U toku jednog putovanja avionom pre nekoliko godina (do Amsterdama i nazad), upropastio sam dve kravate Brooks Brothers, dve košulje Burberry, dva para pantalona Bardelli, jedan sako od tvida kupljen u Bond Stritu i jedan Kricijin prsluk.
Na međunarodnim letovima postoji dobar običaj da se putnicima servira obrok.
Zna se da je sedište usko, stočić takođe, a avion s vremena na vreme igra. Pored toga, salvete u avionu su jako male i ostavljaju nepokriven trbuh ako se stave oko vrata, ili grudi ako se stave u krilo. Zdrav razum nalaže da se serviraju kompaktna jela kojima se čovek neće umazati. Kompaktna jela su kotlet na milanski način, meso s roštilja, sir, pomfrit i pečena piletina. Nepoželjna jela su špageti s prelivom od paradajza, musaka od plavog patlidžana s parmezanom, pice upravo izvađene iz rerne, goveđa supa u vreloj šolji bez drške.
Jedan tipičan meni u avionu sastoji se od raskuvanog mesa u saftu, obilne porcije paradajza, sitno seckanog povrća u sosu od vina, pirinča i graška u saftu.
Poznato je da su zrna graška neuhvativa – zbog toga ni najveći kuvari ne uspevaju da ih napune – pogotovu ako se čovek zainati, kako nalaže etikecija, da ih jede viljuškom a ne kašikom. Nemojte mi reći da je teže Kinezima jer vas uveravam da je lakše uloviti zrno štapićima nego nabosti ga viljuškom. Uzaludno je prigovorati da se viljuškom grašak ne nabada nego pokupi, jer su viljuške napravljene samo zato da bi zrna ispadala dok se kao fol prikupljaju.
Dodajmo da se grašak u avionu redovno servira kad avion uđe u turbulenciju i kapetan upozorava da se vežu pojasevi. Usled ove složene ergonomske računice, zrna graška imaju alternative: ili se zavuku pod kragnu ili između nabora na pantalonama.
Kako su nas učili stari basnopisci, da bi se jedna lisica sprečila da pije iz čaše, ona treba da bude uska i visoka. Avionske čaše su niske, u obliku vaze, više liče na činije. Naravno da se po zakonu fizike svaka tečnost iz nje preliva i bez turbulencije. Hleb nije francuski baget koji mora da se kida zubima i kad je svež, već jedna specijalna vrsta s mekinjama koji se pretvara u gomilu praha čim ga dotaknete. U skladu s Lavoazjeovim zakonom, ovaj prah samo prividno nestaje: kad ustanete otkrićete da se sav skupio ispod zadnjice, uspevajući tako da vam se zalepi za pantalone i otpozadi. Desert liči ili na išler koji se mesi zajedno s već pomenutim hlebom ili odmah počinje da curi između prstiju, u trenutku kad je salveta već toliko natopljena šugom od paradajza da je neupotrebljiva.
Ostaje, istina, vlažna maramica ali nju je nemoguće razlikovati od kesica s biberom, solju i šećerom; pošto ste zašećerili salatu, vlažna maramica je završila u kafi koju služe vrelu u posudi koja ima svojstva termos-boce. Puna je do vrha, lako može da sklizne iz opečenih ruku i da se pomeša sa šugom koji se već skoreo oko kaiša. U biznis klasi kafu vam direktno u krilo sipa stjuardesa koja se zatim izvinjava na esperantu.
Šef kantine jedne avionske kompanije se sigurno regrutuje iz redova onih hotelijerskih stručnjaka koji uvek nabavljaju samo jedan tip ibrika, iz koga se kafa, oko osamdeset odsto, umesto u šolju razliva po čaršavu. Ali zašto? Najverovatnija pretpostavka je da putnicima žele da ponude utisak luksuza, zamišljajući da oni imaju u glavi holivudske filmove u kojima Neron uvek pije iz širokih pehara u koje mu obavezno upada brada i plašt, dok gospoda feudalci glođu batake i prosipaju saft po čipkanim košuljama, grleći neku kurtizanu.
Ali zašto onda u prvoj klasi, u kojoj su sedišta prostranija, serviraju kompaktna jela kao što je ruski kavijar na tostu premazanom buterom, dimljeni losos i kriške jastoga s limunom? Možda zato što u filmovima Lukina Viskontija aristokrati nacisti kažu „streljajte ga” dok u usta ubacuju samo jedno zrno grožđa?
Umberto Eko
(1987.)
