Piše: Jovanka Živanović
Naslovnu misao pročitah u nekom od Vitgenštajnovih spisa. Knjiga sasvim slučajno u mojim rukama, nasumice otvorena baš na stranici gde zatekoh ovu tvrdnju. Je li je izneo on, ili je to rekao neko drugi iz reda filozofa neegzistencijalisata – nije od značaja. Takvi po prirodi mojih opredeljenja, glatko, hitrinom uslovnog refleksa, brzo i lako klizaju sa moje liste interesovanja, ostavljajući kao trag tek impuls za jednu esejističku avanturu. Živeti sadašnjost, to valjda znači: imati posla sa nečin neograničenim i u vremenskom i sadržajnom smislu. Sve je sada: sada… sada… sada…, svaki protičući trenutak upravo je sada. Prošlost postoji samo ako ima sećanja, a sećanje je sada. Introspekcija, projekcija – sve je sada. Rađam se, živim, umirem, ne prestajem? ili prestajem da postojim? – sada! Muči me ovo ILI! Muči me jer sumnjam u sebe, a ne u besmrtnost kao fakat za sve one koji su trojno celoviti (duh, duša, telo). Muči me sumnja da sam sopstveni duhovni potencijal koliko god malen bio zapostavila ili ga nisam uspela spasiti od bizarnih sadržaja kojima sadašnjost živi, koji pritiskaju i guše ono božansko u svakom čoveku, pa i u meni. U gramatičkom smislu ničeg spornog. Vreme sadašnje je ono što se ima… ima… ima… Katkad pusto, uprkos sadržaju.
Šta se od onog što nam se dešava zaista živi, i da li raznolikost pojavnih oblika i vidljivih ovozemaljskih ekspresija, voljnih i nevoljnih obaveza, rutinskih i sporadičnih poslova u kojima nismo suštinom prisutni, zaslužuju da budu i okrznuti ovom temom. Da!, ali samo u meri u kojoj smo ih prihvatili kao neminovnost i ustrojstvo ovozemaljskog života, razumeli kao silu otpora kroz koju moramo, (utreniranom unutarnjom pažnjom) nikad je ne ispuštajući iz vida, bezbedno provesti onu malu svetlost koja je u nas došla iz večnosti i koja će nas povesti u večnost. To što sam se dohvatila teme, to što kao sumanuta jurim po ovoj belini, kazuje, valjda, da sam bar slutnjom, bar strepnjom, svesna tog logosnog, titravog – nečeg bez krvi, kostiju i mesa, a opet življeg od svega ostalog čime telo pulsira i diše.
Moram li reći koliko sam se puta, najčešće idući niz dlaku sujeti sopstvenog uma, o to nešto ogrešila, koliko me puta zavarao trenutak strasnog ushićenja varljivom prikazom ličnog uspeha: kako sam, eto, postigla poen, uvećala šanse za javno priznanje, za još koji klimoglav i ukazanu čast. A znam, i te kako znam, da ushićenju nije suđen dug život – blesak je to, kratak i zavodljiv, ali takav da se dugo pamti i ponovo (kad prođe potištenost, u težim slučajevima mnogo veći bolovi i muke jer htedoh nešto što mojoj maloj svetlosti ne bi milo) hoće. Slab je čovek spram moći koju zavodljivost ima, ali – ja imam bol, imam znanje o tome da ništa ne vredi ako je na štetu božanske čestice u meni, ja znam zbog kog mog pokreta, ma zbog koje misli samo, njena svetlost tamni, pa valjda je i to dosta, ako ne za uvećanje moći, a ono bar za težnju i veru da živeći sadašnjost katkad živim večnost… … jer večni smo onoliko koliko smo svesni onoga što je u nas iz večnosti došlo, da kroz nas živo, sa nama prođe ovozemaljski put, a da se, potom, sa nama, ili bez nas, vrati u večnost. Bez nas, dabome, ako ga nismo osetili, ako smo ga svesno ili nesvesno mučili, ako je u nama previše patilo – patnjom onog koji ne može umreti.
