Nema čoveka koji se u nekom kafiću nije namučio s posudom za šećer. Čim pokušate da uzmete kašičicu, poklopac pada kao giljotina, kašičica obično ispada, a šećer se rasprši okolo. Verovatno su svi pomislili da onoga ko je ovu spravu izumeo treba poslati u koncentracioni logor. Naprotiv, on verovatno sad uživa plodove svog zločina na nekoj od ekskluzivnih plaža. Američki humorista Šeli Berman pretpostavlja da će taj isti uskoro izmisliti jedan bezbedan automobil s vratima koja se otvaraju samo iznutra.
Nekoliko godina sam vozio jedan odličan auto, izuzetan u pogledu mnogih rešenja izuzev što je pepeljara za vozača bila u levim vratima. Svako zna da se volan drži levom rukom dok desna ostaje slobodna za menjač i druge komande. Ako se pri tom još i puši (priznajem da ne bi trebalo), cigareta je u desnoj ruci. Sad, da bi se pepeo istresao levo od sopstvenog levog ramena, treba izvesti jednu kompleksnu operaciju, sklanjajući pogled s puta. Ako automobil, kao ovaj o kojem govorim, ide i do sto osamdeset na sat, istresti pepeo u pepeljaru, što podrazumeva nekoliko sekundi nekoncentrisanih na vožnju, znači počiniti sodomiju u odnosu na jedan TIR!
Gospodin koji je ovo izmislio je profesionalac koji je prouzrokovao smrt više osoba, ne zbog raka pluća pušača već zbog udara u nepoznato telo.
Pozabavio bih se sada uputstvima za rad na kompjuterima. Ako kupite jedan od PC programa, dostaviće vam paket s disketama, instrukcijama i registracijom, koji košta od osamsto hiljada do milion i po lira. Da biste naučili time da se služite, možete se obratiti instruktoru ili priručniku.
Instruktor firme koja vam je isporučila paket je obično učenik onoga koji je smislio već pomenutu posudu za šećer i treba pucati u njega iz „Magnuma” čim kroči u vašu kuću. Dobićete dvadesetak godina, uz dobrog advokata i nešto manje, ali bar ste uštedeli vreme.
Nevolje počinju kad pokušate da konsultujete priručnik, i moja primedba se odnosi na bilo koji priručnik za bilo koju vrstu informatičkog trika. Jedan priručnik za kompjuter izgleda kao kutija s plastičnim materijalom oštrih ivica, koji ne treba ostaviti na dohvat ruke deci. Kad ove priručnike izvadite iz kutije, oni deluju kao multiplikovani predmeti povezani armiranim betonom, što znači da ih nije moguće preneti iz dnevne u radnu sobu, a naslovljeni su tako da ne znate koji prvo treba da pročitate.
Manje sadističke firme vam obično daju dva, one perverznije i četiri primerka.
Prvi utisak je da vas jedan od priručnika uvodi u stvar postepeno, i to bi bilo za glupe; drugi je za poznavaoce, treći za profesionalce i tako redom. Pogrešno. Svaki od njih govori o nečemu što drugi ne pominje, ono što vam je potrebno odmah nalazi se u knjizi za inženjere, one što zanima inženjere je u priručniku za glupake. Podrazumevajući da ćete priručnik proučavati sledećih deset godina, napravljeni su po sistemu montažnih blokova s metalnim prstenovima i sa oko tri stotine pokretnih listova.
Ko je rukovao zbornicima zna da se posle jedne ili dve konsultacije, na stranu teškoće u listanju stranica, prstenovi deformišu, da se sistem ubrzo raspadne, a listovi razlete po čitavoj sobi. Ljudska bića su naviknuta da rukuju predmetima koji se zovu knjige, sa stranicama obojenim na ivicama ili zupčastim poput telefonskih imenika – tako da mogu odmah da nađu ono što traže. Autori priručnika za kompjuter ignorišu ovu sasvim razumljivu naviku i proizvode predmete koji traju najviše osam časova.
Jedino razumno rešenje je razmontirati priručnike, studirati ih šest meseci uz pomoć jednog etruskologa, sačuvati četiri lista (jer više nije potrebno), a ostalo baciti.
Umberto Eko
(1987.)
