T.
17 Najlepši doživljaj naratorovog detinjstva.
18 Sećanje ex Ponto!
19 V. Bunjac beleži: „U Krakovu mi je rečeno da je nekoliko dana ležao u Krakovskoj bolnici. To je zabeleženo i u predgovoru uz ’Dnevnik’ na poljskom” (Vladimir Bunjac, Dnevnik o Crnjanskom, BIGZ, Beograd 1982, 30), dok u „Komentarima” pisac spominje bolnice u Beču i na Rijeci.
24 Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca I, Nolit, Beograd 1983, 21.
25 Miloš Crnjanski, Pesme, 214.
26 Slobodan Vladušić, Crnjanski, Megalopolis, 63.
27 Kao što je sam pisac bio uhapšen u Segedinu, saznajemo iz putopisa „Finistere” i „Komentara uz Liriku Itake”.
28 Vidi o tome u: Miloš Crnjanski, Pesme, 134.
29 Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca II, Nolit, Beograd 1983, 267.
30 „Zbog uočljivih podudarnosti u pravu su bili autori koji su ideju sumatraizma poredili sa Jungovom teorijom ’sinhroniciteta’. Zanimljivo je da su se ove dve tipološki slične ideje o povezanosti fenomena koji se ne mogu objasniti uzročno-posledičnim vezama (veze su tipološke, jer o uticajima ne može biti govora) javile otprilike u isto vreme, te da su obe, verujemo, bile inspirisane mišljenjem i osećajnošću tradicionalne poezije i filozofije Dalekog istoka” (Gorana Raičević, Komentari Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, 142).
