Razgovarao: Miroslav Maksimović
Uvodni dijalog
Iako Vas poznajem već koju deceniju – isprva samo kao pesnika a potom i kao čoveka – imam utisak da se ovog neobičnog januarskog prepodneva 1995. godine nalazim pred vama kao pred enigmom koju tek treba odgonetati. Niste hermetičan pesnik, niti ste po ponašanju u živou neproziran ili zagonetan čovek, ali ja sam sada pred brojnim dilemama: kako i s kojeg kraja otpočeti – za čitavu jednu knjigu koja je tek na prvoj stranici – da odmotavam ovo ljudsko-pesničko klube ( da upotrebim metaforu iz jednog od poslednjih Vaših tekstova) koje se, samo u bavljenju pisanjem „namotavalo“ravno pola stoleća?
Ja vas potpuno razumem Miroslave Maksimoviću…Zaista Vas čeka nepredvidivi – a uz to i glomazan i rastrzan – posao oko te eventualne publikacije…(Pretpostavljam da će Vam jednog dana, u budućnosti, kad-tad, pasti na pamet uzaludna misao da bi daleko bolje bilod a ste sve svoje vreme koje Vam je dato – uključujući tu i dane, nedelje i mesece koje ćete potrošiti oko oblikovanja jedne ovakve „tuđe“ knjige – upotrebiti za rad na sopstvenoj poeziji..ili makar za razmišljanje o njoj..što je, zapravo, jedno te isto.. Ja sam lično, evo, već sada, opsednut jednom takvom mišlju da ću zadugo svoje vreme morati da „trošim“ na jednoj knjizi koja ipak, nije sasvim moja..)
Ova knjiga koja, zaista, ne bi trebalo da bude „samo“ moja, ni „Sasvim“ Vaša, ni u kom slučaju ne bi mogla da se nazove ni tuđom. Ona je, takođe, određeni rad na poeziji. Moja je želja, a nadam se da bi i Vaša mogla biti takva, da ovaj naš zajednički (tek krenuli) rad prihvate oni koji vole i cene poeziju, pre svih onih koji su već upoznali Vašu poeziju pa žele da što više saznaju i o njenom pesniku.
Ako sam vas dobro razumeo, i koliko to nisu bile samo vaše usputne metafore – mislim na reči „enigma“ i „dileme“ – možete li da zamislite kako li se tek ja osećam pred pokušaje uvida u sopstveni život..koji je krenuo dalekog 5. jula 1928. godine..sa još mnogo davnijim referencama i okolnostima koje su uslovile moj dolazak.
Mogli bismo baš na ovom mestu da otponemo uvodni razgovor za ovu našu zajedničku knjigu. Postoji samo jedna vaša Autobiografska beleška, napisana odavno, koja je u nekoliko navrata štampana kao uvod u neke od Vaših knjiga napisanih za decu. Navešću je u celosti:
Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičkovič. I pre i posle mog rođenja moji roditelji su se stalno selili iz mesta u mesto, premeštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se rodio. U matičnim knjigama Neresnice zapisano je da am rođen 5. Jula 1928. godine, od oca Milana iz Podgorice i majke Živane, rođene Obradović, iz Velikog Gradišta. Svet sam ugledao u seoskoj školi: dugačkoj, belo okrečenoj prizemnoj zgradi, koja jednom svojom stranom gleda na reku, drugom u planinu. Poneo sam ime dede po ocu, plemenskog kapetana Lješanske nahije u Crnoj Gori, Stevana. Da pomenem i drugog pretka, iako ga nisam zapamtio: ded, po majci, Dragoljub, zvani Draga, držao je kafanu u Velkom Gradištu na Dunavu, a u ratu bio trubač, pa su sve i njegove nazivali Trubačevi. Moje selo Neresnica je u istočnoj Srbiji, u podnožju Homolja, kraj zlatonosne rečice Peke. Ne bih mogao da se zakunem da sam zapamtio svoje rodno mesto. Ponekad se nečega kao i setim, ali mi odmah pada na pamet da su to možda samo sećanja na kasnije priče mojih roditelja o vremenu našeg zajedničkog boravka u ovom selu. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do dana današnjeg odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem.
Umesto jednog pronašao sam mnoge.
Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kojem sam proćerdao svoju mladost, kraj u kojem odavno živim.
Kao daleki magnet, osećam da me privlači i crnogorski kamenjar, postojbina mog oca.
I neka druga mesta dotiču se mog život kao zavičajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva u Banatu, pa Subotica, zatim Kruševac i Smederevo.
Imam još dva, malo tajanstvena zavičaja. Jedan je ogromna Rusija, odakle su se moji nepoznati slovenski preci iz davnina uputili u ove krajeve. Drugi je sićušna koliba na Lavaču, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam.
Kad mi bude najteže u žživotu otići ću da vidim Neresnicu, odale je sve i počelo.
Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio, za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života.
Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je, donekle, u pričama iz Velikog dvorišta. Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz Gurija. Ono što nije ušlo u tu knjigu našlo je svoje utočište na stranicama Družine pod suncem, Vetrenjače i među jednim koricama na kojima piše : Slike i prilike. Jedne zime, kada sam osetio da sam već uveliko zagazio u život, kao u dubok sneg pokušao sam u Malim bajkama ponovo da razmišljam i osećam kao dete.
Život mog srca nalazi se razbacan u Pesmi tišine, Baladi o predvečerju, Kasno letu, Tisi, Kamenoj uspavanci, Zapisima o crnom Vladimiru, Slučajnim memoaima, Točku za mučenje i još ponekim knjižicama.
Moj zanat je poezija: kad na svom banku nisam kuckao stihove, pisao sam o poeziji drugih naših pesnika, a kada mi ni to nije polazilo za rukom – prepevavao sam strane pesnike na naš jezik.
Tako je bar za sada.
Ova Autobiografska beleška je fragmentarna, a pomalo je i poetski napisana, ali, kao rekoh, ona je samo dobar povod da otpočnete priču o Vašem poreklu, životu i radu.
Pisac poznatog romana Pogledaj dom svoj anđele, Tomas Vulf, ima i manje poznatu knjigu priča, ali sa isto tako, bar za mene, nenadmašnim naslovom: U mračnoj šumi tajanstvenoj kao vreme…Iz moje nevelike ( u svakom slučaju nesistematične) lektire, iskrsava mi u ovom trenutku i jedan nezaboravan (autobiografski) stih proslavljenog nemačkog dramatičara i pesnika : “Ja, Bertold Breht, ja sam iz crnih šuma”..
Ova dva literarna podsećanja – pored mnogih drugih nedefinisanih i maglovitih stvari – obuzimaju me kad god se uputim u razmišljanja o davno prohujalim vremenima, u kojima je situirano i poreklo današnjih ljudi, naših savremenika. Naravno, pre svega, mislim na svoje vlastitio poreklo….Višedecenijske priče – ispovesti mog oca i mojih stričeva, koji su svi već odavno pokojnici, pripadaju onom vremenskom periodu u mom životu, detinjstvu i ranoj mladosti, kada je čovek nedovoljno spreman ili gotovo nezainteresovan da prati reči starijih koji govore o onome što je bilo i prošlo…Sada, kad sam i ja već ušao u nekakav svoj odocneli period, rado bih slušao, pa čak upijao, verovatno i beležio, one reči koje su tako olako odlepršale…zajedno sa onima koji su ih onako pasionirano nosili u sebi i uzaludno pokušavali da prenesu potomstvu.
Nastaviće se
