STVAR
Mama, tata i sluškinja po imenu Nataša, sedeli su za stolom i pili. Tata je nesumnjivo bio pijanica. Štaviše, i mama ga je gledala sa visine. Ali to tati nije smetalo da bude jako dobar čovek. On se vrlo dobroćudno smejao i klatio na stolici.
Sobarica Nataša, u kecelji i s kapicom od čipke, sve vreme se preterano stidela. Tata ih je sve zabavljao svojom bradom, ali sobarica Nataša je sramežljivo obarala oči, pokazujući time da se stidi.
Mama, visoka žena s velikom frizurom, govorila je konjskim glasom. Njen glas trubio je trpezarijom, oreći se na dvorištu i u drugim sobama.
Ispivši prvu čašicu, svi za trenutak zaćutaše i pojedoše kobasicu. Malo kasnije, svi su opet počeli govoriti.
Iznenada, sasvim neočekivano, neko zakuca na vrata. Ni tata, ni mama, ni sobarica Nataša, nisu mogli da naslute, ko to kuca.
– Kako je to čudno – reče tata. – Ko bi to mogao biti?
Mama napravi saosećajuće lice i preko reda nasu sebi drugu čašicu, ispi je i reče:
– Čudno.
Tata ne reče ništa loše, ali takođe, nasu sebi čašicu, ispi je i ustade od stola.
Tata je bio onizak. Za razliku od mame. Mama je bila visoka puna žena, s konjskim glasom, a tata je bio prosto njen suprug. Kao dodatak svemu ostalom, tata je bio pegav.
Jednim korakom, on priđe vratima i upita:
– Ko je?
– Ja – reče glas iza vrata.
Vrata se smesta otvoriše, i uđe sobarica Nataša, sva smetena i rumena. Kao cvet.
Kao cvet.
Tata je seo.
Mama je ispila još jednu.
Sobarica Nataša, i druga, kao cvet, zarumenele su se od stida. Tata ih je pogledao i nije rekao ništa loše, već je ispio još jednu, isto tako kao i mama.
Da ublaži neugodnu žgaravicu u ustima, tata je otvorio konzervu s račjom paštetom.
Svima bi veoma drago, jeli su do jutra. Ali mama je ćutala, sedeći na svome mestu. To je bilo jako neprijatno.
Kada se tata nakanio da štogod otpeva, nešto je lupnulo u prozor. Mama skoči od straha i poviče, da jasno vidi, kako je sa ulice neko zavirio kroz prozor. Ostali su uveravali mamu da je to nemoguće, zato što je njihov stan na drugom spratu i niko sa ulice ne može da gleda kroz prozor – za to je potrebno biti gorostas ili Golijat.
Ali mami je pala na pamet postojana zamisao. Ništa na svetu nije moglo da je ubedi da niko nije gledao kroz prozor.
Da bi je smirili, nasuli su joj još jednu čašicu. Mama je ispi. Tata je, takođe, nasuo sebi i ispio.
Nataša i sobarica, kao cvet, sedele su, zbunjeno oborivši oči.
– Ne mogu da budem vesela, kada nas sa ulice gledaju kroz prozor – zavapi mama.
Tata je bio očajan, ne znajući kako da umiri mamu. Štaviše, otrčao je na dvorište, pokušavajući da odatle zaviri makar u prozor na prvom spratu. Razume se, nije bio u stanju da ga dosegne. Ali mamu to nije ni najmanje ubedilo. Mama čak nije videla, kako tata ne može da dosegne ni do prozora na prvom spratu.
Konačno rastrojen svime ovim, tata kao vihor utrča u trpezariju i ispi na dušak dve čašice, nasuvši čašicu i mami. Mama je ispila čašicu, ali reče da pije samo u znak toga, što je ubeđena da ju je neko pogledao kroz prozor.
Tata raširi ruke.
– Eto – reče mami i, prišavši prozoru, širom ga otvori.
Kroz prozor je pokušavao da se uvuče neki čovek s prljavom kragnom i sa nožem u rukama. Ugledavši ga, tata zalupi prozor i reče:
– Nema nikoga.
Ali, čovek s prljavom kragnom je bio spolja i gledao u sobu i, štaviše, otvorio je prozor i ušao.
Mama je bila strašno uznemirena. Pala je u histeriju, ali, ispivši malo onoga što joj je tata ponudio i založivši se gljivicom, umiri se.
Ubrzo je i tata došao k sebi. Ponovo svi sedoše za sto i produžiše da piju.
Tata je uzeo novine i dugo ih je okretao u rukama, tražeći, gde je gornji, a gde donji deo. Ali ma koliko je tražio, ništa naročito i nije našao, i stoga odloži novine na stranu i ispi čašicu.
– Lepo – reče tata – ali nedostaje krastavaca.
Mama je neprilično zarzala zbog čega su se sobarice jako smele i počele da posmatraju dezen na stolnjaku.
Tata ispi još jednu i neočekivano, ugrabivši mamu, smesti je na kredenac.
Mami se protresla seda, bujna i laka frizura, na licu joj izbiše crvene fleke, i, uopšte, lice joj beše razdraženo.
Tata je podigao svoje pantalone i započeo zdravicu.
Ali ovde, na podu se pojavi otvor, i odatle ispuže monah.
Sobarice su se tako smele, da je jedna počela da povraća. Nataša je držala svoju drugaricu za čelo, nastojeći da skrije nepristojnost.
Monah, koji je ispuzao iz poda, nanišani pesnicom tatino uho, i lupi ga da je sve zvonilo!
Tata je samo tresnuo na sto, ne završivši zdravicu.
Tada se monah približi mami i, da l’ rukom, ili nogom, udari je nekako odozdo.
Mama poče da vrišti i da zove u pomoć.
A monah je uhvatio za okovratnik obe sobarice i, zamahavši njima po vazduhu, pustio ih.
Zatim, neprimećen, monah se opet sakri ispod poda i zatvori za sobom otvor.
Vrlo dugo ni mama, ni tata, ni sobarica Nataša nisu mogli doći k sebi. Ali zatim, došavši do daha, i dovodeći sebe u red, ispiše svi po čašicu i sedoše za sto da pojedu ribani kupus.
Ispivši još jednu čašicu, posedeše, mirno razgovarajući.
Odjednom je tata porumeneo i počeo da viče:
– Šta! Šta! – vikao je tata – Smatrate da sam sitničar! Gledate na mene kao na baksuza! Ja ne živim od vaše milosti! Sami ste nitkovi!
Mama i sobarica Nataša istrčaše iz trpezarije i zaključaše se u kuhinji.
– Marš, pijanico! Marš, đavolje kopito! – šaptala je mama sa užasom konačno smetenoj Nataši.
A tata je sedeo u trpezariji do jutra i urlao, dogod nije uzeo mapu sa aktima, stavio beli kačket i diskretno pošao na posao.
Danil Harms
- maja 1929.
