Kad je sat otkucao podne, major Ščelkolobov, vlasnik hiljade desetina zemlje i mlade žene, izuvuče svoju ćelavu glavu ispod cicanog jorgana i glasno opsova. Juče, dok je prolazio pored hladnjaka u parku, čuo je kako je njegova mlada žena, majorica Karolina Karlovna, više nego ljubazno razgovarala sa svojim rođakom koji je doputovao, nazivala svoga muža, majora Ščelkolobova, ovnom i sa ženskom lakomislenošću dokazivala kako svoga muža nije volela, kako ga ni sad ne voli, niti će ga moći voleti zbog njegove umne ograničenosti, seljačkih manira, sklonosti ka piću i ludilu.
Takav ženin postupak zaprepastio je, uzbunio i strahovito naljutio majora. Svu noć i celo jutro nije oka sklopio. U glavi mu je vrilo, lice gorelo i bilo crvenije od kuvanog raka. Stalno je stezao pesnice, a u grudima mu je srce tako lupalo kako major ne pamti da je lupalo ni u jurišu na tvrđavu Karsa.
Pošto je izvireo ispod jorgana i pogledao na svet božji, skočio je s kreveta i, zamahujući pesnicama, počeo da šeta po sobi.
— Ej, cepanice — povikao je.
Vrata zaškripaše i pred majora se pojavi njegov sobar, berberin i sudopera Pantelej, odeven u staro gospodinovo odelo i sa štenetom pod pazuhom.
On se nasloni na dovratak i s poštovanjem zatrepta očima.
— Slušaj, Pantelej — poče major — hoću da porazgovaram sa tobom kao čovek s čovekom, otvoreno. Stani pristojno. Eto tako. Hoćeš li mi odgovoriti iskreno, iz dubine duše, ili nećeš?
— Hoću, gospodine.
— Ne gledaj me tako začuёeno. Na svog gospodara ne treba gledati sa čuđenjem. Zatvori usta. Kakvo si ti govedo, brate moj! Ne znaš kako se treba držati u mom prisustvu. Odgovaraj mi odmah, bez otezanja. Mlatiš li ti svoju ženu, ili ne?
Pantelej zatvori usta i glupo se osmehnu:
— Svakog utorka, vaše blago… — promuca on i zakikota se.
— Vrlo dobro. A što se smeješ? Sa tim se ne treba šaliti! Zatvori usta! Ne češi se u mom pri-sustvu: ja to ne podnosim. (Major se zamisli.) Ja smatram, brate, da ne kažnjavaju žene samo seljaci. A šta ti misliš o tome?
— I drugi mlate, vaše . . .
— Na primer?
— Ima u gradu neki Petar Ivanič, sudija… Možda ga znate? Ja sam kod njega pre jedno desetak godina služio kao vratar. Odličan čovek, jednom rečju, taj Petar Ivanič, to jest… a kad malo popije, onda se čuvaj. Dešavalo se kad dođe pijan, počne gospođu pesnicama. Dabogda me zemlja na ovom mestu progutala ako lažem! Pa i mene, da joj činim društvo, bez ikakvog razloga tek udari u slabinu. Mlati gospođu i kaže: „Ti me, veli, budalo ne voliš i obuzima me želja da te zato ubijem, da ti prekratim život…”
— A šta ona radi?
— „Oprosti mi”, veli.
— Je li moguće? Boga ti? Eto, to je sjajno! — i major od zadovoljstva poče da trlja ruke.
— Sušta istina, vaše preva …! A kako i da ne bije čovek, vaše preva . . .! Evo, na primer, moja .. . kako da je ne bijem! Harmoniku nagazila i slomila, gospodske kolače pojela… Zar se to sme tako? Hm!
— Ti, cepanico, nemoj da mi mudruješ! … Šta ti mudruješ. Ništa pametno nećeš reći! Ne radi ono za šta nisi! Šta radi gospođa?
— Spavaju.
— E sad ćemo da vidimo šta će biti! Idi kaži Mariji da probudi gospođu i zamoli je da dođe kod mene. .. Čekaj? Šta ti misliš? Ličim li ja na seljaka?
— Otkud da vi ličite na seljaka, vaše preva…? Ko je to čuo da gospodin liči na seljaka? Uopšte ne ličite!
Pantelej sleže ramenima, vrata opet škripnuše i on izađe, a major brižna lica poče da se oblači i umiva.
— Dušice! — reče odeveni major najzluradijim tonom lepoj dvadesetogodišnjoj majorici, kad je ušla — možeš li mi udeliti sat tvog za sve nas tako dragocenog vremena?
— Sa zadovoljstvom, prijatelju moj! — odgovori majorica i podnese mu čelo da poljubi.
— Ja sam, dušice, želeo da se prošetam, da se provozam po jezeru. Da li bi vaša divna osoba mogla da mi čini prijatno društvo?
— A da ne bude vrućina? Uostalom, izvini, tatice, vrlo rado. Ti ćeš veslati, a ja krmaniti. Kako bi bilo da ponesemo nešto za jelo? Ja sam strašno gladna…
— Ja sam već poneo — odgovori major i opipa kandžiju u džepu.
Pola sata posle ovog razgovora major i njegova žena vozili su se čamcem ka sredini jezera. Major se znojio veslajući, a majorica je krmanila. Gle ti nje? Gle ti nje, samo! — mrmljao je major besno pogledajući ženu utonulu u sanjarenje i goreo je od nestrpljenja.
— Stoj! — viknuo je kad je čamac stigao na sredinu. Čamac se zaustavi. Major pocrvene u licu i sav zadrhta.
— Šta ti je, Apološa? — upita žena začuđeno gledajući muža.
— I ja sam, znači, ovan! — promuca on. — Ja sam, znači.. . Šta sam? Ja sam, znači, umno ograničen? Ti me, znači, nisi volela niti me voliš? Ti me, znači … ja …
Major zaurla, diže obe ruke i zamahnu kandžijom, i u čamcu… o tempora, o mores! nastade takva gužva, koju je nemoguće ne samo opisati već ni zamisliti. Desilo se nešto što nije u stanju da naslika ni umetnik koji je bio u Italiji i ima najživlju maštu …
Major nije stigao da oseti kako nema kose na glavi, niti je majorica stigla da iskoristi kandžiju otetu iz ruku svog supruga. — Čamac se prevrnuo …
U to vreme šetao se obalom jezera bivši majorov ključar, a sada opštinski pisar Ivan Pavlovič, i čekajući blaženi čas kad će seoske devojke doći na jezero da se kupaju, zviždukao, pušio i razmišljao o cilju svoje šetnje.
Odjednom je začuo krik koji je kidao dušu. U tom kriku je prepoznao glas svojih bivših gospodara.
— Upomoć! — vikali su major i majorica.
Ne razmišljajući dugo, pisar zbaci sa sebe kaput, pantalone i cipele, triput se prekrsti i zapliva ka sredini jezera da pomogne davljenicima.
Plivao je bolje nego što je pisao i razumevao napisano, i zato je posle dva tri minuta bio već pored davljenika.
Ivan Pavlovič je stigao do njih i našao se u čudu od nedoumice. „Koga da spasava?” pomisli. „Eto ti sad đavola!” Da spasava dvoje — uopšte nije imao snage. Dosta mu je bilo i jedno. Lice mu se zgrči u grimasu totalne nedoumice i poče da hvata čas majora, čas majoricu.
— Samo jedno od vas! — reče pisar. — Otkud mogu oboje? Nisam ja kit!
— Vanja, mili, spasi mene — zavapi cvokoćući majorica, držeći se za skut majoru — mene spasi! Ako me spasiš. . . udaću se za tebe! Kunem ti se svim na svetu! Jaoj, jaoj, davim se!
— Ivane! Ivane Pavloviču. Budi vitez! Avaj — zabrunda major i zagrcnu se od vode. — Spasi me, brate! Daću ti rublju napojnice! Ne daj, dobrotvore, da poginem u cvetu mladosti . .. Usrećiću te … Hajde spasavaj me. Gle, kakav si! Oženiću se tvojom sestrom Marijom … Oženiću se, kunem ti se! Lepa ti je sestra … Ne spasavaj moju ženu … neka je đavo nosi! Ako me ne spaseš. . ubiću te! Života ti neću dati!
Ivan Pavlovič oseti vrtoglavicu i zamalo ne ode na dno. Obećanja s obe strane izgledala su mu podjednako privlačna — nije znao koje je bolje, šta da odabere? A vreme ne čeka! „Da ih spasem oboje” odluči. „Veći je dobitak od dvojice nego od jednoga. Bogami je tako. A smrti nema bez suёenog dana. Pomozi bože!”
Ivan Pavlovič se prekrsti, zgrabi desnom rukom majoricu, a kažiprstom desnice zakači majora za kravatu i zapliva prema obali.
— Mašite nogama! — komandovao je plivajući levom rukom i sanjajući o svojoj sjajnoj budućnosti … „Gospođa — moja žena, a major — zet … Sjajno! Uživaj, Vanja! Oh, što ćemo da jedemo kolača i pušimo skupocene cigarete! Slava tebi, gospodi!”
Teško je bilo Ivanu Pavloviču da vuče jednom rukom dvostruki teret i pliva protiv vetra, ali mu je misao o sjajnoj budućnosti davala snagu. Smejući se od sreće, izveo je majora i majoricu na obalu. Velika je bila njegova radost. Ali kad je video kako se major i majorica potukoše, odjednom poblede, udari se pesnicom po čelu, zajeca, i ne obrati pažnju na devojke koje su izašle iz vode, u gomili opkolile majora i majoricu i sa divljenjem gledale hrabrog pisara.
Zahvaljujući majorovim intrigama i nastojanju, Ivan Pavlovič je sutradan otpušten iz opštinske službe a majorica je isterala iz svojih apartmana Mariju i naredila joj da ide „svome dragom gospodinu”.
— O, ljudi, ljudi! Šta vi nazivate zahvalnošću! — vikao je Ivan Pavlovič šetajući obalom fatalnog ribnjaka.
Anton Pavlovič Čehov
