Kjerkegor na Siciliji [Tema: Hamvaš]

Prvi doživljaj putovanja je tajanstveno širenje mogućnosti ne samo na to kuda neko putuje, nego u svim smerovima, a u iznenadno umnogostručenom svetu neophodna je naročita prisutnost duha kako čovek ne bi izgubio svoju sigurnost. Odluka što sada putuje prema Siciliji jadna je u odnosu na

sasvim kolosalne razmere mogućnosti, a ima u njoj neke komične samovolje. Zašto baš Sicilija? Ona jedna? Kao kad neko iz činije voća, u kojoj je na sto izneto blago cele bašte, izabere jednu jedinu trešnju, umesto da pojede sve plodove.

Zapravo bi trebalo da siđe na svakoj stanici: izlazeći iz zgrade trebalo bi da pođe u svim pravcima, istovremeno. Važnije je ostati kod kuće, a čak ni ne pogledati kroz prozor, kratak je i pouzdan put oploviti vasionu. Ali ako je već prestupio preko praga, zar ne, zašao je među ogledala, a zabavlja se time što neprekidno zaboravlja: od svega onoga s čime se susreće, deformisano na tajanstven način, posmatra ga sopstveno lice?

Kod kuće ćeš upoznati svet, putujući sebe sama; jer težište kod kuće pada na tebe, prilikom putovanja na svet, i uvek ostaje nepoznato kuda gledaš: Trebalo bi putovati onako kako se vatra širi, polazeći iz središta u svim pravcima, i kao vatra, uništavati ono preko čega je čovek prešao – onda kada završi put, iza njega ništa da ne ostane, sem razvalina i pepela.

Umesto toga sagori čovek, a svet dalje cveta.

Već u prvim časovima putovanja načinio je zabelešku o magičnom putovanju. Šta znači to da ja putujem? Realizujem se. Ali time što putujem na Siciliju samo neznatan delić otvorenog sveta realizujem, samo ovaj jedan jedini od neograničenog broja mogućnosti, sve ostale ostaju neostvarene, sasvim pouzdano, neopozivo i zauvek. Kad bih sada sišao u Veneciji, otputovao bih u Ravenu, odatle u Padovu, opet bih ostvario jednu jedinu mogućnost od onih mnogobrojnih. Zašto od mnogih života živim upravo ovaj jedan? Zašto sam od mnogih Ja upravo ovaj jedan? Ne što hoću, ali hteti da mi ovaj jedan pruži sve što sam izgubio propuštanjem drugih, ludost je. Jadni putnik, jadni život, jadni Ja.

Time što preplivaš okean još ga nisi pobedio, samo si prolazio jedno vreme jednom jedinom linijom površine. I ako bi bio u stanju da plivaš stotinu milja u dubinu i širinu, samo sada plivaš, ali gde su milenijumi kada još nisi plivao i kada više nećeš moći! Ako se već ne može odjednom sve, bar

onoliko koliko se može? Realizovati se tamo gde mogu. Najbolje je da izbacim sebe kroz prozor, da nalegnem na ovo magično kretanje, što je putovanje, i dopustiti da me nosi kuda god hoće, i neka čini sa mnom šta ga je volja. Neka me dograbi put, i neka poleti sa mnom.

A onda se umešao pokvareni stomak. Šta je jeo? Doručak mu već nije prijao, ali ga je popio. Nevolja? Možda. Pokušao je s malo gorke rakije, ali na žalost beše falsifikat, samo ga je od nje zabolela glava. Smislio je da odspava, ali se probudio s melanholijom. Uveče, mada nije imao apetita, ipak je popio kafu. Sutradan isto. Onda je usledilo stanje da ga je od gladi boleo stomak, ali apetitu ni traga. Sve je krunisao time što je ipak ručao. Uveče ga je već hvatala muka i nesvestica. Tako su protekla prva dva dana putovanja.

Mnogo zavisi od precizne svesti o situaciji, zato treba saznati: šta je pokvaren stomak? Ukidanje jela na taj način što čovek ne želi da jede. Suštinski dakle: prekid veze sa stvarnošću. Kao i svaka bolest. „Jesti znači učiti”, kaže jedan pesnik. A kad odbijem jelo, odbijem učenje. Neću da učim. Pokvaren stomak, dakle, nije ništa drugo do prevaga činilaca koji sprečavaju realizaciju.

Za to vreme je sedeo na obali mora i nevoljno posmatrao zelenu vodu punu algi. Lagani vetar je donosio vlažnu toplotu. Cela okolina mu je bila na teretu. Sutra stiže na Siciliju. Bilo ko da ima danas bilo kakvo mišljenje o Napoleonu, o istorijskom artiljerijskom poručniku koji je postao francuski car, a osvojio je celu Evropu, nema sumnje da onda kada je živeo, ljudi nisu videli u njemu istorijsku figuru, nego nešto sasvim drugo. Ovaj primer bezgraničnih mogućnosti ljudskog života omamio je slabe. A još više snažne. Ali čovek je već i pred savremenicima imao drugorazrednu ulogu. Nije Napoleon bio važan, nego napoleonska sudbina. Pa ako se on i nije mogao oponašati, sudbina kojom je on živeo postala je ideal, čak zakon koji se sledi. U slabima i jakima probudila se napoleonovska svest o neograničenim mogućnostima života: ispostavilo se da sve umemo da uradimo, jer ono što živi u nama, bezgranično je.

Čudo generacije koja za njim sledi bio je lord Bajron. Kasner za njega veli: „Der zweite Traum derer, deren erste Napoleon war” – drugi san onih kojima je prvi bio Napoleon. Bajron nije bio Napoleon, ali da ga nije bilo pre njega, niko ne bi razumeo strast s kojom je bezumno rušio oko sebe sve granice. Književnici su glupi ljudi. Veruju da je sve to književnost. Veruju da je romantika. Izvorište romantike je u tome što su ljudi tragom napoleonovskog bića otkrili u sebi beskraj. Bajron je bio romantičar, što znači da je pustio na volju elementarnoj vatri koju čovek u sebi nosi, i koja se zove: život.

Bajron je bio drugi san, drugo očitovanje strasti života koja probija sve tradicionalne granice, raskida sve okove, odbacuje sve običaje, ispretura sve običaje, drugo očitovanje životne neiscrpnosti, i drugi oslobodilac demona života. I nije bio usamljen. Da ne idemo daleko, uzmimo Stendala koji se davio u sopstvenom okeanu častoljublja. Jer je od Napoleona častoljublje poprimilo drugi smisao od onoga koje je imalo ranije. Ranije se svako pomalo stideo, ako je nosio u sebi previše častoljublja.

Stendal je izrekao svoje mišljenje kada je opisao Žilijena Sorela, junaka romana Crveno i crno. Vladati, uzdisao je ujutru i uveče, u snu i na javi, trezan i pijan; vladati, šaptao je u bezumnoj ludosti i bez prekida, kao budala. Jadna luda, gazeći srce jedne divne devojke, želeo je da stupi na tron sveta. Devojka! Nemilosrđe! Ludost! Glupost! Vladati, vladati! To je bila situacija među ljudima drugog sna. Vladati! Bajron i Stendal, apostoli Napoleona, i jevanđelisti bezgraničnog napoleonovskog života učinili su obaveznim strast beskrajnosti, žudnju za vlašću, isntinkt vlasti, besramno častoljublje. Neka niko ne poveruje da je ova romantika u ono vreme trezveno mogla biti osuđena. Čak ni danas je gotovo niko ne ume trezveno da utvrdi, jer svi u sebi tako žive: vladati, vladati! Čime? Zašto? Svejedno. Vladati. Nemoguće je bilo suprotstaviti se ne junaku, nego načinu života junaka. A od toga je isto tako malo bio izuzet Šeli, kao Kits, Viktor Igo, Lekont de Lil ili bilo ko drugi. Ono o čemu je ovde bilo reči: novi oblik herojskog života, svi su u njemu videli beskrajnost i bezgraničnost, savršenost i božanstvenost. Lako je danas videti da nijednog nije bilo! A onda, bogme, ko je trebalo biti da bi se otkrila stvarnost? Bajron, Seli, Stendal, Kits, Igo su ipak bili najsjajniji ljudi svoga doba. I ako su oni bili omamljeni, kako se veća trezvenost može zahtevati od Humbolta, Hegela ili Fihtea?

Izgledalo je da više ne može biti pojačavanja. Sva velika osećanja su bila oslobođena, i sve velike reči su bile izgovorene. Tragom Bajrona i Stendala počeo se formirati čovek koji je već samo u izuzetnim trenucima naročito učinjenog naprezanja shvatao o čemu je reč. Napeta ljudska strast stvorila je takvo javno raspoloženje koje je proizvodilo krupne reči za život kojega više nigde nije bilo. Ostao je na Sv. Jeleni. Tako se ceo zamah pretvorio u književnost, i postao razbibriga građana. Jer sledeći korak više niko nije umeo da sledi. Napoleoni su preplavili bidermajerske salone, junačka dela su izvršavali na berzi, na političkim skupovima i u spavaćim sobama. Bajron je

počeo da se bavi privrednom naukom, a Stendal je zavodio švalje. Vrhunac epigonizma je kada junak piše novinske članke. To je usledilo četrdesetih godina, kada je pravljena propaganda za herojski život, ali heroja više nigde bilo nije. Nije istina. Tu je bio on, ali već odvojen od sveta, stanovao je na mansardi. Napoleon mansardi četrdesetih godina, taj gorki osamljenik, taj bedni osvajač sveta, prosjački vladar beskraja i odrpani jevanđelista besramnog častoljublja stanovao je u

predgrađima Pariza i Kopenhagena, ali se ničega nije odricao. Jedan je Bodler. Etre un saint et un heros pour soi-meme – svetac sam i heroj, ali samo za sebe. Za svoje doba: figura iz humorističkih listova i sablazan. Doba za njega: sram i prezir. Kada svi traže krupne reči za malena bića, on nalazi male za velike. Osvajač koji ovu raspojasanu galamu čak i ne prezire, jedino je podnosi kao neku besmislenu prinudnu situaciju, i na teretu mu je.

Već se u Stendalu osvajač okrenuo prema unutra, jer je Napoleon spalio spoljni svet. Napoleonsko častoljublje je postalo psihologija. Zadatak sada više nije pobediti Rusiju, nego unutra ona carstva koja nemaju ni granica, ni imena. Biti junak u psihologiji sasvim je drugo nego na bojnom polju. Opasnije je. Herojski život se premestio sasvim na drugu ravan. Za neograničene mogućnosti ovde se otvorio nov svet, pošto se onaj koji je osvojio Napoleon pretvorio u smrdljivo smetište, a čestit čovek se već kretao samo zapušenog nosa. Demon života se preokrenuo, tražio i našao dostojniji prostor za osvajanje: onaj koji ni slutili nisu oni hvalisavi nitkovi. U poređenju s njima Napoleon je mangupče. Osamljeni junak koji je beskrajne mogućnosti života psihološki sagledao i elementarnoj vatri pustio na volju da uđe i unutra, bio je novi natčovek.

Pravi pobednik, preciznije pravi pobeđeni, međutim, nije bio Bodler, nego Seren Kjerkegor. Jer se ne može dovoljno naglasiti da je cena ove nove vrste unutarnje pobede poraz spoljne. Ovaj svet može da pobedi samo onaj ko je došao u ćorsokak samo slomljen čovek može da trijumfuje. Kjerkegor je treći san – der dritte Traum derer, deren erste Napoleon und zweite Byron war. Osvajanje je potpuno prestalo da bude svetska delatnost. A za ovu delatnost je zaista najbolja

mansarda. Kjerkegor je načinio nečuveno otkriće, tako krupno da je s obzirom na njegovu težinu vagramska bitka kao jedna fudbalska utakmica. Život, kaže on, ne zavisi od pojave, od slika koje vidimo i osećamo, od predstava i oblika: uopšte ne zavisi. Život ne rešava ono što čoveka dotiče spolja. Život zavisi od odluke: od unutarnje aktivnosti, od psihološke delatnosti koja je potpuno nezavisna od spoljnjeg sveta. Čovekovo biće se sastoji ne od pojava, nego od odluka. Jedino je važno ono u čemu neposredno živi čovekovo biće. Središte egzistencije nije pojava, nego odluka.

Danas još mnogi veruju da ono što je u junaku najvažnije to je prizor, teatarski dirljiva i zanosno delotvorna uloga. Nije. U junaku je jedino važno ostvarivanje sna i ideala. Jer se život ne hrani slavom, nego snom. Zahtev se od doba Napoleona izmenio. Noviju vrstu čoveka ne zadovoljava car. Prednost je data stanovniku mansarde koji duguje bakalinu, ali je umeo da ostvari liriku psihološkog junačkog dela. Kada ga je brod iskrcao u jednoj luci na Siciliji, potražio je stan, presvukao se i izašao. Stomak mu nije bio dobar, i sam je izbegavao zadah svoga daha. Najpre se okupao u moru, a onda je hteo da sedne negde i da se odmori. Među kućama je spavao smrad, kao neka masna i trbata neman. Potražio je drvo da bi se osvežio u njegovoj seni, ali posvuda samo

grmlje. Od toplote izmučena grana nije štitila od sunčevih zraka. Ipak je seo i posmatrao vodu. Po njoj su zelene alge od kojih ga je spopadala muka u stomaku, a na dnu, među kamenjem, otpaci starih sudova.

Pošao je dalje da nađe pogodnije mesto. Koračao je ljuljajući se pored obale. Blagi vetar s planine je donosio otužno teški miris od kojega su mu klonuli svi udovi. Ubrzo je opet seo. Došao je bez ičega, bez knjige, bez misli, bez želje, bez raspoloženja, bez radosti.

Mislio je da će se ovde obalom dugo i lepo šetati. Ali nigde puta, sem staze između bodljikavog žbunja, koju su ugazile mazge, po nestabilnom kamenju. More nije bilo nimalo prijateljsko, s raščupanom morskom travom i otegnutim zelenim algama. A sunce je pak tako peklo da kad bi za trenutak zastao, koža bi počela da gori.

Vraćajući se čuo je šuškanje između kamenja. Na dva koraka od njega proklizila je zmija, i to ne tako brzo, čak se i osvrnula i šištala. Eto, pomisli, mora se dakle odreći i šetnji. Šteta. Ali šetnja pod ovakvim uslovima ravna je samoubistvu. U svakom žbunu može biti otrovnica. Može je nagaziti, ili sesti na nju, a onda će ga ugristi. Stajao je ukočen. Zmija je već odavno nestala, nije smeo ni da se makne. Kasnije se oprezno sagnuo, dohvatio kamen i bacio ga onamo kuda se skrila zmija. Još jedan. Ništa. Krenuo je, drhteći je gledao između kamenja, nije li se opružila neka zmija. Sada se znojio ne samo zbog toplote. Od ovog dana smeo je da se kreće samo u neposrednoj blizini kuća.

Stomak mu se još uvek nije oporavio. Vrućina je bila neprekidna, lenji vetar je donosio s planina jak miris, a bio je tako vlažan da se i u sobi sve lepilo od isparenja. Katkada je pogledao na okolne stene, hteo je da nađe zasenjenije, slobodnije mesto. Ali kada je hteo da pođe, pala mu je na um

zmija. Radije je sedeo podno vrelog zida i posmatrao parčad crepa pobacanog u vodu.

Karakteristično: ova gusta melanholija traje neprekidno od kada je krenuo, već više od nedelju dana, loše spava, znoji se, budi se umoran, doručak mu ne prija, a s užasom pomišlja da će izaći na sunce da se kupa, pa ipak odlazi, jer su isparenja nafte i zadah smeća između kuća nepodnošljivi.

Obično se kupa nedaleko od poslednje kuće. Stupao je obalom, radije kroz vodu, mislio je da zmije ne prilaze blizu vode. Ukupno je moglo biti sto koraka, možda sto pedeset. Muve ga ovde već nisu toliko mučile. Gazio je vodom, stupao na svetlije kamenje, najpre bi oprezno uvek pogledao gde.

Plivao je nekoliko metara prema pučini, zatim bi se iznenada okrenuo, jer je verovao da će ga napasti neka životinja.

Šestog dana posle njegovog dolaska, upravo pre podne u vreme kupanja, primetio je na otvorenom moru, napolju, daleko od obale, bar nekih tri milje, veliku ribu koja se praćakala. Brzo je plivala, repnim perajem je pljuskala vodu i premetala se. Ajkula, pomislio je, samo ajkula lovi sama. Srce mu je jako zakucalo, kao kad je naišao na zmiju. Eto i ovo. Morao je da traži novo mesto za kupanje. Ovo ovde nije bilo dovoljno zaštićeno. Ajkula je mogla lako prići i napasti ga. Nekoliko metara dalje našao je plitku vodu, gde su stene okruživale mesto za kupanje poput bazena. Kad uđe u vodu, ovde je odista zaštićen. Istina, kupati se nije mogao, jer je vode bilo malo, bila je plitka, topla i ustajala. Na kraju, pomislio je, šta je razlika između toga što se kod kuće pere u onom lavoru

a ovde u ovom? Jer je mesto zaista bilo malo veće od lavora. Razlika je što je sunce ovde mahnito pržilo i što su ga grizle muve.

Desetog dana je odlučio da će ići na kupanje tek kada sunce bude na zalazu. Ujutru i dopodne je sedeo na stepenicama crkve, na jedinom senovitom i relativno hladovitom mestu u selu, i terao muve od sebe. Ako je duvao severni ili istočni vetar, vreme je bilo podnošljivo; ali je južni vetar

nanosio ovamo sav smrad iz kuća. Oko podne je sa zabrinutošću mislio na ručak. Nije bio gladan, a u njegovom stomaku je varenje bilo obustavljeno već dve sedmice. Kao da mu se svalila nesvarljiva masa, sunđer ili upijač. Jeo je neraspoložen. Vino mu nije prijalo, ali je pio, bar ga je uspavljivalo. Popodne je opet odlazio do crkve, šćućuren ispoddrveća, kako ga ne bi uhvatilo sunce. Ovde je sedeo do pola sedam. Tada bi se sunce toliko priklonilo zapadu da je mogao otići do lavora. Oprao bi se, i nervozno pogledao pučinu, ne primiče li se ajkula.

Put zaista nije bio uspešan. Krenuo je s nadom da će mu se na sve strane otvoriti razne mogućnosti, a eto, sada izgleda da su se iste te mogućnosti zatvorile, a još nikada nije bio toliko zarobljen kao sada. Umesto prostranih, velikih šetnji pedeset koraka podno zidova od kuće do crkve i nazad;

umesto mnoštva novih ukrasa neprekidna muka u stomaku; umesto blistavih sunčevih zraka prinuda da sedi u hladu; umesto veselog i svežeg kupanja maleni lavor. Zar se toliko suzio prostrani svet? I ako konkretno pomisli da se guši od zapaha smradova, da ga muve grizu, a vrat, ruke i ramena već su u ranama i plikovima, vlažni vetar mu pritiska mozak, onda mora da pomisli da sve što je očekivao doživljava negativno, ili upravo suprotno onome što je očekivao.

Pitanje zašto se odlučio na ovo putovanje i sam se zaputio u ovu odluku, sledeće je: stavio je sebe na probu, da li ga sva ova lepota, koju sluti u ovom blistavom svetu, može izmamiti iz njegovog manastira, da li je dovoljno jak da bi se odupro iskušenju sjajne prirode? Pa da. Bio je dovoljno jak. Ničim se Ja nije moglo izmamiti. Samo se još dublje skrilo. Samo se patio.

Iskusio je: sopstveno lice ga posmatra. Unutra je bilo Ja, ali ni napolju nije video drugo do njega. Kad stupi u more, lepe se za njega masne alge, dosađuju mu odvratne muve, muči ga stomak, guši se u vrelim isparenjima, noću se prevrće oznojen i bez sna, kao da je u peći između vrelih kamenih zidova. Putujući upoznaj sebe samog. Da li sam to Ja? Da li je ovo treći san? Ovaj bedni crv? Zaista ne liči ni na prvi niti na drugi.

Dao je prednost situacijama u kojima se ustručavao, a s asketskom strogošću čuvao se da ne sklopi mir sa svetom. Ne! Ne svet! Ja! Šta hoće? Da bude pobeđen? Pa sada je pobeđen. Savršenije ne može biti. Zar sam takav? Ovako strahujem zbog apetita, ovako se užasavam plivanja na otvorenom, bežim od malog gmizavca koji možda i nije otrovan? Ovako strepim od jačine sunca i od parazitskih muva? Da li sam to Ja?

Da li je otputovao? Nije. Ni pedalj se nije makao od kuće, jer nije umeo da istupi iz svoga Ja. Magično kretanje, što putovanje jeste, nije moglo da ga izmami iz unutrašnjeg manastira, gde se bojao cvokoćući zubima i drhteći. Grč. Stomak. Kupanje. Sunce. Sve što se pred njim našlo: jelo, vino, voće, šetnja, voda, kamenje, cveće, mirisi, od svega se neraspoloženo i utučeno okretao, jer nije nalazio odnos sa svim tim, a ništa od sveta nije mogao da zavoli. Umesto da je i Ja postalo tako prostrano, slobodno i prozračno kao svet, i svet je postao tako stešnjen, taman i bedno ništavan kao Ja. Simbol kupanja: zar nije užasno što se umesto u okeanu kupa ovde u ovoj odvratnoj bari? Jeste. Pere se u lavoru na obali mora. Zašto? Boji se polipa, ajkula, rakova. On se boji? Ja. Čega se plaši? Za sebe. Samo da ga puste, niko da ga ne dirne, da ga ne povredi, joj, da ga ne izgubi. I šta je time postigao? Pokvaren stomak, mučno znojenje, šćućurenost podno zida, dosadu, ujede muva.

Umesto toga iznutra se bavi sobom, preteranim, zabranjenim i nečistim radnjama čačka svakakvu prljavštinu. Da li je to psihološki junak? Videti, priznati, patiti, poniziti se, ispovediti se. Asketski patos analize duše. Putuje prema unutra i otkriva sebe.

Pih! Dosta.

Nije dosta. Ako si već ovde u zanosu psihološke lirike, priznaj da je cela teorija mamljenja traljava i zlobna samoobmana. Sve si tako postavio kao da ovaj svet samo želi: jedi, pij, kupaj se, šetaj, voli opasnost, slobodu, a ti postojano ne želiš da mu popustiš, jer izdržavaš. Ova praksa je pak slavna. Pa zar veruješ ako ne voliš ništa, da znaš sebe? Do tebe samog put vodi samo preko sveta, a sebe ne možeš voleti ako druge ne voliš. Ako se skrivaš pred njima, ne znači da se skrivaš i pred sobom? Ne treba ti sunce, drugačije rečeno: nisi potreban sebi. Šta je to? Svega se plašiš? Zašto? Sve je protiv tebe? Riba? Vino? Zmija? Sunce? Miris? Vetar? Sve tebe muči, jadniče? Zar pre neće biti Ja ono što te muči? Ludak! Stvarnost je poraznija nego što si mislio. Situacija je veoma prosta: ne možeš da stupiš izvan sebe. A to Ja nije manastir. Pustimo religiozne iluzije. Nije ovde reč ni o kakvoj religiji. Niko ovde neće da iskušava tebe. Sam si sebe stavio na probu, umeš li da se izvučeš iz sebične omame trošne samoanalize koja i ne zna drugo do da podiže samomučiteljske optužbe, a skriva se podno zida ako sija sunce. Propao si, nesrećniče. To si hteo. I postigao. Nesposoban si da voliš svet. Ironični sentimentalac. Neiskupljivi svetac. Sam ne ume da se odrekne sebe. Zatvoren je u svoje Ja. Primenjuje stalna asketska pravila, a kad bi trebalo da uživa, skriva se ispred sopstvene sreće, jer veruje da je to greh. Greh je, prijatelju, što ostaješ u njemu. Što ostaješ Ja, i što si nesposoban da se u magičnoj metamorfozi putovanja pretvoriš u more, sunce, vino, vetar. Zbog toga ne umeš redovno da jedeš, i smuči ti se od mirisa gajeva pomorandži. Pokušaj da živiš svet ne u svoje ime, nego da u ime sveta živiš sebe. Pokušaj da doživiš sebe kao liru na kojoj elementi sviraju. Ko zahteva od tebe kad vidiš nešto lepo, da najpre pljuneš na samog sebe? Zar ti je to religija? Uprljati svet samo da bi Ja ostalo netaknuto? Nije to religija, prijatelju, nego loša narav. Moraš se odreći onoga što si hteo da spaseš. Nasledio si junački život, ali je prvi san nestao, a za njim i drugi. Moraš se odreći junačkog patosa. Ono što se traži od tebe nije lepo nijansirano recitovanje naučene uloge. Ne budi više junak.

Nauči da živiš kao da si sam. Kao da te niko ne posmatra. Kao da si kod kuće. Šta hoćeš? Istu ulogu igraš prema unutra, koji si naučio od predaka, ali oni su je igrali prema spolja. Veruj mi, nema junačke uloge prema unutra, ali ni junaka nema. Biti dobar čovek. Pokušaj iskreno da budeš bez psihologije. Voleti bez Ja, videti Boga bez religije. Samo onako kako stvarno jeste. Nekako od srca i s radošću. Crv nije istina; on je druga strana junaka. Junak nije istina; on je duga strana crva. Pripadaju jedno drugom. Nema Ja; to je druga strana sveta. Samo postoji Bog, on blista ovde nad morem i među gajevima pomorandži, a i ovaj čarobni miris je on, i vetar je on, i zmija, i ajkula, i vino. Nemoj da brojiš koji si san. Radije sanjaj sam.

Bela Hamvaš