Prošle godine, knjiga Izvod iz knjige rođenih uvrštena je među pet najboljih biografskih izdanja u SAD prema izboru američkog Nacionalnog udruženja književnih kritičara. Sa njuhom za dobru biografiju, Zoran Hamović je ovo izdanje CornellUnitedPress ponudio čitaocima na 613 strana u prevodu književnika Muharem Bazdulja, u izdanju kuće Clio.
Mark Tompson (55) je autor ove biografije Danila Kiša koju je radio dvadesetak godina i koja je dobila odličnu kritiku u najuglednijem britanskom književnom časopisu Tajm literari saplement. Tompson je završio književnost, živi u Londonu, radi u asocijaciji Otvoreno društvo u Londonu.
Šta je presudilo da se dvadeset godina bavite životom i delom Danila Kiša?
Čitao sam Kiša na engleskom osamdesetih godina i bio sam fasciniran njegovim pisanjem. Želeo sam da znam odakle je to što je napisano poteklo, odakle se stvorio taj čovek. U to vreme radio sam kao novinar u Jugoslaviji i pokušavao da razumem sve ovdašnje kompleksnosti, a Kiš je bio deo njih. Pokušavao sam da razumem Jugoslaviju kao realnost koja se dezintegrisala i pokušavao da razumem prostor odakle je taj divni pisac došao. I onda se to interesovanje pretvorilo u ambiciju da pišem o njemu.
Šta je značilo odakle dolazi?
Kiš je došao sa nekoliko strana i njegov identitet je kompleksan, višestruk. Nisam ništa znao o njemu kada sam ga prvi put čitao. Čitao sam ga samo kao proznog pisca. A onda sam shvatio da u njemu postoji čitav dijapazon identiteta koji se preklapaju – mađarski, jevrejski, jugoslovenski. Čak je i identitet njegovog oca, mađarskog Jevrejina, bio kompleksan. Majka mu je bila pravoslavna Crnogorka koja je živela u Vojvodini, udata za Mađara… sve je to bilo izmešteno. I on kao dečak u Vojvodini, počinje rat, porodica odlazi u Mađarsku, posle rata dolazi u Beograd, pa na Cetinje, opet Beograd kao student – niz izmeštenosti. On kroz svoju literaturu pokušava da razume šta mu se desilo, ko je on.
I vi u knjizi vidite Kiša kao poslednjeg jugoslovenskog pisca?
Kad je Kiš u pitanju, nije lako etiketirati. On nije želeo da ga svrstavaju. On je sebe nazvao poslednjim Jugoslovenom. Prihvatio je da ga zovu jugoslovenskim piscem, a osamdesetih godina prihvatio je da se svrsta u srednjoevropske pisce. Bio je očajan nad razjedinjenim jugoslovenskim kulturnim prostorom i mislio je da taj srednjoevropski identitet ima više izgleda da opstane, da taj evropski prostor pruža nešto više. Sve njegove iluzije su razbijene u Beogradu onim što mu se desilo sedamdesetih godina i naznakama nacionalizma u Jugoslaviji. Kroz osamdesete je video da to narasta i nije video budućnost u tome.
Jeste li bili iznenađeni Kišovom željom da ga isprate pravoslavni popovi?
Neki njegovi prijatelji su bili iznenađeni, poput Mirka Kovača, ali ja ne. Mislim da je osećao dug prema Pravoslavnoj crkvi koji može da oduži samo na jedan način. Njegovo pravoslavno opelo je bilo izvesno od trenutka kada je kršten u pravoslavnoj crkvi u Novom Sadu 1939.
R. Stanković
NIN
- oktobar 2014.
