Kada 1951. godine napušta svoj Buenos Ajres, Hulio Kortasar, argentinski pisac, odlazi u Pariz sa željom da se udalji od Peronovog režima, ali i dalje bez izraženog opšteg zanimanja za politička pitanja (Kohut 1985–1986: 264). U narednim godinama života u Francuskoj Kortasarovo interesovanje za politiku postepeno raste, da bi svoj vrhunac, po svedočanstvu samog pisca, dostiglo sa prvom posetom Kubi 1963. godine1 (Garfield, Cortázar 1978: 48–49; González Bermejo, Cortázar 1978: 120). Od prvog direktnog kontakta sa Kubanskom revolucijom Kortasar podržava ideje socijalizma, ali, pre svega, borbu za ljudska prava. Potom sudeluje u nekoliko različitih književno-političkih polemika, poput onih sa Hoseom Marijom Argedasom ili sa Oskarom Koljasosom, u kojima uvek zastupa autonomiju pozicije pisca i opravdanost revolucionarne borbe putem književnosti (Kohut 1985–1986: 271). Približava se Če Gevarinim idejama o novom čoveku, ali i kritikuje postupanje kubanskog režima u slučaju pesnika Erberta Padilje, koji je 1971. godine zatvoren zbog iznošenja prividno kontrarevolucionarnih ideja (Peris Blanes 2006: 147–148; Garonzik 2016: 290). Tih godina nekoliko puta putuje u Čile kao pobornik promena koje je doneo Salvador Aljende, a u narednom periodu se sve glasnije izjašnjava protiv Pinočeovog državnog udara i drugih latinoameričkih diktatura.
Upravo marta 1973. godine, šest meseci pre svrgavanja Aljendea sa vlasti, Hulio Kortasar, apolitični argentinski pisac koji je u prethodnih deset godina objavljivao jednako apolitične romane, Školice (Rayuela, 1963) i 62. Model za sastavljanje (62. Modelo para armar, 1968), objavljuje svoj četvrti roman Manuelovu knjigu (Libro de Manuel), u kom centralna tema postaje pitanje revolucije. Osvajanje slobode u ovom delu funkcioniše kao pokretački motiv na više različitih, ali međusobno povezanih planova. Među njima se posebno ističu politički i književni, a Blanko Arneho (Blanco Arnejo 1996: 97) prepoznaje kao konačni cilj romana „veličanje slobode na svim nivoima“2. Imajući u vidu istorijski trenutak, kao i Kortasarove rastuće društvene aktivnosti i interesovanja3, kritičari su u inicijalnim fazama recepcije romana bezrezervno prihvatali autorov stav iz predgovora da Manuelova knjiga okuplja mnoge političke teme iz ranijih tekstova (LM 7)4, te da roman predstavlja „borbu za latinoamerički socijalizam“ (LM 8). Ređala su se viđenja da je „politička konotacija najizraženija i čini srž dela“ (Fernández Utrera 1996: 226), te da je Manuelova knjiga „najviše politički od svih Kortasarovih romana“ (Vidal 1978: 55) i, najzad, da roman zapravo predstavlja „političke Školice“ (Dellepiane 1975: 18).
Pored autorovih autopoetskih izjava, zaplet romana smešta Manuelovu knjigu u sferu politički orijentisanih tekstova. Radnja se odvija u Parizu oko internacionalne grupe prijatelja, sačinjene pretežno od Latinoamerikanaca (nekoliko Argentinaca, po jedan Čileanac i Brazilac), Francuza i jedne Poljakinje, koji, uz pomoć raznih apsurdnih metoda, poput stajanja za stolom u luksuznim restoranima ili neuobičajene ljubaznosti prema vozačima autobusa, nastoje da podriju temelje zapadnog kapitalističkog društvenog uređenja. Borbu protiv trenutnog stanja u društvu dvoje revolucionara i bračni par, Patrisio i Susana, vode i sastavljanjem albuma novinskih isečaka, budućeg bukvara političkog i društvenog obrazovanja za svog sina, bebu Manuela. Vrhunac aktivnosti grupe predstavlja takozvano „Zezanje“ (šp. Joda5): operacija unosa falsifikovanih dolara u zemlju, krađe hiljada perika, krijumčarenja i puštanja tirkiznog pingvina na ulice Pariza i, konačno, kidnapovanja latinoameričkog vojnog zvaničnika kako bi bio zamenjen za oslobađanje političkih zatvorenika u Argentini i Brazilu. Akcija na kraju polazi po zlu, i završava se neuspehom i smrću nekoliko gerilaca.
Kortasar je prepoznao moguću problematičnost zapleta svog romana i još u predgovoru predvideo da „će […] pristalice realizma u književnosti [roman] doživeti kao prilično fantastičan, dok će ljubitelji fikcije žaliti zbog namernog savezništva sa istorijom našeg doba“ (LM 7). Kasnije će priznati da u tim redovima nije samo nagovestio nezadovoljstvo koje će roman izazvati u književnim krugovima, već da je predosetio i opštu političku nepodobnost svoga teksta:
Na neki način sam veoma dobro znao da će po meni udarci pljuštati sa obe strane, i bilo je upravo tako: dobar deo levice u Argentini procenio je da roman nije dovoljno ozbiljan, a ostali su mi, nasuprot tome, prigovorili da traćim svoje književne potencijale stavljajući politiku u knjigu. (Cortázar 2013: 242)
Estela Sedola (Cédola 1994: 27) je ove piščeve reči uporedila sa otvaranjem kišobrana pred pljusak, a na Kortasara se zaista obrušila prava književna provala oblaka. Hose Migel Ovijedo opisao je „uzburkane komentare [argentinske levice] koje je roman pobudio u Buenos Ajresu“ (1973: 34), a koje verno ilustruje kritika Anibala Forda. Ford (Ford 1974) vidi Kortasarovu političku poziciju kao evropsku, ili još preciznije, francusku verzija humanizma, u biti (Ford 1974: 3) pita: „[Z]ašto treba mi da znamo šta radi Kortasar? Poznaje li on aktivnosti, probleme pisaca, novinara, kulturnih radnika, itd, koji se satiru u Argentini? Ne, i to se vidi u onome što piše i u njegovoj ličnoj koncepciji kulture“. Prigovori Kortasarovom pravu da iz Evrope piše o latinoameričkim problemima nisu dolazili samo iz Argentine. Iz Nebraske Džon Lenard (Leonard 1978) piše o svojim sumnjama u istinsku revolucionarnost romana skovanog u Parizu dok se jedu kroasani i pije grapa, i pretpostavlja da je Kortasar roman napisao iz osećanja krivice zbog izbegavanja sudbine svojih zemljaka u Argentini. U jednom od verovatno najdramatičnijih zaključaka književnog prikaza, Lenard se pita kakvu korist od Kortasarovog romana imaju mučeni i mrtvi, te poručuje autoru: „ Popravi se ili umukni“ (Leonard 1978).
U nešto blažem tonu, Rikardo Pilja, u tom trenutku perspektivni argentinski pripovedač i književni kritičar, u tri nastavka kulturnog dodatka jednog od najtiražnijih venecuelanskih dnevnih listova izložio je svoje viđenje političkih tema u Kortasarovom romanu. U tekstu pod naslovom „Kortasar ili potrošački socijalizam“ („Cortázar o el Socialismo de los Consumidores“ 1975) Pilja je izneo mišljenje da je Manuelova knjiga suštinski omaž konzumerizmu, i upozorio da se Kortasarova „kič-filozofija“ (Piglia, „Cortázar…II“ 1975) lako može pomešati sa istinskom revolucionarnom aktivnošću (Piglia, „Cortázar…Nota final“ 1975).
S druge strane, severnoameričkim autorima, sa izuzetkom ranije pomenutog Džona Lenarda, u Kortasarovom romanu najviše su smetale upravo kritika kapitalizma i levičarska revolucionarna aktivnost, čije prisustvo Pilja kategorički negira. Tako je novinar Vašington posta, Vilijam Kenedi (Kennedy 1978), u prikazu prevoda romana, Manuelovu knjigu okarakterisao kao tekst koji okrivljuje Sjedinjene Američke Države za sve nemile događaje u Latinskoj Americi. Kenedi će se potom zapitati da li iko, pa i sam Kortasar, može poverovati da protagonisti romana, „šačica socijalističkih zaverenika i njihovih obožavateljki“ (Kennedy 1978), mogu sprovesti revoluciju. U nastavku prikaza, Kenedi (Kennedy 1978) definiše Kortasarovo pisanje kao „nastojanje da se bude originalan makar nas to ubilo“, pa zaključuje ironičnim zapažanjem da „[s]vako ko traži dobar roman treba da nastavi sa potragom“. U sličnom tonu, niz kritičara Manuelovu knjigu proglašava promašajem (Schwartz 1975: 234; Read 1978; Cédola 1994: 13; Demarchi 2015: 78), a Kerol Šejfer (Shafer 1973) cinično primećuje da ključni delovi romana sigurno nedostaju jer je „finalni proizvod jedva vredan truda“. Švarcovim rečima (Schwartz 1975: 234) u tumačenju Manuelove knjige „pomaže ako ste istih interesovanja kao Kortasar“. Švarcov stav postaje jasniji ako se ima u vidu da autor prikaza očigledno ne deli političko opredeljenje sa Kortasarom. Manuelova knjiga, prema Švarcu, prikazuje „haos kapitalističkog sveta čiji red i disciplinu oni [likovi] vide kao cinično i potajno uništavanje ljudske slobode“ (Schwartz 1975: 234).
Uprkos oluji negativnih mišljenja o Kortasarovom četvrtom romanu, ili možda jednim delom i baš zahvaljujući njima, Manuelova knjiga je doživela izvanrednu popularnost neposredno po objavljivanju. O tome svedoče i dva ponovljena izdanja Manuelove knjige samo u 1973. godini (Blanco Arnejo 1996: 95), kao i činjenica da se roman u Argentini mogao kupiti čak i na kioscima sa štampom (Reichardt 1985–1986: 213). Odmah potom, 1974. godine, Kortasaru je dodeljena i francuska književna nagrada Mediči (fr. Prix Médicis), što je veliki broj kritičara levog političkog opredeljenja prepoznao kao priznanje međunarodne zajednice društvenim idejama promovisanim u Manuelovoj knjizi. Novčani deo nagrade Kortasar je poklonio Aljendeovim pristalicama u Čileu, i time dodatno vezao Manuelovu knjigu za kontekst političke borbe za slobodu (Blanco Arnejo 1996: 95). Upravo među kritičarima koji su podržali ovaj Kortasarov čin nalazimo protivtežu negativnim mišljenjima o Manuelovoj knjizi. Aroldo Konti (Conti 1974) svoj stav o romanu temelji pre svega na slaganju sa Kortasarovim političkim idejama i, za razliku od ranije pomenutih Forda i Lenarda, brani Kortasarovu poziciju u Parizu uz obrazloženje: „Jer kada utihnu svi glasovi, još uvek će ostati jedan, spasen zahvaljujući udaljenosti, da ukazuje i osuđuje, da obaveštava i pomaže, da pokreće i okuplja“. Većina prvih, u celini afirmativnih stavova o Manuelovoj knjizi zasniva se na ovakvim i sličnim neknjiževnim argumentima (Blanco Arnejo 1996: 95–96). Stavovi koji opisuju roman kao „[jednu] prepametnu i divnu knjigu kojoj se formalno ništa ne može zameriti“ (Pereda 1974: 210) i njegovo objavljivanje kao „jedan od onih trenutaka o kojima stalno slušamo, a koje gotovo nikad ne doživimo: izdavački događaj“ (Cheuse 1978), u to vreme ostaju jednako neprihvaćeni, kao i prisustvo dnevno-političkih tema u takozvanoj ’ozbiljnoj’ književnosti (Blanco Arnejo 1996: 97).
Jedno od polemičnih mesta te vrste u Manuelovoj knjizi koje se tumači u svetlu dnevno-političkih tema predstavlja i san koji protagonista romana, Andres Fava, do samog kraja knjige nastoji da razjasni. Andres je usnio da je u toku projekcije filma Frica Langa pozvan u bioskopsku kancelariju gde mu neki tajnoviti Kubanac izdaje naređenje. Odmah po izlasku iz kancelarije Andres zaboravlja šta mu je naloženo, ali na javi ostaje svestan naredbe koju mora da izvrši, pa to postaje takozvana ’crna mrlja’ (šp. la mancha negra) koju pokušava da otkloni. Posle epizode sa Fransin na balkonu hotela Teras, Andres najzad uspeva da se reši svoje crne mrlje i da se seti Kubančevog naređenja: „Probudi se“ (LM 356). Činjenica da Andres do ovog otkrovenja stiže upravo dok odlučuje da se pridruži političkoj borbi svojih prijatelja većini kritičara poslužila je kao dodatni argument da Andresov san protumače kao očiglednu aluziju na Kubansku revoluciju (Hernández 1975: 46; Alazraki 1978: B4; Blanco Arnejo 1996: 125) i potrebu novog čoveka (šp. el hombre nuevo) da se probudi iz političke hibernacije, a neretko i kao razlog za diskreditovanje Manuelove knjige kao tek jednog više angažovanog, levičarskog romana.6
Upravo prisustvo političko-filozofske ideje o neophodnosti stvaranja novog čoveka u savremenom društvu7 izmešta Manuelovu knjigu iz sfere dnevno-političkih tema, i zapravo u tom smislu mnogi kritičari tvrde da Kortasarov roman nije samo politički tekst (Heker 1973: 18), da se ne može okarakterisati kao puki pamflet (Ruffinelli 1973: 31). Ako bi se Manuelova knjiga i mogla opisati kao roman sa tezom, onda bi to bio „revolucionarni […] roman sa tezom“ (Fernández Utrera 1996: 227; Vernon 1986: 269). Tema stvaranja novog čoveka predstavlja jednu od ključnih tema romana, iako se ne može neposredno vezati za ranije pomenuti centralni zaplet romana. Treba imati u vidu da akcija „Zezanja“, koja čini okosnicu fabule romana, prema mnogim kritičarima čini tek jedan od više narativnih tokova Manuelove knjige. Pored priče o „Zezanju“, izdvajaju se i povezani narativi o sastavljanju knjige za Manuela, o pisanju romana Manuelove knjige, kao i priče o Andresu i o Lonstejnu (Lagos 1978: 50; Planells 1980: 518). Svi oni, sa izuzetkom priče o Lonstejnu, manje ili više direktno upućuju na temu novog čoveka. Lik protagoniste romana, Andresa, sintagmu ’novi čovek’ tumači u kontekstu mladih intelektualaca zabrinutih, ali i paralisanih pred političkom istinom o svetu u kom žive, ali koji se na koncu ipak opredeljuju za društveno angažovanje na uštrb sopstvenog, često malograđanskog, komfora (Martín 2013: 56). Preostale narative o sastavljanju knjige za bebu Manuela, svojevrsnog albuma novinskih isečaka i hronike savremenog istorijskog trenutka, koji spremaju njegovi roditelji ne bi li jednog dana Manuel bolje razumeo svet koji ga okružuje, i o pisanju Manuelove knjige, romana nad kojim Kortasar iznova deli autorstvo sa nizom svojih likova, spaja zajednički fiktivno-stvarnosni cilj: stvaranje knjige čiji će čitalac, bio on beba Manuel ili mi koji roman držimo pred sobom, na kraju nalikovati novom čoveku.
Sadržina novinskih članaka, pisama, izveštaja i telegrama koje Patrisio i Susana, Manuelovi roditelji, stavljaju u album uglavnom se odnosi na osvajanje društvenih sloboda, južnoamerička politička pitanja i govore, zloupotrebe i svedočenja o mučenjima8. Odabirom takvih priloga Patrisio i Susana se nadaju da će u budućnosti doprineti formiranju određene političke svesti i savesti kod malog Manuela. Kortasar je u uvodnoj napomeni romanu naglasio istinitost svih novinskih isečaka i ostalih uključenih dokumenata (LM 7–8), što je posebno istakao načinom na koji ih je inkorporirao u tekst: prenoseći ih potpuno neposredno, neizmenjene interpretacijom likova ili pripovedača. Insistiranje na verodostojnosti uključenih isečaka u direktnoj je suprotnosti sa fiktivnošću centralnog zapleta romana i stvara mogućnost za preispitivanje istinitosti novinskih članaka i verzije istorije koja nam se servira u medijima (Slotorevsky 1986: 23–24). Dok Teo Dan (D’Haen 1983: 92) smatra da Kortasar tako potencira sličnost između stvarnih i izmišljenih događaja navodeći čitaoca da poveruje, ako ne u realnost, onda barem u mogućnost ostvarenja i fiktivnih događaja, Robert Valentajn (Valentine 1976: 199) u takvom Kortasarovom postupku vidi „pokušaj da se izbriše razlika između života i književnosti tako što se život čini neobičnijim od fikcije“. U tom smislu Ektor Vaskes Aspiri (Vásquez-Aspiri 1973: 62) tvrdi da je forma Manuelove knjige važnija od sadržine jer se upravo formom romana naglašava oslobađanje kao centralna tema romana na još jednom nivou: književnom.
U svom poznatom tekstu „Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti“ („Literatura en la revolución y revolución en la literatura“, 1970), oslobađanje od okoštalih književnih formi Kortasar dovodi u blisku vezu sa borbom za političke slobode. Odgovarajući na optužbe Oskara Koljasosa (Collazos 1970) o književnom eskapizmu i nedovoljnom uključivanju aktuelnih političkih sadržaja u književne tekstove, odnos političkog delovanja i književnosti Kortasar ilustruje sledećim zapažanjem: „jedan od najakutnijih latinoameričkih problema je taj što nam više nego ikada trebaju jezičke Če Gevare, revolucionari u pisanju pre nego pisci o revoluciji“. (Cortázar 1970: 76; kurziv je Kortasarov). U tom duhu Kortasar objašnjava šta za njega znači „revolucionarni roman“: „[R]evolucionarni roman nije samo onaj koji ima revolucionarni ’sadržaj’, nego onaj koji nastoji da dovede do revolucije u samom romanu, u formi romana, i koji u tu svrhu koristi sva oružja“ (Cortázar 1970: 73).
U Manuelovoj knjizi se nastavlja Kortasarov revolucionarni pohod u književnost, započet u Školicama idejom kontraromana, a u 62. Modelu za sastavljanje eksperimentisanjem sa kauzalnošću, hronologijom i psihologijom junaka. Kortasarove Školice predstavljaju roman u kom čitalac neće dobiti odgovore na ontološka pitanja, već ga pisac vodi sa sobom na put zajedničkog preispitivanja stvarnosti. Put preispitivanja stvarnosti u 62. Modelu za sastavljanje odvodi čitaoca u svet bez jasnih uzročno-posledičnih odnosa, tradicionalne koncepcije vremena i identiteta književnih likova. Manuelova knjiga ne poigrava se sa književnom tradicijom u maniru Školica i 62. Modela za sklapanje. Za razliku od prethodnih Kortasarovih romana, Manuelova knjiga postavlja pitanje sopstvenog žanrovskog određenja. Važnu ulogu u tom pogledu igra inkorporiranje tekstova tuđeg autorstva u tekst Kortasarove knjige.
Svi ranije pomenuti novinski isečci, telegrami, pisma i izveštaji prisutni su u tekstu potpuno neposredno, tek ’nalepljeni’ pored osnovnog teksta u kom, neretko, junaci čitaju upravo tu novinsku vest ili je komentarišu. Ranije smo videli da spajanje aspekata svakodnevice sa fiktivnim zapletom oneobičava stvarnost, odnosno predstavlja „inverziju fantastične književnosti“ (Rosa 2003: 94). Rečima Nikolasa Rose, „zastrašujuća priča nije proizvod mašte […] već strah dolazi odavde [iz stvarnosti]“ (Rosa 2003: 94). Sa druge strane, Valentajn (Valentine 1976: 221) ovu vrstu otklona od tradicionalne romaneskne forme u Kortasarovom slučaju prepoznaje kao važan retorički čin koji približava tekst stvarnosnom. Takav postupak nagoveštava da „će se čitalac suočiti sa ’drugačijim’ ili novim oblikom književnosti koji je čvrsto povezan sa svakodnevnom stvarnošću, sugerišući da ’romani’ predstavljaju smicalice ili imitacije života za razliku od ovog dokumenta” (Valentine 1976: 221). Ponekad se, ipak, uključivanje isečaka obavlja u nešto tradicionalnijem obliku tako što ih Susana komentariše i prevodi na španski za likove, ali i za čitaoce, koji ne govore francuski. Sam članak uvek ostaje dostupan i u originalnom obliku na prethodnoj ili narednoj stranici, ili u susednom stupcu teksta.
Usled složenog dijalektičkog odnosa koji autor uspostavlja između stvarnosti i fikcije u Manuelovoj knjizi, kritika je smatrala da se Kortasarova knjiga približava žanrovima reportaže i eseja (Pope 1974: 171), da predstavlja „glavolomku stvarnosti i fantazije“ (Blanco Arnejo 1996: 105) i „splet verodostojnog i fiktivnog“ (Pope 1974: 171). Manuelova knjiga je bila „roman-album” (Pope 1974: 175), delo mozaičke kompozicije (Dickov 2015: 114), kolaž (Dellepiane 1975: 29; Kennedy 1978; Franco 1979–1980: 113; Chanady 1987: 72; Juan Navarro 1999: 176; Orloff 2013: 236) ili, lirskim opisom Saula Jurkjevića (Yurkiévich 1987: 159): [R]evolucionarni vademekum, svedočanstvo, transcendentni nestašluk, povesna istorija, upozoravajuća priča, basnoslovna pretpostavka, metafora stvarnosti, pedagoška parabola, potresna naprava, humoristička parafraza, oniričko-ludičko-politički prikaz, erotema erotomana, poetični fortran, osmosimbioza Lenjina i Remboa.
Kortasar je u nekim svojim drugim delima dodatno insistirao na žanrovskoj hibridnosti9, ali će Manuelova knjiga za većinu književnih kritičara ipak ostati roman, po svojoj formi možda najsličniji Školicama, gde je pisac već eksperimentisao sa umetanjem tuđeg teksta. Postupak u ova dva romana, ipak, nije identičan. U Školicama su paratekstualni elementi tematski i žanrovski raznovrsniji i nalaze se u zasebnom delu knjige, za koji autor prepredeno tvrdi da nam možda i nije neophodan za shvatanje celine romana. S druge strane, umetnuti tekst u Manuelovoj knjizi je daleko homogenije sadržine i od presudnog je značaja za razumevanje i ispunjavanje cilja romana. Moglo bi se čak reći da na kraju Manuelove knjige, u trenutku kada jedan od pripovedača umire, tuđi tekst preuzima primat nad autorskim.
Kritičari su, naime, i u ovom Kortasarovom romanu primetili da je uloga pripovedača podeljena na nekoliko različitih likova. Tako je Delepjane (Dellepiane 1975: 30) locirala čak sedam pripovedačkih instanci, u koje spadaju Andres, Ludmilja, Fransin, Oskar, Lonstejn, onaj-o-kom-ti-pričam (el que te dije) i sveznajući pripovedač, ali se većina kritičara slaže da su dominantni pripovedači Andres i onaj-o-kom-ti-pričam (Dellepiane 1975: 30; D’Haen 1983: 81; Blanco Arnejo 1996: 107; Juan Navarro 1999: 183; Peris Blanes 2006: 159; Martín 2011). Lik onog-o-kom-ti-pričam, kao i njegova pripovedačka funkcija, privukli su veliku pažnju kritike. Najpre su u njemu prepoznali neobičan i misteriozan lik (Vázquez-Aspiri 1973; D’Haen 1983: 81), a potom su se usredsredili na pripovedačevo neobično ime po kom se razlikuje od svih ostalih likova u romanu (Martín 2011). Kortasar je u razgovoru sa Evelin Pikon Garfild objasnio političku pozadinu ovog imena: „U Peronovo vreme mi, antiperonisti, nikada nismo govorili ’Peron’, govorili smo ’onaj o kom ti pričam’ i za Evitu smo govorili ’ona o kojoj ti pričam’. Nikada je nismo imenovali“. (Garfield, Cortázar 1978: 62) Odmah posle političkog objašnjenja, Kortasar je produbio značenje imena dovodeći ga u vezu sa drevnom, magijskom moći reči koje otkrivaju pravu suštinu bića (Garfield, Cortázar 1978: 62).
Kritičari su u ovom Kortasarovom postupku prepoznali ranije korišćenu tehniku za stvaranje lika mog paredra (šp. mi paredro) u 62. Modelu za sklapanje (Roy 1974: 258; Dellepiane 1975: 19; Hernández 1975: 43; Rabassa 1978: 60). Pored imena, kao jasnog indikatora sličnosti između mog paredra i onoga-o-kom-ti-pričam, Stiven Boldi (Boldy 1980: 180) ističe motiv insekata u roju oko lampe koji jednako fasciniraju oba Kortasarova lika. Ovaj motiv se pojavljuje u trenutku kada se obznanjuje pripovedačka, odnosno stvaralačka uloga mog paredra, odnosno onog-o-kom-ti-pričam. Poput imena mog paredra, ime „onaj-o-kom-ti-pričam“ eksplicitno i implicitno obuhvata deiktike „ti“ i „ja“10 i njima upućuje na fleksibilnost identiteta ovog junaka. Onaj-o-kom-ti-pričam, nalik mom paredru, predstavlja „subjekat u trećem licu iz perspektive jedne umnožene drugosti“ (Gabbay 2015), otklon drugih likova od sopstvenih ograničenja i čini sve što oni iz različitih razloga nisu u stanju (Marambio 1978: 397; D´Haen 1983: 84; Gabbay 2015). Dok mog paredra samo nekoliko detalja približava statusu ’pravog’ književnog lika, a ne puke tekstualne funkcije, onaj-o-kom-ti-pričam ispoljava daleko više takvih karakteristika. Znamo da je onaj-o-kom-ti-pričam iz Buenos Ajresa, da je posebno pažljiv prema Manuelu i Susani, i donosi im čokoladice i članke za knjigu (Blanco Arnejo 1996: 114). Vidimo onog-o-kom-ti-pričam kako sakuplja informacije o svemu u vezi sa političkim i subverzivnim aktivnostima članova grupe prijatelja (D’Haen 1983: 81) i prepoznajemo ga kao „svedoka i ’hroničara’ istorije ’Zezanja”“ (Fernández Utrera 1996: 236, ali i Dellepiane 1975: 19; Boldy 1980: 180; Juan-Navarro 1999: 183; Martín 2011). Odlike onoga-o-kom-ti-pričam kao hroničara „Zezanja“ obeležene su njegovim svojstvima kao književnog lika, pa je u nekim situacijama očigledno zbunjen događajima kojima svedoči (Valentine 1976: 235), greši u tumačenju ponašanja određenih likova (Blanco Arnejo 1996: 113) i pokazuje se kao nesavršen pripovedač (Martín 2013: 59), odnosno:
Povremeno onaj-o-kom-ti-pričam napravi grešku: umesto da beleži, zadatak koji mu je namenjen i koji po svom mišljenju prilično dobro obavlja, smesti se za neki sto u kafeu ili u dnevnoj sobi sa mateom ili grapom i odatle ne samo da beleži nego analizira, bednik, prosuđuje i ocenjuje, prokletnik, ugrožavajući nimalo jednostavnu ravnotežu koju je do tada postizao u pitanjima sastavljanja i evidentiranja (…) (LM 99).
S druge strane, kao hroničar „Zezanja“, onaj-o-kom-ti-pričam se odvaja od funkcije književnog lika i, u potpunoj suprotnosti sa njom, sve više postaje poput sveznajućeg pripovedača (Dellepiane 1975: 19; Yurkiévich 1987: 163; Blanco Arnejo 1996: 109). Onaj-o-kom- ti-pričam je u stanju da istovremeno bude na više mesta i razgovara sa nekoliko različitih učesnika u događajima (Blanco Arnejo 1996: 114), kao i da zaustavlja radnju kako bi čitaocu skrenuo pažnju na određene događaje ili kako bi pružio neophodna objašnjenja (D’Haen 1983: 85). U odlikama sveznajućeg pripovedača kritika je sve češće prepoznavala tradicionalnu autorsku figuru, bilo samog Kortasara (Oviedo 1973: 36; Dellepiane 1975: 19; Schwartz 1975: 234; Read 1978; D’Haen 1983: 82; Fernández Utrera 1996: 236; Martín 2011) ili njegovog glasnogovornika (Vidal 1978: 55), bilo Morelija, Kortasarovog alter-ega iz Školica (Pereda 1974: 211; Dellepiane 1975: 19).
Značajan deo kritike, podstaknut Kortasarovim delimičnim odobravanjem (Garfield, Cortázar 1978: 29–30), zaključio je da scena završnog sukoba između revolucionara i policije predstavlja trenutak smrti onog-o-kom-ti-pričam (Pereda 1974: 211; Blanco Arnejo 1996: 114; Peris Blanes 2006: 158; Martín 2011). Kortasarova odluka da ubije jednu od autorskih i pripovedačkih figura u svom tekstu ima značajne implikacije po dalji tok radnje i pripovedanja u romanu. U nastavku Manuelove knjige ulogu dominantnog pripovedača, kao i zadatak da dovrši hroniku koju je sastavljao onaj-o-kom-ti-pričam, preuzima Andres (Pereda 1974: 211; Martín 2011), protagonista i lik u čijoj se životnoj priči razrešava političko pitanje novog čoveka. Prelaz u naraciji od skoro potpuno pasivnog i skoro bezimenog pripovedača, do ideološki opredeljenog junaka čije samo ime označava novog čoveka11, može se tumačiti kao proširivanje političke poruke romana u smeru neophodnosti društvenog angažovanja svakog pojedinca u svakoj oblasti života. Sa književne tačke gledišta, još je značajnija činjenica da Andresov pripovedački glas smenjuju uporedo prikazani izveštaji o žrtvama argentinskog režima i svedočanstva američkih vojnika o ratnim zločinima počinjenim u Vijetnamu (Peris Blanes 2006: 159). Potpuno iščezavanje pripovedača iz romana i njegovo zamenjivanje izveštajima i svedočanstvima potvrđuje Kortasarove težnje za oslobađanjem od književnih konvencija i osvajanjem slobode, dok iznova obelodanjuje nemogućnost umetničke proze da prenese užase modernog doba.
Kortasarovo preispitivanje i umanjivanje uloge pisca u Manuelovoj knjizi možda dostiže svoj vrhunac smrću jednog od pripovedača, ali je dodatno osnaženo konstantnim umnožavanjem autorskih uloga u tekstu. Imajući u vidu kolažnu prirodu romana, pored pomenutih autora i priređivača, Andresa i onog-o-kom-ti-pričam, javlja se i Susana sa ulogom priređivača knjige za svog sina Manuela, ali i fiktivni pisac romana koji nam se obraća u uvodnoj napomeni romanu i prepliće se sa samim Kortasarom, stvarnim autorom romana. Iako predstavljeni kao različite autorske figure, pitanje je da li su Kortasar, fiktivni pisac, Susana, onaj-o-kom- ti-pričam i Andres zaista odvojeni entiteti, da li pišu jednu ili više različitih knjiga, i koja od njih je Manuelova knjiga.
U uvodnoj napomeni Kortasar nam se otkriva kao fiktivni priređivač teksta koji imamo pred sobom i konstantno se poigrava čitaočevim očekivanjima. Kortasar, sa jedne strane, pravi otklon od pretpostavljene autorske funkcije istovremeno ukazujući na nju. Naše prvo saznanje o Kortasaru predstavlja ga kao tek „prvog koji je otkrio ovu knjigu“ (LM 7), ali prvog „[i]z očiglednih razloga“ (LM 7). „Priređivač“ u nastavku uvodne napomene izlaže razloge za uključivanje članaka u celini i govori o drugim priređivačkim poslovima, ali vešto izbegava upotrebu prvog lica jednine i koristi glagolske imenice i nelične glagolske oblike kad god je to moguće. Uprkos ovoj inicijalnoj dvosmislenosti koju Kortasar potencira i nekim manjim odstupanjima u podudaranju između Manuelove knjige i knjige za Manuela, poput različitih boja korica romana i sveske-albuma u koju se lepe isečci za Manuela, kritičari su postigli konsenzus da je Kortasarov roman ista knjiga koju pišu Susana i onaj-o-kom-ti-pričam (Incledon 1980: 513; D’Haen 1983: 71; Vernon 1986: 267; Blanco Arnejo 1996: 120; Zamora 1999: 109). Razloge za takvo tumačenje nalazimo u podudaranju albumskih formi obeju knjiga, kao i u sitnim metafikcijskim smernicama poput pominjanja činjenice da se u knjizi koju Susana pravi za Manuela nalazi jedan zaokružen pasus, a isti takav pasus potom nalazimo u Kortasarovoj Manuelovoj knjizi. Takođe, na samom kraju romana Andres ostavlja Patrisiju „nešto […] što počinje sa bokalom vode“ (LM 385) za Manuela, i na idućoj stranici vidimo Lonstejna sa bokalom vode.
Pošto je Kortasar u ovom romanu uspeo da u najvećoj mogućoj meri prividno razvodni i relativizuje piščevu stvaralačku svemoć, još jednom je centralnu ulogu dao čitaocu. Ranije pomenuti metafikcijski elementi tumače se kao „prvi signal čitaocu, njegov poziv na igru“ (Blanco Arnejo 1996: 105–106) i kao pokušaj pisca da premosti jaz između sebe i čitaoca (Franco 1979–1980: 109) razotkrivajući ograničenja autorskih mogućnosti i sloboda. Čitaočev zadatak stvaranja smisla od teksta koji se ne čini uvek smislenim ostaje isti od Školica, preko 62. Modela za sastavljanje, do Manuelove knjige (Dellepiane 1975: 19; Valentine 1976: 213; D`Haen 1983: 87). Čitalac ima „glavnu ulogu u izgradnji narativa“ (Brenes Reyes 2011: 15) i ponovo se od njega zahteva aktivnost i saučesnički odnos12 sa piscem (Ruffinelli 1973: 31; Pereda 1974: 211; Valentine 1976: 221; Marambio 1978: 470; Incledon 1980: 513; Cédola 1994: 35; Blanco Arnejo 1996: 105–106; Fernández Utrera 1996: 238; Juan-Navarro 1999: 188; Martín 2013: 58).
Čini se da su zahtevi koje Kortasar postavlja pred čitaoca Manuelove knjige nešto lakši nego u prethodnim romanima, ali i da se čitaocu, možda upravo zbog toga, daje manje smernica nego pre. Zaplet Manuelove knjige neuporedivo je lakše savladiv od zapleta 62. Modela za sastavljanje, te sam po sebi ne predstavlja prepreku razumevanju (Valentine 1976: 197). Kritika je Kortasaru jedino zamerila izvesnu neusklađenost u tempu razvijanja događaja na početku romana i u njegovoj poslednjoj trećini (Oviedo 1973: 36; Yovanovich 1991: 166), gde se dešavanja čine ubrzanijim nego što bi morala biti. Sam kraj romana nalikuje završetku, odnosno jednom od završetaka Školica, utoliko što predstavlja jedno od relativno retkih otvorenih mesta u Manuelovoj knjizi. Estela Sedola čak tvrdi da Kortasar u svom romanu nije ostavio nijedno otvoreno mesto, učinivši svaku moguću višeznačnost „dekodiranom i iznova integrisanom u novi poredak suprotstavljen onom upravo uništenom, ali jednako rigorozan i koherentan“ (Cédola 1994: 40). Završna scena u kojoj Lonstejn pere leš jednog od svojih prijatelja, čiji identitet ostaje konačno nepoznat čitaocu, ipak svrstava Manuelovu knjigu u kategoriju otvorenih dela (Pereda 1974: 211; Dellepiane 1975: 23; Valentine 1976: 215; Alegría 1979–1980: 106; Incledon 1980: 513). Očigledno je da Lonstejn poznaje mrtvaca jer mu se obraća sa puno nežnosti i bliskosti, i oslovljava ga sa „bratiću“ (LM 386), ali osim toga ne znamo sa sigurnošću ko je u pitanju. Mogao bi to biti onaj-o-kom- ti-pričam ili Markos (Marcos), revolucionarni vođa, o čijoj smrti takođe postoje nagoveštaji u romanu. Bez konkretnijih indicija o identitetu mrtvaca, Manuelova knjiga ostaje konačno nerazrešena, a čitalac dobija zadatak da se opredeli za opciju koja mu se čini verovatnijom.
Čitaočev zaključak o završetku romana predstavlja njegovu jedinu kompozicionu i stvaralačku odluku. Zadatak čitaoca postaje daleko lakši nego u Školicama ili u 62. Modelu za sastavljanje, ali mu je dodeljena i manja odgovornost. Možda Kortasar olakšava put svom čitaocu jer mu u Manuelovoj knjizi, za razliku od prethodna dva romana, nije dao nikakva uputstva za čitanje. Dok je u Školicama čitalac mogao da sledi šablon čitanja, ili autorove smernice na početku 62. Modela za sklapanje, Kortasar je u Manuelovoj knjizi uvodnu napomenu upotrebio kao prostor za objašnjenja sopstvenih književnih odluka, ili kao kratko apologetsko izlaganje o uzrocima manje uspelosti ovog romana u odnosu na prethodne. Razlog za ovakvu namenu uvodnog obraćanja autora može se naći u činjenici da je Kortasar većinu čitaočevih mogućih dilema i problema unapred razrešio. Ketlin Vernon (Vernon 1986: 264) je u tome uvidela paradoks Manuelove knjige koja kao „roman čiji sadržaj predstavlja poziv na slobodu i društvenu pravdu može rezultirati u gubitku slobode za njegovog čitaoca“.
Nazvati čitaoca Manuelove knjige lišenim slobode bilo bi suviše oštro jer mu je Kortasar ipak postavio niz prepreka, u obliku različitih formalnih inovacija, koje čitalac treba sam da premosti. Većina Kortasarovih eksperimenata ove vrste nastaje iz želje da se prevaziđe problem prenošenja simultanosti događaja iz stvarnosti u književni prikaz (Blanco Arnejo 1996: 132; Martín 2013: 58). Iz tog razloga je 34. poglavlje Školica napisano kao naizmenično smenjivanje redova o Olivejri dok Galdosov roman i redova tog istog Galdosovog romana, i zato se u Manuelovoj knjizi pojavljuju preklopljeni dijalozi koje istovremeno na različitim mestima vode Patrisio i Susana, i Andres i Ludmilja (LM 90–92). U želji za prenošenjem simultanosti u književni tekst, Kortasar naizmenično i isprekidano prikazuje planiranja otmice latinoameričkog zvaničnika i njegove žene, Vipa (Vip) i Vipe (Vipa), i razgovore koje u to vreme vode Vip i Vipa (LM 252–257). Sa istim ciljem, u Manuelovoj knjizi se često srećemo sa tipografskom raspodelom teksta na levi i desni deo stranice koji istovremeno prenose događaje i reakcije na njih (LM 62–63). Svi navedeni postupci, kako Delepjane (Dellepiane 1975: 32) navodi, izazivaju u čitaocu utisak već viđenog, budući da ih je Kortasar u sličnim oblicima koristio u svojim ranijim delima, ali Manuelova knjiga ipak donosi jednu tehničku novinu. U pitanju je tekst napisan sitnijim fontom i umetnut između redova teksta koji uglavnom prati Oskarova razmišljanja (LM 125–131, 145). Posle nekoliko stranica izloženosti ovom postupku, čitalac uviđa da je u pitanju prikaz Oskarove podsvesti i njenih suptilnih upliva u Oskarove misli (Dellepiane 1975: 32).
Eksperimentalne pripovedne tehnike, sa jedne strane, pozivaju čitaoca na aktivno ili saučesničko čitanje (Dellepiane 1975: 30), ali, sa druge, nedostatak potrebe za kompozicionim odlukama i jednostavnost razumevanja radnje i identifikacije pripovedačkih instanci čine čitanje pasivnijim i lišenim velike odgovornosti. Otuda se nameće pitanje kog i kakvog čitaoca je Kortasar zaista imao na umu dok je pisao Manuelovu knjigu. Vernon zaključuje da idealni čitalac Kortasarovog romana mora govoriti više jezika ne bi li razumeo razne neprevedene članke i jezičke šale, mora biti određenih političkih stavova i u stanju da dođe do odgovarajućih političkih zaključaka. Ukratko, pred idealnim čitaocem je zadatak dostojan Kortasarovog ’novog čoveka’ (Peris Blanes 2006: 146, 156–157; ali i Brenes Reyes 2011: 34), odnosno malog Manuela (Incledon 1980: 513; D’Haen 1983: 71; Fernández Utrera 1996: 238; Rosa 2003: 94-95). Ipak, ako je idealni čitalac „dete, savršeni recipijent i tabula rasa, pasivni „čitalac ženka“13 par ekselans“ (Vernon 1986: 268), da li onda Kortasar od njega istinski zahteva da istovremeno bude i aktivni čitalac-saučesnik?
Vernon nalazi izlaz iz ove moguće čitalačke zavrzlame zaključkom da Kortasar istovremeno piše roman i za čitaoca-ženku oličenog u Manuelu, ali i za čitaoca-saučesnika (Vernon 1986: 268–269). Na taj način, međutim, pisac bi izvornog adresata svog teksta, dragu bebu Manuela, osudio na nepotpuno razumevanje knjige koja je baš njemu namenjena. Iz teorije čitanja uspostavljene u prethodna dva Kortasarova romana znamo da pisac, uprkos uvreženim mišljenjima, nije sklon apoteozi isključivo aktivnog čitanja (Vulović 2017: 347) i možemo se zapitati da li je zaista promenio svoj stav u Manuelovoj knjizi. Ono čemu Vernon nedovoljno pridaje značaja jeste činjenica da je čitanje Manuelove knjige izmešteno u budućnost (Incledon 1980: 513; Zamora 1999: 109; Gómez 2013; Gabbay 2015), u vreme kada Manuel stasa i odraste, i na taj način u sebi objedini nekadašnje pasivno listanje svog albuma sa novim aktivnim čitanjem. Manuelov zadatak čitanja knjige, a samim tim i politička promena u novim generacijama, ostvaruju se izvan korica knjige, u budućnosti i čitaočevoj stvarnosti. Zadatak čitaoca u Manuelovoj knjizi pokazuje se kao manje teorijski važan i inovativan u odnosu na prethodne Kortasarove romane, ali to nadoknađuje svojim vanrednim životnim značajem. Kako bi ostvario ’uspešno’ čitanje romana i dostigao cilj Manuelove knjige, čitalac se mora približiti idejama novog čoveka, čime je Kortasar na najneposredniji način uspeo da dovede revoluciju u svoju književnost i svojom književnošću u svakom pojedinačnom čitaocu izazove revoluciju.
Ksenija Vulović
1 Dilemu o tačnoj godini prve Kortasarove posete Kubi iznela je Karolina Orlof (Orloff 2013: 229), suprotstavljajući piščeve različite izjave tim povodom. Čini se, ipak, da se prva piščeva poseta Havani može sa izvesnom sigurnošću dovesti u vezu sa učešćem u žiriju za dodelu književne nagrade koju dodeljuje kubanska izdavačka kuća Kasa de las Amerikas (šp. Casa de las Américas) 1963. godine.
2 Ukoliko u bibliografskom podatku nije drugačije naznačeno, svi prevodi su autorski. K.V.
3 Kortasar će u godinama po objavljivanju Manuelove knjige učestvovati u radu međunarodnog Tribunala Rasel II (Rusell Tribunal II), zalagaće se za oslobađanje političkih zarobljenika u Argentini i zdušno će pomagati borbu protiv dinastije Somosa u Nikaragvi. Do kraja života će ostati vatreni borac za ljudska prava i slobode, i zalagaće se za širenje liberalnih političkih i književnih stavova. Za više podataka o političkom angažmanu Hulija Kortasara videti Arias Careaga 2014, ali i Salas 1980; Manjarrez 1984; Kohut 1985–1986; Standish 1997.
4 Za sve reference iz Manuelove knjige biće korišćeno prvo izdanje romana: Cortázar, Julio. Libro de Manuel. Buenos Aires: Editorial Sudamericana, 1973. Radi efikasnijeg prepoznavanja izvora, u parentezi će posle oznake LM stajati broj stranice na kojoj se nalazi citat.
5 Na španskom jeziku imenica „joda“ predstavlja žargonski izraz za vođenje ljubavi koji na području Argentine, Urugvaja i još nekoliko hispanoameričkih zemalja može označavati i šalu (Moliner 2007: 1708 ili Real Academia Española 2014). Odgovarajući književni prevod ovog pojma u kontekstu ciljeva Kortasarovog romana mogao bi biti snažnije markiran, ali smo se za potrebe akademskog teksta opredelili za nešto neutralniju verziju, „Zezanje”.
6 Džon Inkledon (Incledon 1980: 511) jedan je od retkih tumača koji Andresov san ne vide nužno kao političku poruku, već u njemu prepoznaje psihoanalitički potencijal.
7 Ernesto Če Gevara u poznatom pismu kubanskom narodu „Socijalizam i čovek na Kubi“ („El socialismo y el hombre en Cuba“, 1965) iznosi svoje naglašeno humanističko viđenje socijalističke revolucije na Kubi. Gevara smatra da novi čovek mora osetiti revoluciju kao svoj lični zadatak i time prevazići individualizam zarad opšte dobrobiti (Guevara 1965: 15). Novi čovek će, po Gevarinom mišljenju, biti „ideološki motor revolucije“ (Guevara 1965: 20) i ne sme zastupati ideje XIX, pa čak ni „našeg dekadentnog i bolesnog XX veka“ (Guevara 1965: 20). Novi čovek XXI veka, tvrdi Gevara, biće individua koja je spoznala svoj zadatak, čovek „koji se bori da izađe iz kraljevstva potrebe da bi ušao u vladavinu slobode“ (Guevara 1965: 20).
8 Za detaljnu klasifikaciju svih isečaka koje Kortasar uključuje u roman videti Dellepiane 1975: 29–30, Blanco Arnejo 1996: 101–104 Juan-Navarro 1999: 177–178.
9 Među njima se posebno ističu Put oko dana za osamdeset svetova (La vuelta al día en ochenta mundos, 1967), Buenos Ajres, Buenos Ajres (Buenos Aires, Buenos Aires, 1968), Poslednji krug (Ultimo round, 1969), Proza sa opservatorije (Prosa del observatorio, 1972), Teritorije (Territorios, 1978) i Autonauti kosmodroma (Los autonautas de la cosmopista, 1983).
10 Podrobnu analizu imena onog-o-kom-ti-pričam izneo je Patrik O’Konor (O’Connor 1994: 107–116) u svojoj doktorskoj disertaciji o političkoj, estetskoj i seksualnoj revoluciji u delima Valtera Benjamina i Hulija Kortasara, gde iznosi tezu da je implicirano ja u nazivu imena onog-o-kom-ti-pričam zapravo autobiografsko Kortasarovo ja.
11 Lično Kortasar je u pismu Ani Mariji Ernandes skrenuo pažnju kritičarima na simbolički potencijal imena njegovog glavnog junaka ukazujući na grčki koren imena „ἀνδρὸς“, tj. čovek (Hernández 1975: 55).
12 Pored saučesničkog čitanja, o čijoj neophodnosti su se kritičari složili, moglo bi postojati i jedno manje uključeno i pasivnije čitanje romana koje bi podrazumevalo tek informisanje o istorijskim događajima (Planells 1980: 518; Yurkiévich 1987: 159).
13 „Čitalac-ženka“ (šp. lector-hembra) i „čitalac-saučesnik“(šp. lector-cómplice) su pojmovi koje Kortasar iznosi u Školicama i označavaju pasivnog čitaoca koji želi samo da posmatra dešavanja u romanu, odnosno aktivnog čitaoca koji zajedno sa piscem sastavlja narativ. O temi čitanja u Školicama videti Ostria González 1980; Percival 1982; Bocchino 1991; Vulović 2016.
IZVORI
Cortázar, Julio. Libro de Manuel. Buenos Aires: Editorial Sudamericana, 1973.
LITERATURA
Alazraki, Jaime. “Julio Cortázar: fiction’s master weaver”. The Christian Science Monitor 04.09.1978: B4. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Arias Careaga, Raquel. Julio Cortázar. De la subversión literaria al compromiso político. Madrid: Sílex Ediciones, 2014.
Blanco Arnejo, María Dolores. La novela lúdica experimental de Julio Cortázar. Madrid: Editorial Pliegos, 1996.
Bocchino, Adriana. “Rayuela: programa de un modelo de lector”. Anales de Literatura Hispanoamericana 20 (1991): 243–248. Web. 13.10.2014.
Boldy, Steven. The novels of Julio Cortázar. Cambridge [Eng.]; New York: Cambridge University Press, 1980.
Brenes Reyes, Jaime. “Ontological and Political Search for ’El Hombre Nuevo’: Julio Cortázar’s Rayuela and Libro de Manuel”. MA Thesis. University of Guelph, 2011. The Atrium. Web. 17.04.2016.
Valentine, Robert Young. “Rhetorical Control in the Fiction of Julio Cortázar”. PhD Thesis. Duke University, 1976.
Vázquez-Aspiri, Héctor. “Parece lo que no quiere”. Visión 16.06.1973: 62. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Vernon, Kathleen M. “Cortázar’s 3 R’s: Reading, Rhetoric and Revolution in Libro de Manuel”. Modern Language Studies 16.3 (1986): 264–270. JSTOR. Web. 25.09.2014.
Vidal, Hernán. “Julio Cortázar y la Nueva Izquierda”. Ideologies and Literature 2.7 (1978): 45–67. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Vulović, Ksenija. „Čitanje između redova: 34. poglavlje Školica Hulija Kortasara”. Lipar 17.59 (2016): 255–267.
Vulović, Ksenija. “62. Modelo para armar de Julio Cortázar: Perspectivas de lectura.” Ed. Vesna Dickov. Identidad, movilidad y perspectivas de los estudios de lengua, literatura y cultura. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet; Chieti; Pescara: Università “Gabriele d’Annunzio”, 2017. 331–356.
Gabbay, Cynthia. “Intertextualidad de artificio y dialogismo imaginado: los alter-ego autoriales en la obra de Julio Cortázar”. Actas del IV Congreso Internacional “Cuestiones Críticas”. Ed. CELARG. Rosario: Centro de Estudios de Literatura Argentina, 2015. s.p. Web. 20.11.2016.
Garfield, Evelyn Picon y Julio Cortázar. Cortázar por Cortázar. Xalapa, México: Centro de Investigaciones Lingüístico-Literarias, Universidad Veracruzana, 1978.
Garonzik, Rebecca Rae. “Beyond Marcuse: Guevara’s Influence on the Revolutionary Erotic in Julio Cortázar’s Libro de Manuel”. A Contracorriente 13.2 (2016): 287–310. Web. 11.01.2017.
Guevara, Ernesto. “El socialismo y el hombre en Cuba”. Marcha, Montevideo, 12 Marzo 1965, 14–15, 20. Anáforas. Web. 17.05.2017.
Gómez, Susana. “Tres palabras sobre Libro de Manuel. Temporalidad, lenguaje y (cultura) política”. RECIAL 4.4 (2013): s.p. Web. 10.09.2015.
González Bermejo, Ernesto y Julio Cortázar. Conversaciones con Cortázar. Barcelona: EDHASA, 1978.
D’Haen, Theo. Text to reader: a communicative approach to Fowles, Barth, Cortázar, and Boon. Amsterdam; Philadelphia: J. Benjamins Pub., 1983.
Demarchi, Rogelio. “El intelectual y la política. Paradojas cortazarianas”. El Taco en la brea 2 (2015): 69–79. Web. 11.01.2017.
Dickov, Vesna. „Narativna proza Hulija Kortasara”. LIK 1.1 (2015): 107–117.
Heker, Liliana. “Apunte para una lectura ’literaria’ de Libro de Manuel”. El Escarabajo de Oro 12.46 (1973): 18–19, 22–23. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Hernández, Ana María. “Cortázar: El libro de Andrés + Lonstein =Manuel”. Nueva narrativa hispanoamericana 5 (1975): 35–55. Impreso.
Incledon, John. “La «ejecución silenciosa» en «Libro de Manuel»”. Cuadernos Hispanoamericanos 364–366 (1980): 510–517. Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes. Web. 14.10.2014.
Yovanovich, Gordana. Julio Cortázar’s Character Mosaic: Reading the Longer Fiction. Toronto: University of Toronto Press, 1991.
Yurkiévich, Saúl. “Los tanteos mánticos”. Julio Cortázar, al calor de tu sombra. Buenos Aires: Editorial Legasa, 1987. 157–169.
Kennedy, William. “Collage for Revolutionaries”. Washington Post 5.11.1978: s.p. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Collazos, Óscar. “La encrucijada del lenguaje”. Óscar Collazos, Julio Cortázar y Mario Vargas Llosa. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (polémica). México: Siglo Veintiuno Editores, 1970. 7–37.
Conti, Haroldo. “Cuando enmudezcan todas las voces”. La Opinión, Buenos Aires, 8.12.1974: s.p. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Cortázar, Julio. “Literatura en la revolución y revolución en la literatura: algunos malentendidos a liquidar”. Óscar Collazos, Julio Cortázar y Mario Vargas Llosa. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (polémica). México: Siglo Veintiuno Editores, 1970. 38–77.
—. Clases de literatura: Berkeley, 1980. Madrid: Alfaguara, 2013.
Kohut, Karl. “El escritor latinoamericano en Francia. Reflexiones de Julio Cortázar en torno al exilio”. INTI 22/23 (1985–1986): 263–280. JSTOR. 05.09.2014.
Lagos, Ramona. “Libro de Manuel: el mundo a través de la escritura”. La Palabra y el Hombre 12.25 (1978): 49-59. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Leonard, John. “Julio Cortázar Goes Política”. Herald Magazine 26.11.1978: s.p. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Manjarrez, Héctor. “La revolución y el escritor según Cortázar”. Cuadernos Políticos 41 (1984): 84–109. Web. 05.09.2014.
Marambio, John Louis. “Julio Cortázar y la contra-novela”. PhD Thesis. Texas Tech University, 1978. ProQuest. Web. 13.10.2014.
Martín, Óscar. “La transfiguración del yo en el Libro de Manuel, de Julio Cortázar”. Espéculo 46 (2011): s.p. Web. 06.03.2016.
—. “Políticas del Libro de Manuel de Julio Cortázar”. CeLeHis 22.25 (2013): 51–66. Web. 23.11.2014.
Moliner, María. Diccionario de uso del español. Tercera edición. Vol. 2. Madrid: Gredos, 2007.
O’Connor, Patrick J. “Passages of revolutionary desire: The writings of Julio Cortázar and Walter Benjamin”. PhD Thesis. Yale University, 1994. ProQuest. Web. 13.10.2014.
Orloff, Carolina. “La vuelta al día en ochenta mundos and Último Round: The Politics of Julio Cortázar’s Collage Books”. Bulletin of Spanish Studies 90.2 (2013): 229–253. Taylor & Francis Online. Web. 15.12.2014.
Ostria Gónzalez, Mauricio. “Rayuela: poética y práctica de un lector libre”. Revista Chilena de Literatura 15 (1980): 15–33. JSTOR. Web. 20.04.2014.
Oviedo, José Miguel. “Cortázar: La revolución es juego”. El Comercio, Lima, 22.07.1973: 34, 36. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Pereda, Rosa María. “Cortázar: un libro para la vida”. El Urogallo 27–28 (1974): 210–211. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Peris Blanes, Jaume. “Libro de Manuel de Julio Cortázar, entre la revolución política y la vanguardia estética”. Cuadernos de investigación filológica, 31–32 (2006): 143–161. Web. 23.11.2014.
Percival, Anthony. “Reader and Rayuela”. Revista Canadiense de Estudios Hispánicos, 6.2 (1982): 239–255. JSTOR. Web. 16.10.2014.
Piglia, Ricardo. “Cortázar o el Socialismo de los Consumidores II”. Últimas Noticias, Caracas, 17.08.1975: s.p. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
—. “Cortázar o el Socialismo de los Consumidores: Nota final”. Últimas Noticias, Caracas, 24.08.1975: s.p. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Planells, Antonio. “Del «ars masturbandi» a la revolución: «Libro de Manuel», de Julio Cortázar”. Cuadernos Hispanoamericanos 364–366 (1980): 518– 532. Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes. Web. 14.10.2014.
Pope, Randolph. “Dos novelas álbum: “Libro de Manuel” de Cortázar y “Figuraciones en el mes de marzo” de Díaz Valcarcel”. Bilingual Review / La Revista Bilingüe 1.2 (1974): 170–184. JSTOR. Web. 10.04.2017.
Rabassa, Gregory. “Lying to Athena: Cortázar and the Art of Fiction”. Eds. Jaime Alazraki and Ivar Ivask. The Final Island: The Fiction of Julio Cortazar. Norman: University of Oklahoma Press, 1978. 57–62.
Reichardt, Dieter. “La lectura nacional de «El otro cielo» y «Libro de Manuel»”. INTI 22/23 (1985–1986): 205–215. JSTOR. Web. 05.09.2014.
Real Academia Española. Diccionario de la lengua española. Edición del Tricentenario (23a). 2014. Web. 10.04.2017.
Read, Dennis. “Do-It-Yourself Novel. A Manual for Manuel by Julio Cortázar”. Milwaukee Journal 12.10.1978: s.p. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Roy, Joaquín. Julio Cortázar ante su sociedad. Barcelona: Ediciones Península, 1974.
Rosa, Nicolás. “Cortázar: Los modos de la ficción”. La Letra Argentina, crítica 1970–2002. Buenos Aires: Santiago Arcos, 2003. 83–101.
Ruffinelli, Jorge. “Cortázar: la novela ingresa en la historia”. Marcha 25.05.1973: 31. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Salas, Horacio. “Julio Cortázar: la ubicuidad del exiliado”. Cuadernos Hispanoamericanos 364–366 (1980): 84–105. Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes. Web. 14.10.2014.
Zamora, Lois Parkinson. “Art and Revolution in the Fiction of Julio Cortázar”. Critical essays on Julio Cortázar. Ed. Jaime Alazraki. New York: G.K. Hall, 1999. 92–114.
Cédola, Estela. Cortázar: el escritor y sus contextos. Buenos Aires: Edicial, 1994.
Slotorevsky, Mirna. “Paradojas e incumplimientos en Libro de Manuel”. Hispamérica 15.44 (1986): 19–28. JSTOR. Web. 25.09.2014.
Standish, Peter. “Los compromisos de Julio Cortázar”. Hispania 80.3 (1997): 465–471. JSTOR. Web. 06.05.2014.
Fernández Utrera, María Soledad. “Julio Cortázar y Libro de Manuel: pensamiento y narrativa en torno al concepto de «revolución»”. Revista Canadiense de Estudios Hispánicos 20.2 (1996): 225–240. JSTOR. Web. 16.10.2014.
Ford, Aníbal. “Humanismo para europeos”. La Opinión 8.12.1974: 3. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Franco, Jean. “Julio Cortázar, utopia and everyday life”. INTI 10/11 (1979– 1980): 108–118. JSTOR. Web. 20.04.2014.
Juan-Navarro, Santiago. “Postmodernist Collage and Montage in A Manual for Manuel”. Critical essays on Julio Cortázar. Ed. Jaime Alazraki. New York: G.K. Hall, 1999. 173–192.
Cheuse, Alan. “A fusion of Marx, the Marx Bros”. Los Angeles Times 19.11.1978: s.p. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
Chanady, Amaryll. “Julio Cortázar: una respuesta latinoamericana a la «literatura de agotamiento»”. Los Ochenta mundos de Cortázar: ensayos. Ed. Fernando Burgos. Madrid: EDI-6, 1987. 67–73.
Schwartz, Kessel. “Review: Libro de Manuel by Julio Cortázar”. Hispania 58.1 (1975): 234–235. JSTOR. Web. 14.10.2014.
Shafer, Carol L. “Disconnected threads in Argentinian’s latest book not worth”. Minneapolis Star 22.03.1973: s. p. Fondo Julio Cortázar. CRLA ARCHIVOS – Centre de Recherches Latino-Américaines-Archivos. Web.12.05.2016.
