Prvi njegov plač beše moćan i pređe lako preko sva četiri zida prekrivena izbledelim girlandama. Konačno, rađanje je uvek značajno, iako je novorođenče kadro da to uvidi tek mnogo kasnije.
Za sada, ni lekar izgleda to nije uviđao, jer način na koji je držao dete – razmetljivo, stručno, jednom rukom, kao melasa nežno telašce, nije odgovaralo metafizičkom značenju trenutka. U postelji majka se oslobađala poslednjih naslaga bola da bi se prepustila predstojećoj sreći. On joj uputi svoj drugi pogled (prvi je naišao na ravnu tavanicu), ali još nije znao da je to njegova majka, mračna duplja iz koje je izišao. Spustiše ga u kadu, sa beskrajnom opreznošću i on oseti vodu na majušnim rukama. Tonuo je, tonuo, ali je na kraju savladao grč i izbio na površinu. Obala beše blizu, ali on nije doticao dno, a mogao je svakog časa da zapadne u vrtlog. Zato poče polako da maše rukama, ne prepuštajući se svojim živcima i pokušavajući da diše u odgovarajućem ritmu. Nagutao se vode, ali se pre svega nagutao straha. Njegovi zamasi sada su bili ujednačeni i srce mu je manje lupalo. Prolazeći pokraj Bebe, koja je lutala sa odsutnošću čoveka koji drema u ljuljašci, imao je čak dovoljno snage da je uštine, otrpi njene prekorne uzvike i pomisli kako mu žena nije loša u kupaćem kostimu iz dva dela i da će noćas bez toga biti još bolja.
Kada je konačno dodirnuo dno, oseti da mu noge klecaju i čak mu se učini da mu se glava zanosi. U stvari, tek u tom trenutku uvideo je kakva bi užasna nepravda bila njegova smrt usred medenog meseca.
Sa peska Agustin mu snažno dobaci loptu i on je morao da skoči da bi je uhvatio. Ne samo da je mučnina bila prošla, nego je čak imao snage da gađa časopis koji je stajao tamo kraj nogu ležaljke! Lopta se odbi i vrati k njemu; on je udari sa iznenadnim oduševljenjem. Majka, sveža, prekrasna, u kućnoj haljini žućkaste boje, pojavi se na vratima kupatila, i on se umiri. Ostavio je loptu da bi joj pružio ruke, uz osmeh, pomalo i zbog obroka koji je bio na pomolu. »Jesi li gladan zlato?« upita ona i on odlučno ispolji svoje nestrpljenje. Majka ga podiže iz kreveta, otkopča haljinu i pruži mu dojku. Bradavica je bila slatka, još sa ukusom borovog sapuna. Prvi gutljaji bili su brzi, nagli. Siroto grlo bilo je nezajažljivo. Pošto je prošla prva užurbanost, halapljivost poče da jenjava i imao je dovoljno vremena da se posveti dodatnom uživanju: trljanju usana o kožu grudi. Zažmurio je iz dva razloga: da bi se usredsredio na tako složeno zadovoljstvo i da ne bi gledao opčinjavajuće pore. Kada je otvorio oči, Selestinina dojka ispunjavala mu je ruku. Ispitivao je te plave venice koje su ga uvek uznemiravale, ali je uz put bacio pogled na budilnik: »Obuci se« reče, »moram da idem«. Selesta se mazno pomeri, poput mačke, ali mu se ne pridruži »Ja, međutim, mogu da ostanem« reče. On pomisli kako ga izaziva. Sama ta pomisao bila je besmislena, on nije voleo da ode i da je ostavi tu, golu, iako bi ostala sama, iako bi njena golotinja postojala, pre svega, za ovalno evnuško ogledalo. Možda je tako želela da ga zadrži još pola sata, ali to nije bilo moguće. Beba ga je čekala na ulazu u bioskop. I sada ga je već sigurno čekala, a on nije želeo neprilike, ljubomoru, suze. »Ostani ako hoćeš« reče »ali se obuci«.
Zamahnuo je pesnicom da bi stvari doveo u red, ali ona je još bila visoko i shvatio je da će udarac o staklo ormana odjeknuti u zao čas.
Tako je i bilo. Promrmljao je tonom krivca »Oprosti ujače«, ali ćutanje starog beše dovoljno rečito. Bilo je jasno da neće oprostiti. »Ovakvi ispadi mogu skupo da te koštaju. Nije toliko važno što si razbio staklo na ormanu. Ali tako možda razbijaš i svoju budućnost«. Kakvo žalosno poređenje, pomisli on. »Već sam se izvinio«, nastavi.
»Izvinjavanje je ponižavajuće i ne rešava ništa. Rešenje nije u izvinjavanju, nego u izbegavanju takvih nastupa koji primoravaju na izvinjenja.« Oseti da crveni, nije znao da li zato što se stideo samoga sebe ili ovih okolnosti. Pomisli na nesrećnu sudbinu siročeta, pomisli da ga je otac izdao svojom preranom smrću, pomisli da ujak nikad ne može da bude drugi otac, pomisli da su njegove sopstvene misli, naposletku, mnogo neumesnije nego ujakove. »Mogu li da idem?« upita nastojeći da mu glas bude na pola puta između skrušenosti i ponosa. »Da, bilo bi bolje da odeš.« »Da, bilo bi bolje da odeš« ponovi Beba kroz suze i on oseti da ponovo započinje sa ucenjivanjem, jer je plač njegove žene, iako je ovog puta bio prekidan nervoznim pućkanjem cigarete, budio u njemu neizbežnu samilost i zataškavao razna srozavanja, koja je doživljavala ljubav tokom devet godina bračnog razaranja. Znao je da će se kroz dva sata ponovo suočiti sa sopstvenim gnušanjem, sa neizbežnom željom da sve to razreši, sa rastućom sumnjom u rutinu i mehanizam seksa, sa svojim nadolazećim osećanjem gušenja. Ali sada je morao da se približi i približio se. Spustio je ruku na Bebino rame i osetio kako je njegova žena uzdrhtala i kako taj drhtaj znači istovremeno prestanak plača.
Osmeh kroz suze, taze slavoluk na licu, zgadio mu se kao nikad.
Uprkos svemu, obgrlio je, poljubio kraj uva i uverio je da počinje da ga obuzima želja, dok ju je u stvari sam sebi nametao. Ona ostavi cigaretu na ivicu noćnog stočića i ispruži se u krevetu. On skide košulju i pre nego što je nastavio da se svlači, nagnu se ka njoj.
Najednom skoči: cigareta mu je opekla leđa. Ispusti mukli jauk i oči mu se ovlažiše protiv njegove volje. »Dobro« reče čovek u smeđem čoveku u sivom »za sada nemoj više da ga peckaš«. Glas je zbog žvakaće gume zazvučao umorno, zlovoljno. »Vidiš kako si tvrdoglav« reče onaj u sivom i on ne odvrati ništa, između ostalog i zato što su mu bol i poniženje bili presekli dah. »Pazi, mališa, ne tražimo ti imena.
Ne tražimo da nekog izdaš. Tražimo ti datum, samo to. Vidiš kako smo dobri. Datum sledeće bombice. Hajde, šta te košta? Tako ćemo svi otići na spavanje i dok ti sanjaš Karličića Marksa, mi ćemo sanjati anđelčiće. Zar ne bi malo odspavao, recimo petnaest minuta? Hajde, Pepe, pokaži mu jastuk. Ili si se rasanio? Da vidimo, Pepe, upali drugu sijalicu. Ne, ne tu ta ima samo dvesta sveća. Upali bolje reflektor.« Reflektor nije smetao. Mogao je da izdrži da ne spava. Ovi tipovi su uvek potcenjivali fizičku izdržljivost mladića. Stariji bi, može biti, propevao, jer je iscrpljen, jer se plaši same mogućnosti fizičke patnje, ali mladić zna zašto i za koga se žrtvuje. »Dobro, Pepe« reče onaj u smeđem »ako mališa i dalje bude ćutao nećeš imati drugog izlaza nego da ponovo zapališ cigaretu.« Zatvorenih očiju čuo je zvuk trenja šibice o đon cipele. Čitavo telo pripremilo se na otpor, ali sigurno je zanemario neki deo, jer se usta iznenada otvoriše, nezavisno od njegove volje, kao da su tuđa i začuđujuće razgovetno izgovoriše: »Osamnaesti avgust.« Glas tipa zvučao je razočarano: »Iskreno govoreći mislio sam da si čvršći. Odvedi ga, Pepe, stavi mu neki lekić na opekotinu, vrati mu stvari i nek se čisti«. On oseti iznenadni pritisak u stomaku, ali ovog puta bol nije dolazio spolja.
Nagnu se malo napred i konačno poče da povraća. Kada su trzaji prestali vide dole more kako udara o bokove broda. Posle napora mišići su mu se opustili i oseti se bolje. Odmače se od ograde i tek tada opazi da ga Hose Luis posmatra. Pokuša da se udalji, ali ga on zadrža: »Loše se osećaš?« »Ne, prošlo je«, reče on osećajući se nepopravljivo glupo; brisao je maramicom usta. »Ne gledaj dole«, reče Hose Luis. »Bolje hajdemo u bar da popijemo nešto jako.« Naručili su viski i votku. Hose Luis je imao pravo: piće mu je prijalo od prvog gutljaja i konačno mu se stomak sredio. »Jesi li srećan što se vraćaš?« upitao ga je Hose Luis. On pričeka nekoliko sekundi, pokušavao je da spozna da li je zadovoljan ili ne zbog svog povratka. »Mislim da jesam«, reče. »Nemaš pojma koliko me umiruje«, odgovori Hose Luis, »što si konačno prestao s tim idiotskim obzirima.« »Dobro, nisu baš tako idiotski.« »Slušaj, najgora su naklapanja. I ti i ja znamo da to nije čisto. Ne daje nam tek tako toliku lovu. Ali postoji pravilo: kad se čovek jednom odluči, više ne može da igra na savest. Ostavi savest za one koji ne dižu lovu; tako se, jadnici, zabavljaju.« Jednim gutljajem ispi ostatak iz čaše i ustade. »Idem da spavam.« »Kako hoćeš«, reče Hose Luis. Izašao je u hodnik koji je u to doba bio pust. Iz salona drugog razreda dopirao je neki prigušen ritam i, povremeno, jecaj saksofona. Pomislio je kako se oni iz drugog razreda uvek bolje zabavljaju nego oni iz prvog. Skrenu desnim hodnikom. Načinio je jedno pet koraka i svetlo se ugasilo. Trenutak je oklevao, onda nastavi da korača. Učini mu se da iza njega odzvanjaju koraci.
Pokuša da upali šibicu, ali mu ruke zadrhtaše. Koraci su se približavali i on oseti onaj prvi, početni strah, od koga nikada nije umeo da se odbrani. Ubrza malo korak i onda, uprkos ljuljanju broda, poče da trči. Trčao je, trčao, zaobilazeći drveće i čak preskačući senke drveća. Tamo napred nalazilo se osvetljeno kupalište. On nije želeo i nije mogao da se osvrće. Konačno je sada preko pokrivača od lišća i suvih grančica. Ako se iz ovog izvučem, nikad više, pomisli.
Predvečerje ga je podsetilo na njegovih tek napunjenih dvanaest godina kada su ga pustili samog kod Anibala. Odlazak nije bio važan. Nego povratak. Nikada više. Povremeno je izgledalo da se njegovi koraci podudaraju s koracima gonioca, a onda bi to udvostručavanje pokrivalo te korake i čak ih poništavalo. Ako ide istom brzinom kao ja, pomisli, stićiće me, jer sigurno ima mnogo duže noge. Trčao je, još očajniji, saplićući se o kamenje i palo granje, ali nije posrtao. Nije se umirio ni kad je dospeo na drum. Pretrčao je nekoliko metara koji su ga radvajali od letnjikovca, popeo se preskačući po dva stepenika, upalio svetlo, okrenuo dva puta ključ i leđima se bacio na krevet.
Kako je lepa ova sigurnost, kakva je sreća ova električna sijalica, ova zatvorena vrata. Odjednom oseti da neko vuče krevet. Odnosno, bolnička kolica. Prekrivač mu je dosezao do usana. Žurno, ni sam ne znajući zašto, prizva sliku Seleste. Toliko godina. Kako je čudno što se u tom trenutku nije setio ni njenih grudi, ni bedara, već njenih očiju.
Ali nije mogao dugo da se zadrži u toj dalekoj, zelenoj, skoro sivoj, svetlosti.
Bol u stomaku vrati se sa svim svojim noževima, bodežima, testerama. »Dajte mu drugu« reče tunika s njegove desne strane. »Nadajmo se da će to biti poslednja« reče tunika s njegove leve strane.
Oseti da mu skidaju prekrivač, zatim je sledio ubod. Malo po malo noževi se vratiše u svoje korice. On sklopi oči da bi pronašao samog sebe, a potom ih otvori da se zahvali. Oči ostadoše širom otvorene.
Nastade potpuno bela tišina. Onda klatno presta da se njiše.
Mario Benedeti
