Ima više načina da se napravi dobra kafa: postoji kafa a la napolitana, espreso, turska kafa, brazilski kafesinho, francuska filter kafa, američka kafa. Svaka kafa je u svojoj vrsti odlična. Američka kafa može da bude bućkuriš poslužen na sto stepeni u plastičnim čašama s termos efektom i obično je prodaju na železničkim stanicama s ciljem genocida. Ali kafa napravljena s perkolatorom, kakva se može naći u nekim privatnim kućama ili u skromnim snek-barovima, poslužena s jajima i slaninom, izvrsna je, mirisava, pije se kao voda. Posle dobijete lupanje srca jer jedna šoljica ima više kofeina nego četiri espresa.
Najzad, postoji i miš-maš kafa. Ona se obično pravi od ječma koji je loše rodio, kostiju mrtvaca i zrnevlja prave kafe nađenih među apotekarskim otpacima iz vremena Kelta. Prepoznatljiva je po svojoj karakterističnoj aromi mariniranih stopala u vodi za ispiranje sudova. Služe je u zatvorima, popravnim domovima, spavaćim kolima i luksuznim hotelima. Ako se nađete u Plaža Majestic, Mario Jolanda&Brabante, Des Alpes et des Bains, možete da poručite espreso ali kad stigne u vašu sobu biće pokriven tankim slojem leda. Da biste izbegli incidentnu situaciju, tražite Continental Breakfast i spremite se da uživate u zadovoljstvima doručka serviranog u krevetu.
Continental Breakfast podrazumeva dve zemičke, kroasan, sok od pomorandže u homeopatskim dozama, jedan uvojak butera, činijicu s džemom od borovnice, još jednu s medom i treću s džemom od kajsija, posudu s mlekom koje se već ohladilo, račun od sto hiljada lira i prokleti ibrik s miš-maš kafom. Ibrici koje koriste normalni ljudi – ili dobre stare posude za kafu iz kojih se mirisan napitak sipa direktno u šolju – napravljeni su tako da se kafa sliva niz uzani kljun posude dok na gornjem delu postoji nešto kao sigurnosni uređaj koji garantuje da se poklopac neće otvoriti. Mišmaš iz Grand hotela i spavaćih kola stiže u jednom ibriku čiji je kljun zvonastog oblika – kao kod artritičnog pelikana – a poklopac izuzetno pokretan i zamišljen tako da – privučena nezadrživim horror vacui* – tečnost automatski pokulja naniže čim se ibrik iskosi. Uz pomoć ova dva trika, iz prokletog ibrika se odmah prolije pola kafe na kroasan i džem, a potom se, zahvaljujući klizanju poklopca, ostatkom zalije posteljina. U kolima za spavanje ibrici su lošeg kvaliteta jer se računa na to da voz u pokretu pomaže prolivanje kafe, dok u hotelima ibrik mora da bude od porcelana, tako da se klizanje poklopca odvija lagano, kontinuirano ali fatalno.
O poreklu i razlogu nastanka prokletog ibrika postoje dve škole mišljenja.
Škola iz Frajburga smatra da ga hoteli koriste da bi pokazali da svakodnevno menjaju čaršave. Škola iz Bratislave veruje da je motivacija moralistička (uporediti: Maks Veber, Protestantska etika i duh kaiitalizma): prokleti ibrik vam sugeriše da se ne izležavate u krevetu jer kako da jedete brioš natopljen kafom, umotani u mokre čaršave.
Prokletih ibrika nema u prodaji. Proizvode se isključivo za lanac velikih hotela i spavaća kola. U zatvorima se miš-maš kafa služi u manjerkama jer je čaršave natopljene kafom lakše kamuflirati u mraku i vezati ih u čvorove s namerom da se zbriše.
Škola iz Frajburga savetuje da se od kelnera traži da doručak servira na stočiću, a ne u krevetu. Iz Bratisave odgovaraju da će se tako sigurno izbeći prosipanje kafe po posteljini ali ne i po pižami (koju hotel ne menja svakog dana). U svakom slučaju, ako zanemarimo pižamu, kafa poslužena za stolom sliva se direktno na donji stomak i stidnu oblast, izazivajući opekotine tamo gde ih treba izbeći. Na ovu primedbu, škola iz Frajburga odgovara sleganjem ramena, a to stvarno nije lepo.
Umberto Eko
(1988.)
