Pred kuću spahije Grjabova stigoše divne kočije sa gumenim točkovima, somotskim sedištem i debelim kočijašem. Iz kočija iskoči predstavnik plemstva u srezu Fjodor Andrejič Atcov. U predsoblju ga dočeka sanjivi lakej.
— Jesu li gospoda kod kuće? — upita predstavnik plemstva.
— Ne, gospodine. Gospođa je s decom otišla u goste, a gospodin s mamzel-guvernantom peca ribu. Još od jutros.
Atcov postoja, razmisli malo i pođe na reku da traži Grjabova. Kada je došao do reke, našao ga je na jedno dva kilometra od kuće. Kad pogleda dole sa strme obale i ugleda Grjabova, Atcov pršte u smeh… Grjabov, velik, debeo čovek, vrlo krupne glave, sedeo je na pesku prekrštenih nogu, po turski, i pecao. Šešir mu je bio na potiljku, kravata se iskrivila. Pored njega je stajala visoka, mršava Engleskinja izbuljenih očiju, kao u raka, i velikog ptičjeg nosa, koji je pre ličio na udicu nego na nos. Na sebi je imala belu muslinsku haljinu, kroz koju su se jasno videla mršava žuta ramena. Na zlatnom pojasu visio je zlatan satić. Pecala je. Oko njih je vladala grobna tišina. Oboje su bili nepomični kao reka na kojoj su lebdeli njihova plovci.
— Srećan lov — nasmeja se Atcov. — Zdravo, Ivane Kuzmiču!
— Ah… to si ti? — reče Grjabov ne skidajući pogleda sa vode. — Doputovao?
— Kao što vidiš… A ti se još uvek baviš besposlicom? Još se nisi odučio?
— Do đavola … Ceo dan pecam, od same zore Nešto slabo danas ide. Ništa nisam upecao ni ja ni ono strašilo. Sedimo, sedimo, i da smo bar nekog đavola upecali! Prosto mi dođe da zapomažem!
— More, pljuni na sve to. Hajde da popijemo po čašicu rakije!
— Čekaj … Možda ćemo nešto uloviti. Pred veče se riba uvek bolje hvata… Sedim, brate, ovde od samog jutra! Tako mi je dosadilo da ti ne mogu opisati. Uhvati me đavo da se naviknem na pecanje! Znam da je glupost, a ipak sedim! Sedim kao neka budala, kao robijaš, i buljim u vodu! Treba ići do kosača, a ja pecam ribu. Juče je u Hoponjevu preosvećeni služio, a ja nisam otišao, nego sam ceo božji dan presedeo ovde sa ovom saragom… sa tom vešticom…
— Ej . .. jesi li poludeo? — zapita Atcov zbunjeno gledajući Engleskinju. — Psuješ pred damom … I to nju samu .. .
— More, nek ide do đavola! Ne zna ona ruski ni da bekne. Možeš je i hvaliti i psovati . . . njoj je to svejedno! Pogledaj samo taj nos! Da padneš u nesvest samo od tog nosa! Eto, sedimo danima zajedno, i makar jednu reč da progovorimo. Stoji kao strašilo i bulji u vodu .. .
Engleskinja zevnu, promeni crva i opet baci udicu.
— E, mnogo se, brate, čudim — nastavi Grjabov. — Eto, živi, budala, već deset godina u Rusiji, i da je bar jednu rusku reč naučila!.. Neki naš aristokračić ode kod njih, i nauči brzo da lapara njihovski, a oni …đavo ih znao! Pogledaj samo, molim te, nos! Nos joj pogledaj!
— E, prestani već jednom! Nezgodno je .. . Šta si napao ženu?
— Nije žena, devojka je .. . Sigurno sanja mladoženju, đavolja lutka. A i zaudara na nekakvu buđ … Omrznuo sam je, brate! Ne mogu ravnodušno da je gledam. Kad izbulji te očetine na mene, smuči mi se kao da sam laktom o direk udarno … A i ona voli da peca. Pogledaj je samo: peca kao da činodejstvuje! Na sve gleda s prezrenjem… Stoji, hulja jedna … i svesna je da je čovek, i da je, prema tome car prirode. A znaš kako se zove? Uilka Čarlsovna Tfajs! Pih! Jezik da slomiš dok izgovoriš!
Kad ču svoje ime, Engleskinja polako okrete nos prema Grjabovu, pa ga prezrivo odmeri. Sa Grjabova pređe pogledom na Atcova, pa i njega poli prezrenjem. I sve to ćutke, dostojanstveno i polako.
— Jesi li video? — zapita Grjabov smejući se na sav glas. — Eto vam, kaže! Ah, nakaza jedna! Samo zbog dece držim tog tritona. Da nije dece, ne bih je ni na deset vrsta blizu kuće pustio … Nos joj sasvim kao jastrebov kljun … A struk? Ta lutka mi liči na dugačak klin. Tako bih je, znaš, rado u zemlju zabio. Čekaj, izgleda mi trza …
Grjabov skoči, pa povuče udilo. Kanap se zateže… Grjabov trže još jednom, ali ne izvuče udinu.
— Zakačila se! — reče on i namršti se. — Verovatno za kamen . .. Đavo da ga nosi… Lice mu se sneveseli. On se, uzdišući i proklinjući tiho, uzvrpolji i poče da vuče kanap. To mu ništa ni pomože. Grjabov poblede.
— Eto ti nevolje! Moram u vodu.
— Ama ostavi se toga!
— Ne mogu … Pred veče se dobro lovi. Kud me ova nevolja snađe, bože me prosti! Moraću u vodu. A kad bi samo znao kako me mrzi da se svlačim! I Engleskinju nekud treba oterati… Nezgodno mi je da se pred njom svlačim. Ipak je… žena!
Grjabov skide šešir i mahnu.
— Mis… ova-a-aj — obrati se Engleskinji. — Mis Tfajs! Že-vu-pri… Ama, kako da joj kažem? Kako da ti kažem da razumeš… Tamo! Idite tamo! Čuješ li?
Mis Tfajs odmeri Grjabova prezrivo i začu se nekakav nosni zvuk.
— Kako, molim? Ne razumete? Beži odavde, kad ti se lepo kaže! Ja moram da se svučem, ёavolja sorto! Beži onamo!
Grjabov povuče mis za rukav, pokaza joj žbunje u čučnu: — Idi — veli — tamo iza žbunja, i sakrij se tamo …
Energično mršteći obrve, Engleskinja brzo izgovori dugu englesku rečenicu. Prsnuše u smeh.
— Prvi put u životu čujem njen glas .. Nema šta, glasić i po! Ne razume! Pa šta da radim s njom?
— Ostavi se lova! Hajdemo na rakiju!
— Ne mogu, sad tek nastaje vreme za pecanje. Suton… Nego, šta da radim? Evo ti nevolje? Moraću pred njom da se svučem…
Grjabov skide kaput i prsluk i sede na pesak da izuje cipele.
— Slušaj, Ivane Kuzmiču — reče predstavnik plemstva smejući se u šaku. — Pa to je, prijatelju, ruganje, šikaniranje!
— Niko je nije molio da ne razume! Ovo neka im bude pouka, tim strancima!
Grjabov izu cipele, skide pantalone, zbaci sa sebe rublje i ostade go kao od majke rođen. Atcov se uhvati za trbuh. Pocrvene — i od smeha i od zbunjenosti. Engleskinja poče da mrda obrvama i da trepće… Preko njenog žutog lica prelete ohol osmeh.
— Moram da se ohladim — reče Grjabov tapšući se po bedrima. — E, vidi, molim te, Fjodore Andrejiču, zašto ja svakog leta dobijem ospe po grudima?
— Ma ulazi brže u vodu, ili se bar nečim pokrij! Životinjo!
— I da se bar zbunila, gad jedan! — reče Grjabov ulazeći u vodu i krsteći se. — Brrr… Hladna je voda… Pogledaj je samo kako mrda obrvama! A neće da se skloni … Ona je iznad gomile! He-he-he … Prosto nas i ne smatra ljudima!
Kad zagazi u vodu do kolena, on se ispravi koliko je dug, namignu i reče:
— Ovo joj, brate, nije Engleska!
Mis Tfajs hladnokrvno promeni glistu, zevnu i baci udicu. Atcov okrete glavu. Grjabov otkači udicu, zaroni i duvajući izaёe iz vode… Dva minuta docnije on je već sedeo na pesku i opet pecao ribu.
Anton Pavlovič Čehov
