Sat o čijim karakteristikama čitam (Patek Philippe, kalibar 89) je džepni, s dvostrukim kućištem od osamnaestokaratnog zlata i obavlja tridest tri operacije.
Časopis koji ga reklamira ne navodi cenu, verovatno zbog nedostatka prostora (mogli su da je izraze u milijardama umesto u milionima lira). Duboko frustriran, otišao sam i kupio sebi jedan Casio od 50.000 lira, kao i svi koji ludački žele Ferari, a na kraju se smire tako što kupe radio-budilnik. Uostalom, da bih nosio džepni sat, morao bih da nabavim i prsluk u istom tonu.
Ali mogao bih, kažem sebi, da ga držim na stolu. Proveo bih sate i sate znajući koji je dan u mesecu i nedelji, mesec, godinu, deceniju i vek, prestupnu godinu, minute i sekunde letnjeg vremena, minute i sekunde neke druge časovne zone po izboru, temperaturu, sideralno vreme, mesečeve mene, vreme izlaska i zalaska sunca, ravnodnevicu, položaj sunca u Zodijaku, da ne pričam koliko bih uživao, naježen od beskonačnosti, nad kompletnim pokretnim prikazom zvezdane mape ili igrajući se s brojčanicima na hronometru sve dok ne zazvoni budilnik koji sam prethodno podesio. Da ne zaboravim: jedna specijalna kazaljka upozorava da su baterije na rezervi. I još nešto: ako baš želim, mogu da vidim i koliko je sati. Ali zašto bih?
Kad bih imao tu divotu, ne bi me zanimalo da li je tačno deset i deset. Vrebao bih pre svega zoru i zalazak sunca (mogao bih to da radim u zamračenoj sobi), informisao bih se o temperaturi, pravio bih horoskope, danju bih na plavom brojčaniku sanjao zvezde koje, doduše, mogu da vidim noću ali noću bih razmišljao o tome koliko ima do Uskrsa. S jednim takvim satom nije više potrebno voditi računa o vremenu spolja, jer njime bi se trebalo baviti čitavog života, a vreme o kome ovaj sat govori transformisalo bi se iz statične slike večnosti u večnost na delu ili bi postalo samo jedna bajkovita halucinacija proistekla iz tog čarobnog ogledala.
Govorim sve ovo jer se u poslednje vreme pojavljuju prilično skupi časopisi (u boji i u plastičnom omotu) posvećeni isključivo kolekcijama satova. Pitam se da li ih svet kupuje samo da bi ih prelistao, kao knjigu o vilama, ili su namenjeni određenoj grupi potrošača, kao što ponekad sumnjam. To znači da je mehanički časovnik, čudo stogodišnjeg iskustva, postao beskoristan jer su ga zamenili elektronski satići od nekoliko hiljada lira; utoliko su nam ovi stari dragoceniji, utoliko je veća želja da se njima razmećemo, da čuvamo i volimo, kao izuzetne vrednosti, te čudesne i savršene vremenske mašine.
Očigledno je da ove sprave nisu izmišljene da saopšte vreme koje otkucava.
Zbog nagomilanih funkcija elegantno raspoređenih na brojnim i simetričnim brojčanicima, da bi čovek saznao da su tri i dvadeset i da je petak 24. maja, treba dugo i pažljivo da prati pogledom brojne kazaljke i da potom te dodatke, redom kojim stižu, beleži u jedan notes. Istovremeno, zavidljivi japanski elektronci koji se već stide svoje drevne praktičnosti, danas obećavaju mikroskopske brojčanike koji pokazuju barometarski pritisak, nadmorsku visinu i dubinu mora; tu su još i hronometar, countdown, termometar, pored banke podataka, svih časovnih zona, osam budilnika, kalkulatora koji konvertuje valutu i znaka tačnog vremena.
Svi ti satovi, kao i čitava industrija informacija, uostalom, rizikuju da ne kažu ništa jer govore suviše. Ali ova industrija ima još jednu karakteristiku: ne govori ni o čemu više izuzev o sebi samoj i načinu na koji funkcioniše. Remek-delo su, ipak, neki satovi za gospođe s kazaljkama koje se ne vide, brojčanikom od mermera bez oznake i a časove i minute, zamišljenim da, u najboljem slučaju, pokažu da je između podneva i ponoći, možda i prekjuče. A šta bi drugo radile gospođe kojima je namenjen (implicitno sugeriše dizajner), osim da gledaju u jednu spravu koja govori o sopstvenoj sujeti?
Umberto Eko
(1988.)
