Kalevala
Ako bi neko upitao: šta je priroda? – mirno bi mu se moglo odgovoriti da je to ono o čemu govori Kalevala. Priroda nije realitet, nije nužda, nije neprijatelj, nije neki spoljni svet koji je nezavisan od čoveka. Priroda je ono o čemu govori Kalevala. Ne životinje, bilje, zemlja, kamen, atmosferske pojave, godišnja doba uzeti ukupno. Priroda je ono o čemu govori Kalevala. Priroda nije idilična, nije surova, nije sentimentalna, nije zla, nije saosećajna, nije stroga, nije zanosna. Priroda je ono o čemu govori Kalevala.
Bela Hamvaš
Kalevala je finski narodni ep. Celokupno finsko narodno stvaralaštvo postojalo je kao usmena tradicija sve do 1835. kada je Elias Lönnrot, lekar, botaničar i lingvista, sabrao i sistematizovao to celokupno stvaralaštvo i objavio u posebnoj knjizi koju je nazvao Kalewala taikka wanhoja Karjalan runoja Suomen kansan muinosista ajoista ili u prevodu Kalevala ili stare pesme iz Karelije o davnim vremenima finskog naroda, koju je sjedinio od narodne poezije koju je zabeležio nakon što je čuo lokalno stanovništvo kako ih peva tokom svojih putovanja Finskom i Karelijom u periodu od 1828. do 1835. godine. Datum prvog izdanja bio je 28. februar 1835. godine i zato se Dan Kalevale slavi baš na današnji dan. Ceo spev vezan je za nekoliko događaja u kojima je prikazano nekoliko likova, koji nisu istorijski nego mitski. Od likova u Kalevali, najpoznatiji je Väinämöinen kao centralni lik epa, njegov nesretni suparnik Joukahainen, tragični Aino i Kullervo, herojski izumitelj-kovač Ilmarinen koji je izradio Sampo, i Louhi, severna veštica. Pored njih tu su i Marjatta, Ukko…
U Kalevali je sačuvano pored događaja iz istorije i mitologije celokupno bogatstvo finskog folklora kao i hrišćanskih legendi. U osnovi radnje je borba jednog naroda protiv škrte i neljubazne prirode severa. Spev ima 50 runa, a značajno je da se prva runa završava rođenjem heroja, pevača Väinamöinena. Sledećih 9 runa govori o njihovim doživljajima da bi se tek u 11. runi pojavio Lemminkäinen koji mora izvršiti nekoliko teških zadataka kako bi zadobio najlepšu kći severne zemlje. Najlepši deo speva je onaj kada Lemminkäinen mora sići u podzemni svet kako bi ubio labuda iz reke Tuonela koji je čuvar tog podzemlja, gde on nastrada, a rastrgano telo na komade biva bačeno u reku smrti. Njegova majka nalazi delove tela svoga sina, sastavlja ih i oživljava što je poznato i u ostalim narodnim književnostima. Poslednjih 10-ak runa prikazuje trojicu likova u potrazi za sampom, a to je predmet čije ime označava oružje i blago. Oko njega se vodi borba između sinova Kaleve i Severne zemlje. Spev završava nagoveštajem budućnosti preko Väinamöinen koji u bakrenom čamcu odlazi daleko na horizont gde će večno boraviti, a svoje pesme ostavlja narodu Finske.
Dan Kalevale obeležava se u Finskoj i službeno zastavama i to je ujedno Dan finske kulture. Finski nacionalni ep, Kalevala, ove godine slavi 181 rođendan. Ovo značajno delo ima neverovatan uticaj na finsku kulturu i nacionalni identitet.
Uticaj Kalevale na finsku kulturu je stalan, što se može videti po nazivima gradskih naselja, ulica, kompanija, različitih proizvoda. Mnoga od imena likova u Kalevali i danas se koriste, uključujući Aino, Sampo, Kyllikki, Kalervo, Elias, Kullervo, Antero i Väinö. Aino je već godinama jedno od najpopularnijih ženskih imena.
Za finsku inteligenciju Kalevala je postala simbol prošlosti, nacionalnosti, jezika i kulture nacije; temelj na kome će se izgraditi nacionalni identitet. U vreme kad je Kalevala prvi put objavljena, Finska je bila deo Ruskog carstva kao autonomna Velika kneževina već 25 godina. Pre toga, sve do 1809. godine, Finska je bila deo Švedskog kraljevstva. Objavljivanje Kalevale je takođe privuklo interes van granica Finske i upoznalo Evropljane s malim i do tada malo poznatim narodom. Kalevala se smatrala epom vrednim poređenja sa Homerovom ilijadom i Odisejom i sa drevnim skandinavskim epom Eddom.
Nakon toga nastupili su prevodi: Kalevala je prevedena na švedski 1841. godine a francusko izdanje se pojavilo 1845. godine. spev je uskoro proglašen nacionalnim epom Finaca. nakon što je njegova kolekcija pesama porasla, Lönnrot je sastavio novo prošireno izdanje Kalevale koje je objavljeno 1849. godine i to izdanje je nacionalni ep poznat svakom Fincu. Kalevala je prevedena na 61 jezik i to je najviše prevođeno finsko delo svih vremena.
Od kada je Kalevala objavljena, različiti oblici umetnosti… muzika, književnost, vizualna umetnost, pozorište, plesna umetnost, slikarstvo crpe inspiraciju iz Kalevale, koja je poslužila kao temelj kako za operu tako i za stripove i metal muziku.
Uticaj Kalevale na svakodnevni život Finaca je neverovatan. U Finskoj postoji nekoliko mesta koja imaju direktne veze sa tematikom iz Kalevale. U gradu Espoo postoji deo grada koji se zove Tapiola, u gradu Turku deo grada se zove Pohjola, u Tampereu postoji Kaleva..zatim ruski grad Ukhta je 1963 godine promenio naziv u Kalevala. Bar tri bankaarska sektora u Finskoj nose naziv iz Kalevale, a Danske bank je bila do 2012. godine Sampo banka. Izuzetna finska kompanija koja se bavi proizvodnjom nakita zove se Kalevara Koru i nastala je na stogodišnjicu nastanka Kalevale. Dizajn Kalevala Koru je inspirisan isključivo motivima iz Kalevale. Najpoznatija kompanija Valio koja se bavi proizvodnjom mlečnih proizvoda ima liniju sladoleda koja se zove Aino…primera je mnogo…
Mnogi finski umetnici su inspiraciju nalazili u Kalevali… slikar Akseli Gallen-Kallela posebno…a kada su kompozitori u pitanju, tu je prednjačio Jean Sibelius, mada je uticaj Kalevale bio izuzetno vidljiv i u delima ostalih finskih kompozitora… Einojuhani Rautavaara, Leevi Madetoja… Ogroman broj finskih metal grupa je inspirisana upravo Kalevalom, pa je i to jedan od razloga zašto Finci vole metal muziku…neki od njih su Amberian Dawn, Amorphis, Nightwish, Ensiferum, Turisas, Korpiklaani…
Zadatak je da se spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige, uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva
Ovom prilikom nije reč o tome da neko sačini katalog lektire za putovanje, ili da se iz razbibrige ponese na „pusto ostrvo“ sto svojih omiljenih pisaca, nego o tome da se priberu takva dela koja je već odavno trebalo da budu prevedena na sve jezike. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu.
Pod stotinu knjiga ne treba podrazumevati sto svezaka. Ova situacija bi izazvala mnoge neobičnosti: kod Getea bi trebalo izostaviti Ekermana, ili pesme, kod Dostojevskog i Tolstoja sve sem jednog dela, kod dvotomnog Platona jedan tom.
Stotinu knjiga znači sto životnih dela, sto opusa, glavninu onoga što čini sto autorskih dela. Tamo gde je reč o samo jednoj jedinoj knjizi, kao kod Rablea ili Dantea, nema pogađanja. Moderni autori su pak višetomni; kod njih su naslovi knjiga predmet rasprave, broj knjiga je otvoreno pitanje.
Individualni ukus će izmeniti deset knjiga u ovom katalogu, možda dvadeset, eventualno trideset. Odstupanja se mogu napadati i braniti. Za pedeset dela svi ćemo se bezuslovno saglasiti; eventualno za šezdeset, u najpovoljnijem slučaju za osamdeset. Sudeći prema verovatnoći – za najvažnijih osamdeset.
Bela Hamvaš
