Učitelju, vedri
Svi su sati
Koje mi gubimo.
Ako u njihov gubitak,
Kao u vazu,
Cveće stavimo.
Nema tugovanja
Ni radosti nema
U našem životu.
Treba da znamo,
Mudraci nesmotreni,
Ne da ga živimo,
Već da ga prođemo,
Spokojni, vedri,
Da imamo decu
Za učitelje,
I oči pune
Prirode..
Na obali reke,
Pokraj druma,
Kako se već desi,
Uvek u istom
Počinku lakom
Od živovanja.
Prolazi vreme,
Ništa nam ne kaže.
Starimo neprestano.
Treba da znamo, pomalo
Zlobni,
Da osetimo kako prolazimo.
Ni pokret jedan
Ne vredi činiti.
Ne može se odupreti
Okrutnom bogu
Što svoju decu
Vazdan proždire.
Berimo cveće.
Kvasimo lake
Ruke naše
U rekama mirnim,
Da se naučimo
Miru i mi.
Kao suncokreti netremice
U Sunce zagledani,
Izađimo spokojni
Iz ovog života
Čak i bez griže savesti
Što smo ikada živeli.
Rikardo Reiš (Fernando Pesoa)
