„Svetska književnost je isto toliko povezana sa vrednostima i potrebama kulture primaoca koliko i sa izvornom kulturom samog dela. Zbog toga možemo govoriti o dvostrukom prelamanju, koje se može opisati figurom elipse, pri čemu izvorna kultura i kultura primaoca predstavljaju dva fokusa koji stvaraju eliptični prostor unutar koga neko delo obitava kao svetska književnost, povezano sa obe kulture i okruženo njima u podjednakoj meri.“
„Dvostruko prelamanje“, iz teksta Dejvida Damroša, profesora komparativne književnosti na Kolumbijskom univerzitetu, ističe plodnost voljnog luka koji, razume se, ne može biti ostvaren bez onog ređe pominjanog, ali nužnog čina prihvatanja nekog dela u okrilje druge kulture.
Vežemo li tu stavku jednačine za primer naše aktuelne kulturne prakse, teško je govoriti o dva jednaka fokusa. Po kriterijumu realnih „potreba“ ovog miljea, tas bi svakako bio značajno pomeren. U dinamici kreativnog uzvraćanja, pak, zapliću nas mreže različitih okolnosti i prepreka. Dela svetske baštine, pa i savremene književnosti, predugo su kod nas, u predvorju receptivnog prostora, čekala svoje kreativne pomagače i tumače koji bi bili ravni izazovu, a potom i izdavače spremne da u nevoljama ovovremene kulturne zbilje same mere vlastite (materijalne i statusne) gubitke sa ponekim kapitalnim dobitkom iz domena prvog fokusa pomenute elipse.
Ne zaboravimo da su nam, između ostalog, tek devedesete prošlog veka pružile mogućnost da višestrano dotaknemo poetsko nasleđe harizmatičnog Portugalca Fernanda Pesoe (1888–1935), uz kompleksno kreativno i prevodilačko zalaganje Jasmina Neškovića. A tek su nam prve godine dvadeset prvog veka podarile prvi — i zasad jedini — izbor iz plodnog dela jednog od najznačajnijih brazilskih pesnika dvadesetog stoleća, Karlosa Drumonda de Andradea (1902–1987).
Od tog fakta, pa do poveznosti dela „sa obe kulture i okruženosti njima u podjednakoj meri“, dug je put. Ipak, vođeni monumentalnošću opusa, raznolikošću i originalnim vrednostima sveta koji možemo nazvati poesia drummondiana, koji nam svojim izborom predočava Nina Marinović, ostajemo zahvalni i na ovoj mogućnosti upoznavanja jednog od najplodnijih i najdinamičnijih stvaralačkih duhova drugog talasa moderne u brazilskoj književnosti.
Ako se nekada govorilo da će se portugalski jezik učiti kako bi se čitali stihovi Fernanda Pesoe, danas bismo, na osnovu prvih saznanja o ovoj poeziji, isto mogli reći i za Drumonda de Andradea.
Sa više od četrdeset objavljenih knjiga i gotovo čitavim vekom posvećenim umetnosti pisane reči — Drumond je bio pesnik, esejista, prozni pisac, prevodilac i novinar — de Andrade je nešto više od nacionalnog mita. Mitovi su skloni padu, pa i iščezavanju; teško se ponovo izranjaju iz tame zaborava. Drumondu su njegovi sunarodnici namenili drugačiju odrednicu, nazivajući ga jednom od ikona savremene književnosti. Podrazumevajući pritom ukorenjenost njegovog dela u tlo, kulturu i stvaralaštvo zemlje koja je prolazila kroz burne promene, čemu je modernizam, u svim svojim oblicima i fazama, pružao dinamične infuzije nade i okrepljenja.
Nakon prvog, revolucionarnog perioda (iniciranog Nedeljom moderne umetnosti u Sao Paulu, 1922), modernizam je dobio nove zamahе upravo zahvaljujući markantnim stvaraocima drugog talasa, u koje spada i sam de Andrade. On je, ističe se i danas, izrazio ono što je najvišeg reda u savremenoj brazilskoj poeziji — njenu modernističku prošlost i, zahvaljujući svom vanrednom uticaju, nagoveštaj budućnosti poezije svoje zemlje.
Pesniku iz Itabire, brazilske provincije Minas Gerais, prvu pesmu u prozi — „Talas“ — u jednom jedinom primerku malog lokalnog lista štampao je 1918. godine njegov brat. Zbirka Nešto poezije, bez koje se ne mogu započeti ozbiljniji pristupi Drumondovom delu, izašla je 1930. u 500 primeraka, dok je pesnička knjiga Osećanje sveta, koja će kasnije doživeti brojna obnovljena izdanja, štampana u svega 150 primeraka i podeljena prijateljima. Časopis modernističke orijentacije koji je pokrenuo de Andrade (A Revista) nije doživeo više od tri broja.
Rad ovog pesnika pratila je, ipak, nadasve snažna recepcija i on je i danas, gotovo dve decenije nakon smrti, živoprisutan u kulturi svoje zemlje.
Posthumno je objavljeno pet njegovih knjiga pronađenih u rukopisu; Sabrane pesme zauzimaju oko 1800 stranica. Drumondove stihove citiraju ne samo poznavaoci književnosti već i obični ljudi, koji ih doživljavaju kao bliske, svoje. Obnavljaju se izdanja pojedinih knjiga poezije, priređuju novi izbori. De Andradeove pesme bile su predložak kompozicijama eminentnih autora poput Heitora Vila-Lobosa, ili inspiracija stvaraocima balada (Šiko Bark); imaju i svoje ozvučene, diskografske verzije, a danas se, u skladu s novim tehnologijama, prenose i na savremene nosače zvuka. Brojni sajtovi, osvežavajući bibliografiju ovog pesnika, ne mogu se zamisliti bez propratnih minijaturnih antologija njegovih stihova.
I pored stalnog interesovanja za sve što je pratilo njegov život i rad, kao i izuzetno velikog broja zvaničnih priznanja i nagrada, ovaj pesnik u poslednjem intervjuu, igrom slučaja objavljenom posthumno (pet dana nakon smrti), u Jornal do Brasil, 22. avgusta 1987. godine, o svojoj poetskoj misiji svedoči svedeno, jednostavno, gotovo skrušeno: „Ne žalim se, u svojoj intelektualnoj karijeri nisam ostavio ništa nedovršeno. A nisam ni učinio mnogo. Ništa nisam preduzimao smišljeno. Nisam imao nikakav književni projekat.“
No velikog Drumonda, kakav nam se kao pesnik ukazuje i izborom prevedenih stihova Cvet i mučnina (KOV, Vršac, 2005), svakako su formirali, ako ne strogo osmišljeni programski koraci, onda veoma precizna književna orijentacija i ukus, neka vrsta mladalačkog opredeljenja koje kasnije nikada nije dovedeno u pitanje. U dvadeset drugoj godini, zabeleženo je, mladi pesnik piše pismo puno divljenja prvaku brazilskog modernizma Manuelu Bandeiri, čiji su mu stihovi — intimno iskazani jednostavnim jezikom i prožeti ironijom — i docnije predstavljali trajni, bliski uzor.
Tome su se pridružile i druge, nepogrešivo odabrane lektire koje su, zaobilazeći sve vidove književnog elitizma, podsticale njegov moderan, eruditski animiran i smislom za životne vrednosti pokrenut senzibilitet i, nadasve, jasnu, slobodnu, neprekidnom preoblikovanju i traganju otvorenu pesničku reč. Među svoje uzore, bez oklevanja, ubrajao je brazilskog klasika, polifonog pisma, punog jezičkih preliva, čistog i elegantnog izraza, Mašada de Asisa; ali i poeziju neusiljenih koloritnih nijansi, blisku govornom jeziku, motivski uronjenu u svakodnevicu narodnog ili urbanog života, kakvu su doneli portugalski pesnici Antonio Nobre ili Sezarijo Verde.
Naravno, tu je i nezaobilazni književni i prijateljski uticaj brazilskih modernista iz Generacije ’22 — Osvalda i Marija de Andradea, iz Sao Paula. Pesnik ih je upoznao 1924. godine, u svojoj rodnoj pokrajini, koju su obilazili u društvu Bleza Sandrara, u tom času gosta brazilske vlade. Mario de Andrade, originalan i među mladim stvaraocima uticajan pesnik, romanopisac i esejista, u svojoj kasnijoj prepisci sa Drumondom figurira kao njegov savetnik i književni učitelj. Ta pisma, kao vid književnog naukovanja, de Andrade će objaviti povodom osamdesetog rođendana, 1982. godine, uz sopstvene komentare, kao posebnu knjigu (A lição do amigo).
U svemu što ga je kao mladog pesnika privlačilo ili odbijalo, nazirao se pisac posebnog stava i zamaha, velikih raspona svoje stvaralačke individualnosti — od erudicije i osetljivosti, samopouzdanja i skepticizma, humora i ozbiljnosti, prilježnosti i kreativnog negiranja svake sterilnosti i nametnutog reda. Nazivali su ga pesnikom „dužnosti i dužnosnosti“, aludirajući pritom na njegovo dugotrajno službovanje u državnoj administraciji, kao i na njegov uspešan šezdesetčetvorogodišnji rad u vodećim brazilskim listovima, ali i na njegovu radnu disciplinu, zahvaljujući kojoj je uspevao da se, uz poeziju, posveti pisanju eseja, hronika i crtica iz svakodnevnog života i prevođenju — a da, pri svemu tome, ne izgubi pesnika u sebi. Do kraja životnog i radnog veka Drumond je sebe smatrao prvenstveno, i jedino, pesnikom.
Tumači brazilske književnosti ističu da se moderna poezija u ovoj zemlji može jasno podeliti na onu pre i posle pojave de Andradea. Suvoparnosti akademizma i simbolističkoj efemernosti odgovorio je energijama svog višestruko zasnovanog pesničkog bića.
Teško je sastaviti antologiju ili izbor iz Drumondovih pesama, jer je u svakoj od svojih zbirki govorio drugačijim jezikom i tonom, sledeći različite inspiracije, atmosfere, motive i raspoloženja. Drumond je pesnik sa više pesnika u sebi, zbog čega ga često nazivaju brazilskim Pesoom. No, za razliku od heteronima koji su međusobno delili Pesoinu dinamičnu i neobuzdanu kreativnost, Drumond ostaje liričar veran svom neprikrivenom pesničkom subjektu — stvaralačkoj prizmi neobične širine, sa raznolikim i podjednako izraženim optičkim dimenzijama, preciznim uvidima i jezičkom ubedljivošću.
Najizraženiji deo implicitnog pesničkog programa de Andradea bilo je upravo vraćanje u poetski tekst tragično izgubljenog smisla za višestruke aspekte i vrednosti života — sveprisutna potka onoga što se u društvenom životu njegovog vremena, kao i u umetnički snažno motivisanim promenama na javnoj sceni zemlje, ispoljavalo na svakom koraku.
U svojoj „Pesmi o novinama“, de Andrade duhovito primećuje da nestrpljivost novinara često uzima za buduću vest ono što se još nije do kraja ni odigralo. Njegov pesnički postupak išao je obrnutim smerom: sve što lebdi u knjiškim nejasnoćama, uopštenostima ili se guši u stegama formalizma, stihovima je vraćao u ambijente, ritmove, zvuke i slike, ukorenjene u stvarnom životu.
Kritika ističe da poetskoj jasnoći de Andradeovog izraza nema premca, budući da je u pitanju govorni, pesnički iskristalisan jezik, ukomponovan u raznovrsnost pesničkih slika koje čitaoca preplavljuju, bilo da se ostvaruju u sažetim formama ili u dinamičnom sledu narativnih epizoda. Njegov izraz poznaje skale koje vode od hermetičnosti i elipse, kojima se transponuju zatamnjeni trenuci psihe ili opskurni dodiri nihilističkog plamena, pa sve do nadrealnih boja i metaforičkih uobručenja.
Raznovrsnost u registru pesničkog instrumentarija prati promene osnovnih motivskih planova. Nakon Drugog svetskog rata i pošasti fašizma, na koje reaguje svom silinom poetske pobune, Drumondovu poeziju osvaja još jedna od njegovih magistralnih tema — neizvesnost i praznina u srcu savremenog sveta. I uvek je tu začaranost običnim životnim radostima, prijateljskim sponama, neiscrpnim metamorfozama ljubavi — što će, pred kraj života, zameniti tonovi skepticizma, odmjerenosti, govor uspomena i težnja za esencijalnom svedenošću.
Vrhunac Drumondovog pesničkog umeća svakako je način na koji minimalistički naznačena poetska situacija uzgida od posve realnog ka metafizičkom značenju. Prihvatanje semantičkih preliva ove igre, smeštene u polaznu enigmatičnost, iskušava i sposobnost samog čitaoca da u njoj prepozna obim zračenja koji ponekad, čini se, počiva na jednom jedinom poetskom potezu.
Najbolji primer za to predstavlja pesma „Na sredini puta“, kojom je pesnik ušao u književni život, a koja je objavljena 1928. godine u časopisu koji je u Sao Paulu uređivao Osvald de Andrade (Revista de Antropofagia). U prevodu na naš jezik ona glasi:
Na sredini puta bio je kamen
bio je kamen na sredini puta
bio je kamen
na sredini puta bio je kamen.
Nikada neću zaboraviti taj događaj
u životu mojih tako umornih zenica.
Nikada neću zaboraviti da je na sredini puta
bio kamen
da je bio kamen na sredini puta
na sredini puta bio je kamen.
Činjenica da je ova tekstualna igra bila podstaknuta stihom iz Danteovog Pakla uvećala je negativne reakcije i ocene o „nedostatku imaginacije i pesničkih sposobnosti“ onog dela javnosti koji je pesmu doživeo kao rukavicu bačenu u lice tradicionalnom poštovanju norme, forme i ukusa. Sa druge strane, pesma je ostala upamćena kao prekretnica u modernoj poeziji Brazila.
Zatvorenost ove tvorevine i sintaksička pomeranja unutar njene strukture, metodološki obrt koji razara konvencije, postali su gotovo prototip za dalja smela i inventivna pesnička rešenja, kojima Drumond uspeva da, redukovanjem izraza, dočara jedinstvo projekcija — od kojih jedna sugeriše egzistencijalnu ulovljenost i neraskidivi krug prepreka, a druga težinu i neutoljivost „muke duha“.
Polemike koje je izazvala pesma „Na sredini puta“ pratile su de Andradea tokom čitavog života. Za jedne, bila je dokaz poetske „ludosti“ i odsustva imaginacije; za druge, paradigma modernističke invencije. Sam autor ju je kasnije opisao kao delo koje „nije naročito značajno po sebi“, osim kao znak „mentalnih razlika“. Ipak, upravo ta pesma postala je orijentir čitavim generacijama pesnika, podstičući ih da veruju sopstvenom glasu i slušanju unutrašnje pesme: „Sastavi se sa svojim pesmama“, „Primakni se bliže i posmatraj reči“.
Drumond de Andrade, diplomirani farmaceut, dugogodišnji državni službenik i ugledni novinar — dobitnik brojnih priznanja za decenije rada u novinarstvu — istovremeno je pisao poeziju i prozu, prevodio Opasne veze, kao i dela Balzaka i Prusta. Njegovo pesničko delo otvorilo je neslućene prostore monumentalnosti duha koji nikada ne sklizne u patetiku ili kič, već se rastvara u bezbrojne fenomene svakodnevice i, u istom mahu, doseže najteža pitanja individualne egzistencije — u sebi, u svetu, u samom središtu postojanja.
„Ponosni i setni“ građanin, rođen u Itabiri, a zaljubljenik u Rio, koji je podjednako osećao čar ulice i teskobu urbanih sputanosti, iznad svega „Brazilac / koji ne poznaje granice ljudske ljubavi“, dugim životnim vekom (1902–1987) proživeo je uspone i krize čitavog dvadesetog veka. Postao je jedan od najznačajnijih latinoameričkih stvaralaca, čija su dela objavljivana širom sveta — u Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, Švedskoj i Sjedinjenim Američkim Državama.
Godina 2002. u Brazilu je proglašena godinom Drumonda de Andradea. U zemlji u kojoj se pamti kada je napisao prvu pesmu (1918) i poslednje stihove (31. januar 1987, pola godine pre smrti), s posebnom pažnjom vraćen je dug pesniku koji se uvek nalazio „usred goleme stvarnosti“, čija se percepcija ticala sadašnjosti toliko široke da je, poput poezije, nesameriva.
Posthumno objavljena zbirka Oproštaj (Farewell), koju je pesnik brižljivo pripremao, organizovana je abecednim redom, ali se pesma „Ujedinjenost“ nalazi na samom početku. U poslednjem intervjuu Drumond de Andrade priznaje da ga istinski uzbuđuje još jedino tajna veza između bića, njihovo jedinstvo i spona. „Uvek ostaje nit života / tamo gde dvoje sede zajedno“, potvrđuju njegovi stihovi — gde su čovek i žena, telo i njegovo sećanje, oko i njegov sjaj, glas i njegov odjek.
Kao da je u tom stavu sabrana čitava njegova pesnička misija: posvećenost stvarima svakodnevice sa posebnim osećanjem sveta, kojim je „prekrio čitavu gomilu / slučajno nezavisnih stvari“, pružajući im, kroz pesnički jezik sa bezbroj lica, uvek u drugačijem dijalogu, posebno utočište.
„Ljubav se uči voleći“ — ostao je njegov pesnički credo: „neograničena ljubav / prema neverovatnim i ništavnim stvarima (…), traganje za sve većom ljubavlju“. Stvarnosti, tom „bolu razdešenih stvari“, odgovarao je kao „brat sveta“, rečima koje imaju bezbroj načina da saopšte ljubav — „jedini smisao u besmislenom postojanju“.
Jul, 2005.
Tanja Kragujević
