Književnost je plemenita laž [Tema: Pekić]

“Književnost je plemenita laž“ – razgovor vodila S. Hribar, „Odjek“, Sarajevo, 15. 2. 1990.

S. Hribar: Smatrate li da je uticaj okolnosti u vašem životu odredio opredeljenje za književni rad, ili ste poziv pisca osjećali u sebi od najranijih dana?

B.Pekić: Oduvek sam voleo da čitam. U mojoj je porodici vladao kult lektire. I sklonost prema fantastičnom, neobičnom, dramatičnom oduvek sam gajio, hraneći se najpre stripovima, a potom svim što mi je pod ruku došlo. Nisam u izboru lektire bio veliki probirač, što je moju majku bacalo u očajanje.

Ali je moja baka bila strasni ljubitelj kriminalističkih romana (čitala je na mađarskom i nemačkom) i knjigu nije smatrala dobrom ako u njoj nije bilo bar nekoliko, duž teme, dobro raspoređenih leševa. Takođe sam od ranog detinjstva pisao Dnevnik, delimično na nemačkom, i to goticom.

Znajući da ga majka kontroliše, da bi nadzirala moje „sentimentalno vaspitanje“, počeo sam svoj „pismeni“ život prilagođevati njenim viktorijanskim – u našem prevodu srednjeevropskim – nazorima i tako lagati.

Ne znam jesam li već samim tim u književnost – takođe jednu plemenitu laž – ušao, ali sam se jamačno tu naučio sastavljanju priča kojima u životu malo šta odgovara, kao što je slika o meni iz Dnevnika malo odgovarala realnosti.

Književni me poziv nikad nije zanimao. Hteo sam da budem istraživač. Svejedno čega. Tek u zatvoru, valjda i od duga vremena, počeo sam nešto pisati. Mislim, dakle, da je posredi pre sticaj okolnosti nego neka volja, prinuda dara ili osećaj da bih to umeo da radim.

S. Hribar: Vaša prva knjiga objavljena je kad ste već bili u zreloj životnoj dobi i od tada kao da je potekla rijeka vaših romana. Gdje je sve to bilo zatomljeno do vaše 35. godine života?

B.Pekić: U zatvoru sam počeo pisati uglavnom fragmente, razmišljanja ili neke priče, pre u obliku sižea nego proznom. Po islasku sam od 1959. radio u filmskoj industriji kao pisac i adaptator scenarija te se, sad s druge strane, opet nekako književnosti približio. Onda sam tek u trideset trećoj napisao “Vreme čuda”.

Meni se čini da je za ovo kašnjenje u objavljivanju kriv strah, onaj isti koji neženje, što su starije, sve intenzivnije drži u “slobodnom statusu”. Mlad je čovek arogantan, samouveren, najveći obožavatelj svog dara. On se ne libi javnosti.

Što se više stari, oprezniji se postaje. Sumnje su sve prisutnije. Izlaganje pred svetom postaje sve teže. Profesionalna navika malo tu pomaže da se stekne samopouzdanje. Mislim čak da se ono nikad sasvim i ne stiče. Ili se hini ili zamenjuje rezignacijom.

S. Hribar: Nakon stvarne istrage koju ste prošli, vi ste u “Godinama koje su pojeli skkavci” napravili istragu nad samim sobom. Da li ste saznali “kakav ste čovjek” i u kojoj vam se mjeri sviđa saznanje do kojeg ste došli?

B.Pekić: U meri u kojoj bi mi se sviđala i rupa u glavi. Čovek može ceo život proživeti a da o sebi malo šta verodostojnog sazna.

Mimoišle su ga krize i iskušenja u kojima će se njegov unutrašnji profil, ono što je on stvarno, a ne što je pod lažnom pozlatom građanskih okolnosti, reljefnije ispoljiti i demonstrirati možda i neku svoju mračniju stranu.

U svakom slučaju, policijski je pritisak, kao organizovana i svrsishodna vrsta terora, jedno od najpogodnijih, premda i od najneugodnijih, sredstava za samopoznavanje.

Slika koju sam dobio ličila je na površinu Meseca, ili rendgenski snimak teško infiltriranih pluća. Svetle su mrlje bile izmešane s tamnim senkama.

Prizor uvek nije bio ohrabrujući, ali je posedovao i jednu vrlinu – od sada sam znao šta moram da držim pod kontrolom i gde su mi Ahilove pete.

S. Hribar: Uz zaista ozbiljnu temu koju ste obradili u „Godinama koje su pojeli skakavci“, i cijeloj se knjizi osjeća jedan „laganiji“ ton. Koliko god je sve o čemu se govori tragično, vrlo je često – naravno, kad to pisac hoće – viđeno s „ljepše strane“. Smatrate li da bi knjiga bila takva i da je pisana prije tridesetak godina?

B.Pekić: Nesumnjivo je da ne bi. Ali, pre tridesetak godina ni ja nisam bio isti. No “laganija” priroda knjige ne potiče jedino od povećane udaljenosti između sećanja i realnosti na koju se odnose, niti od toga što bi me policijska batina danas bolela manje nego što me je onda bolela,

ponajmanje iz nekog naknadnog razumevanja za vreme – jer, zaboga, vreme je bilo takvo, bilo je vreme revolucionarnog nasilja, pa batina, u stvari, nije batina nego samo prirodan rekvizit vremena – već od svrhe ove autobiografske priče.

Njen predmet nije moja tamnička biografija, prilično nerazumljiva i monotona, već pokušaj nalaženja objašnjenja – u tom istom vremeni – zašto je do nje došlo, zašto je, zapravo, do nje moralo doći. Ona nije, kao mnoge zatvoreničke priče, odbijanje sudbine koja se ne smatra pravom.

Ona je njeno prihvatanje, pomirenje sa neizbežnim unatrag. A kad nešto već kao svoje, gotovo prirođeno, preuzmete, lakše ga i podnosite. I naravno, sve lakše podnosite ako ste krivi, kao što sam bio ja. Ako bi s ovom idejom do kraja išao, trebalo bi reći da me od tragičnih posledica dugog tamnovanja nije spaslo prevremeno pomilovanje, već moja krivnja, sva moja na vreme počinjena ogrešenja o zakone zemlje.

S. Hribar: Vaše kapitalno djelo u sedam tomova – roman “Zlatno runo” – tiskano je u rasponu od desetak godina. Radi se o obimnom djelu koje samo rijetki mogu pročitati “u jednom dahu”, pa, pretpostavljam, u kontinuitetu nije ni nastalo. Kako je danas pisati roman koji po svojim karakteristikama pripada romanu-ciklusu, kakvi su najčešće pisani u XIX stoljeću?

B.Pekić: Ja ne bih rekao da “Zlatno runo” pripada toj vrsti književnosti. Roman-ciklusi XIX veka mogu se čitati sami za sebe. Prusta uzmite, na primer, Zolu ili Balzaka. Nijedna se knjiga “Runa”, međutim, ako se ono želi uistinu razumeti, ne može sama za sebe čitati. Interferencije i korespondencije među njima su hronične i bitne za prijem celine.

Ključne tačke sinhrono su raspoređene u proznom koordinatnom sistemu, koji obuhvata ceo roman i ne može se deliti na regione, pa ispitivati svaki za sebe. Za mene je, dakle, ta fantasmagorija, sintetičan, vrlo dugačak naravno – umesto da ima 500, ima 3 500 stranica – ali u svemu ostalom, normalan roman.

S. Hribar: Vaša najtraženija knjiga “Besnilo” do čitaoca je došla negde u vremenu između tomova “Zlatnog runa”. Da li je taj, kako ga neki nazivaju, paraliterarni žanr, bez namjere odricanja književnih vrijednosti “Besnilu”, bio, u neku ruku odmor za autora?

B.Pekić: I jeste i nije. Smeran je kao odmor posle V toma “Runa”, ali, budući da zanat u oblasti žanra nisam poznavao, a da sam njegova Pravila igre tek preko lektire naslućivao, odmor je ispao zapravo, prilično zamornim.

Ako se u pisanje uračuna i proučavanje obimne građe o životu internacionalnih aerodroma i medicinske studije, ta mi je knjiga uzela srazmerno više vremena, nego što će je kasnije uzeti VI i VII tom “Runa”.

S. Hribar: Još jedna je knjiga poslednjih godina pobudila zanimanje publike. To su “Pisma iz tuđine”, koja sadrže vaše opservacije Engleza i Engleske, namijenjene slušateljima BBC-a u Jugoslaviji. Imate li povratnu informaciju o tim emisijama? Pišu li vam slušatelji?

B.Pekić: Ne tako često kako bih voleo, ali naši ljudi nisu ljubitelji privatne korespondencije. Oni se radije dopisuju s novinama. Komentari su, međutim, pohvalni. Oni mi pomažu da izbegnem osećanje da govorim – kako se kao radio-komentator u vreme rata Oewell žalio – u vetar.

Jer iza mikrofona, te mrtve metalne sprave, stati i s nadom da ste slušani obraćate se anonimnim slušateljima stotinama kilometara od vas udaljenih, nije naročito ohrabrujuće. U svemu tome ima nečeg nestvarnog. fantomskog. Tek kad izađu knjige tih komentara, osećam kao da sam neki posao završio. Pre toga ne.

S. Hribar: Za svoja djela dobili ste ugledne književne nagrade – NIN-ovu i Njegoševu. Ovogodišnji ste dobitnik Vjesnikove nagrade “Goran”. Šta vam uopšte znače nagrade?

B.Pekić: S tim je nagradama uvek muka. Muka bez njih, muka s njima. Dok je ne dobijete, jer vam nešto i znači, premda to ni sebi ne priznajete, pogotovu da vam znači mnogo; kad je najzad dobijete, onda tvrdite da vam do nje nije stalo. Od licemerja kad tvrdite da vam mnogo ne znače, gore je samo ono s kojim se hvalite da vam ne znače ništa.

S. Hribar: Roman „Atlantida“, proglašen 1989. romanom godine, nastavak je, mada ne i sadržajem, „Besnila“ i „1999“. To je ponovo žanr-roman koji balansira između povjesti, fantastike, pa i kriminalističke priče, da bi u osnovi bio rasprava o sudbini civilizacije.
Kako uspjevate da, pod vašim perom, te neobične teme, na prvi pogled daleke, postanu najaktivnije opsesije savremenog čitaoca?

B.Pekić: To nije nikakva moja zasluga. To su teme ugrađene u našu civilizaciju, u njenu sudbinu. A opsesije su već u čitaocu, ako ume da gleda oko sebe i povodom toga misli. Ja ih samo na slikovit način posredujem. Opasnost od biološke eksplozije smrtonosnih virusa, rekombinovanih po naučnim laboratorijama, nije manje aktuelna od bilo koje druge elementarne nepogode.

Opšta materijalizacija, mehanizacija, kibernizacija, a pre svega automatizacija života, u stvarnom i prenosnom smislu otuđenih modela ponašanja, jedne veštačke, lažne povesti, dakle, odavno je već u toku.

Ako je i ne opažaju, niti njene antropološke posledice razumeju, ljudi je osećaju. Ako su pravi, naravno. Ako i oni nisu već – androidi.

Kažu da je knjiga najveće civilizacijsko dostignuće. Mi živimo u zemlji koja prednjači nepismenošću, u kojoj se knjiga cijeni po kvalitetu korica. Mi smo i zemlja u kojoj je izvršena nečuvena pljačka Nacionalne i Sveučilišne biblioteke, što su je čak potpomogli stručnjaci ove ustanove. Bez obzira na prevedenost vaših djela na mnoge svjetske jezike, kako izgleda pisati za takav narod?

Kao i za svaki drugi, za onaj u kome nepismenih ima manje, i onaj u kome se nacionalno blago ne razvlači. Pisac nije političar. On, naime, ne radi za narod. Priroda njegove motivacije i inspiracije je personalna, a ne prosvetiteljska, misionarska i patriotska.

On piše isključivo za one koji ga čitaju, i ako ih unapred ne prepoznaje, pa je to pisanje pipanje slepca po mraku, a ti su, srećom, pismeni.I to pisanje nipošto neće zavisiti od njihovog broja, niri od njihove kakvoće, već od snage i kakvoće njegovog dara i strpljenja.

Što se pak tiče naše situacije, manje me brine nepismenost, koja se trezvenom politikom i vremenom još nekako u da svladati, od polupismenosti, od koje se teže osloboditi i koju skoro da hotimično neguju naše obrazovne ustanove.

Ko oči nema, bar zna da se u životu na druga čula mora osloniti, pa ih i razvija da njima oči nadoknadi. Ko ih ima, ali ih je pokrila mrena pogrešnog ili rđavog odgoja, odbrane u drugim čulima nema. Držim da, pored rigidne realsocijalističke dogme, koja je formirala i našu današnju stvarnost i njenu fatalnu krizu, deo odgovornosti leži i na pedagoškom sistemu, nesposobnom da proizvede slobodne, racionalne, umne, efikasne, moderne ljude, dorasle savremenom evropskom nivou, već jedino neupotrebljive poslušnike. polupismene diletante, eventualno eksperte koji će pomagati pri krađi knjiga iz nacionalnih i sveučilišnih biblioteka.

S. Hribar: Zašto ste za mjesto stalnog boravka izabrali London i u kojoj mjeri sredina u kojoj živite utječe na vaš rad?

B.Pekić: Upravo u onoj meri u kojoj mi je to potrebno i zbog koje sam London za stanovanje izabrao. Hoću reći – ni u kakvoj. S gledišta nekog uticaja, mogao sam izabrati ta živim u nekoj skrovitoj tećini na Tibetu, jednako kao i ovde u centru britanske metropole.

Ja malo imam veze sa životom koji me okružuje. Okružen sam uglavnom svojim temama, a sve one potiču iz moje zemlje i za nju su vezane. Onih nekoliko knjiga antropološkog karaktera mogle su bile napisane bilo gde. Ali „Zlatno runo“ ne bi moglo biti napisano ako se svojom zemljom niste i ovde okružili.

S. Hribar: Koliki je dio „Živorada“ ostao u Vama i nakon 20 godine tuđine?

B.Pekić: Ma, sav je još tu, u meni. Zar bih ga inače u svojim „Pismima iz tuđine“ toliko razumeo, toliko se na njega pozivao? I to, povrh mnogo čega drugoga, svedoči da sam ja ovde samo boravio, a ne stvarno živeo. Život pretpostavlja iskustvo što čoveka menja.

Ako se promena ne opaža, iskustvo nije iskorišćeno. No, takve se stvari ne biraju. One se događaju ili ne događaju. Lično mislim da me ovakva tuđina nije mnogo mogla izmeniti zato što sam joj, kad sam u nju došao, već pomalo ličio, što sam je i izabrao zato što na mene liči, što mi odgovara.

S. Hribar: Što je s onim savjetom – „Živi ovdje, a stari u svojoj zemlji“?

B.Pekić: Još uvek važi, i sve dotle će važiti dok se stanje u zemlji tako na bolje ne promeni da ga može zameniti drugi: „Živi u svojoj zemlji, a stari na Karibima“.

http://www.borislavpekic.com/2008/05/vreme-rei-xviic-deo.html