Bilo je to očaravajuće iskustvo kada me je Akademija nauka Ostrva Svalbard pozvala da nekoliko godina proučavam populaciju Bonga, civilizaciju koja se razvila između Nepoznate zemlje i Srećnih ostrva.
Bonge rade otprilike isto što i mi ali pokazuju neobičnu sklonost ka kompletiranju informacija. Ne znaju šta je to pretpostavka ni implicitno. Na primer, mi počnemo da govorimo i očigledno je da koristimo reči ali nemamo potrebu da to kažemo. Jedan Bonga koji se obraća drugom Bongi, najpre će reći: „Pazi, sada ću nešto da ti kažem i koristiću reči.” Mi izgradimo kuće, a zatim ih (izuzev Japanaca) obeležimo brojevima, upišemo imena stanara, označimo spratove. Bonge na svakoj kući jednostavno napišu „kuća”, a onda odgovarajućim oznakama obeleže cigle i zvono, a pored vrata napišu „vrata”. Ako pozvonite na vrata gospodina Bonge, on otvara i kaže: „Sad otvaram vrata”. Ako vas pozove na večeru, pokazuje vam mesto za stolom i kaže: „Ovo je sto, a ovo su stolice!” Zatim trijumfalno najavljuje: „A sada, evo kelnerice! Ovo je Rozina. Ona će vas pitati šta želite i doneće vaše omiljeno jelo.” Isto se dešava i u restoranima.
Zanimljivo je posmatrati Bonge kad idu u pozorište. U sali se gase svetla i pojavljuje se glumac koji kaže: „Ovo je zavesa.” Zatim se zavesa podiže i na scenu izlaze glumci da odigraju, recimo, Hamleta ili Uobraženog bolesnika. Ali ovde se svaki glumac predstavi publici imenom i prezimenom, a zatim i imenom lika koji će tumačiti. Kad glumac završi repliku, on najavi: „A sada, pauza!” Posle nekoliko sekundi, drugi glumac govori svoj tekst.
Suvišno je reći da na kraju prvog čina glumac istupi napred i objavi: „A sada sledi pauza.”
Najjači utisak na mene su ostavili njihovi muzički spektakli koji se, kao i naši, sastoje od verbalnih scena, pesama, dueta i baleta. Kod nas je običaj da dvojica komičara izvedu svoju tačku, da potom jedan od njih intonira neku ariju i da scenu prepuste ljupkim devojkama s baletskom numerom, tek toliko da gledaoci predahnu; kad se balet završi, ponovo se pojavljuju glumci. Kod Bonga je drugačije: najpre dva glumca objavljuju da sledi jedna komična scena, zatim kažu da će nešto otpevati u duetu, precizirajući da će to biti šaljivog karaktera, a na kraju, glumac koji poslednji ostane na sceni najavljuje: „A sada, balet!” Najviše me je začudilo što su se za vreme pauze na zavesi pojavljivale reklame, kao kod nas. Pošto najavi pauzu, glumac obavezno kaže: „A sada, reklame!”
Dugo sam se pitao otkud im ta opsesivna potreba za preciziranjem. Možda slabije shvataju, govorio sam sebi, i ako neko ne kaže „sad te pozdravljam”, ne shvataju da ih je neko pozdravio. Mislim da sam delimično u pravu. Ali postojao je i drugi razlog. Bonge gaje kult prema pozorištu i zato moraju sve da pretvore u predstavu, čak i ono što je implicitno.
Za vreme mog boravka među Bongama, imao sam priliku da rekonstruišem istoriju aplauza. Pretpostavljam da su u drevna vremena aplaudirali iz dva razloga: ili zato što su bili zadovoljni lepom predstavom ili u čast osobe koju izuzetno cene.
Jačinom aplauza se pokazivalo koliko je neko voljen i poštovan. Nekada su lukavi impresariji, da bi ubedili gledaoce u vrednost pozorišne predstave, ubacivali u publiku plaćenike koji su aplaudirali i kad nije bilo razloga. Kada su počeli televizijski programi, Bonge su u studio dovodile rođake organizatora i pomoću svetlosnog znaka (nevidljivog za gledaoce) obaveštavali ih kada treba da aplaudiraju.
Ubrzo su gledaoci otkrili trik i kod nas je aplauz potpuno diskreditovan. Ali ne i za Bonge. Publika kod kuće je poželela da aplaudira i Bonge su u buljucima upadale u televizijski studio, spremni da plate, samo da mogu da tapšu. Neki su pohađali i specijalne kurseve. Budući da su svi već sve znali, u određenim trenucima voditelj bi glasno najavio: „A sada, jedan lep aplauz.” Ali uskoro su gledaoci u studiju počeli da aplaudiraju i bez bodrenja voditelja. Bilo je dovoljno da on upita svog gosta čime se bavi i da ovaj, recimo, odgovori: „Održavam gasnu komoru u gradskoj kafileriji”, da da se prolomi buran aplauz. Ponekad, kao kod nas u Petrolinijevim scenama, voditelj ne bi stigao ni usta da otvori i kaže „dobro veče”, već posle „dobro” u studiju bi oduševljeno zapljeskali. Voditelj tek što bi izgovorio: „Evo nas kao i svakog četvrtka”, a publika ne samo da bi aplaudirala, kidala bi se od smeha.
Aplauz je postao do te mere neophodan da se i u reklamnim spotovima, čim ona vašarska figura izgovori: „Kupite sredstvo za mršavljenje Pip”, prolama beskonačan aplauz. Gledaoci pred televizorom znaju da u studiju pred voditeljem nema nikoga, ali aplauz je potreban da bi program delovao ubedljivo, inače menjaju kanal. Bonge traže da televizija prikaže pravi život, takav kakav jeste, bez varki.
Publika je ta koja aplaudira (koja je kao i mi), a ne glumac (koji fingira), znači oni su jedini garant da je televizija prozor u svet. Upravo pripremaju program sačinjen isključivo od glumaca koji aplaudiraju, zvaće se Teleistina. Da ne bi izgubili vezu sa stvarnim životom, Bonge aplaudiraju u svakoj prilici, i van televizije. Aplaudiraju na sahranama, ne zato što su zadovoljni ili da ugode pokojniku, već da se ne bi osećali kao senke među senima, da bi se osetili živi i stvarni, kao slike sa televizijskog: ekrana. Bio sam u jednoj kući kada je iznenada ušao čovek i objavio: „Malopre je babu zdrobio jedan TIR!” Svi su stali i zapljeskali.
Ne mogu da kažem da Bonge manje vrede od nas. Naprotiv, jedan od njih mi reče da imaju nameru da osvoje svet. Da ovaj projekat nije samo platonski, uverio sam se po povratku u domovinu. Uveče sam uključio televizor i ugledao voditelja koji je predstavljao svoje pomoćnice, zatim je najavio izvođenje komičnog monologa i na kraju rekao: „A sada, balet!” Jedan otmeni gospodin koji je diskutovao o aktuelnim političkim problemima s drugim, isto tako otmenim gospodinom, u jednom trenutku prekida razgovor i kaže: „A sada, mala pauza za reklame.” Neki voditelji su čak i publiku najavljivali. Drugi, televizijsku kameru koja ih je snimala.
Svi su aplaudirali.
Poražen, napuštam kuću i odlazim u restoran poznat po svojoj nouvelle cousine. Kelner mi donosi tri lista salate. I kaže: „Ovo je mešavina langobardske loćike i sitno seckane rikole, začinjena je morskom solju, našim lekovitim sirćetom i nerafiniranim maslinovim uljem iz Umbrije.”
Umberto Eko
(1987.)
