Pismo treće
Između dobra i zla
Čoveka ljudskim bićem čini izgaranje za drugog čoveka.
E. Levine
JUTROS sam mogao da se kladim da će južni vetar doneti kišu i prevario sam se. Nevreme je, nepomično, visilo u vazduhu. Siva boja oblaka polako se ublažavala i već rano popodne na nebu više nije ostalo ni tračka olovnog sivila. Ova sitna i bezazlena pogreška neprimetno me je podsetila na krupne greške koje čovek počini u životu. Tako je, bludeći širokim predelom snova i uspomena, moja duša zastala kod slike moje majke onog popodneva, kada sam svratio da je obiđem u La Plati, i kada sam je, prišavši joj s leđa, zatekao kako sedi za velikim stolom u trpezariji i zuri u prazno, što će reći u svoje uspomene, a u polutami sobe sa spuštenim roletnama, jedino društvo behu joj otkucaji velikog zidnog sata. Prisećala se, verovatno, onog srećnog doba kada smo svi bili okupljeni oko ogromnog čipendejl stola, u sobi u kojoj su bili kredenci sa servisima iz nekog drugog vremena, dok je otac sedeo u čelu a ona na suprotnom kraju, naspram njega; kada nam je moj brat Pepe iznova ispredao svoje priče, svoje bezazlene laži koje su bile deo ondašnjeg porodičnog folklora.
Kada me je ugledala, majčine oči su se zamaglile i rekla mi je nešto o tome kako je život puki san. Ja sam je ćutke gledao. A i šta sam mogao da joj kažem što bi joj ublažilo bol pri pogledu na devedeset godina opsena koje su ostale iza nje. Kasnije je, polagano, stala da mi pripoveda istoriju Rohasa i svoje porodice albanskih emigranata, dok nije došao trenutak da krenem. Moram li baš da pođem? Majčine oči ponovo su se zamaglile. Ali ona je bila čvrsta, potomak ratnika, bila je stamena mada to nije želela, mada je to poricala.
Pamtim je kako stoji na ulaznim vratima, kako mi lagano maše desnom rukom, odmahivala je jedva primetno, taman posla da ja pomislim da je njoj… taman posla. U Trećoj ulici krošnje drveća polagano su rasprostirale nemu zagonetku sutona. Još jednom sam se osvrnuo da je pogledam. Ona je ponovo bojažljivo mahnula rukom. A onda je ostala sama.
Toliko sam strasno u to vreme bio posvećen traganju, da nisam bio u stanju da naslutim da sam tada svoju majku poslednji put video zdravu, na nogama, i da će taj bol zauvek potrajati, kao što traje i ove večeri kada je se sećam sa suzama u očima. Između života, kakav želimo da proživimo, i beznačajne jurnjave, u kojoj nam prođe najveći njegov deo, stvara se jaz koji čoveka deli od sreće kao što izbeglicu razdvaja od zavičaja. Jer, dok je moja majka stajala tamo, nepomična, nemoćna da zadrži svoga sina, ne želeći da to učini, ja sam, gluv za njen tihi zov, već jurio za svojim grozničavim utopijama, verujući da na taj način odgovaram na najdublji zov svoje prirode. I mada ni nauka, ni nadrealizam, ni moje obaveze prema revolucionarnom pokretu nisu utolile moju neutaživu žudnju za apsolutom, priznajem da sam živeo posvećen onome što me je strasno zanimalo. U tom hodu, nečistom i protivurečnom, svojstvenom ljudskom kretanju, spasao me je nagonski osećaj života i jedna nezaustavljiva odlučnost pred onim za šta sam verovao da je istinsko. Život mi se, kao i liku iz Mučnine, ukazivao kao neki bezumni, džinovski i pihtijasti lavirint; i ja sam, kao i on, osetio žudnju za jednim čistim poretkom, za jednom strukturom od brušenog čelika, čistom i jakom. Što su me više progonile tmine noćnog sveta, sve više sam se priklanjao platonskom svetu, jer što je veća naša unutrašnja bura, tim više težimo da se okružimo nekakvim poretkom. I tako se događa da nam naše traganje, naši projekti ili naš posao uskraćuju mogućnost da vidimo lica koja nam se kasnije javljaju kao istinski vesnici upravo onoga za čim smo tragali, i istovremeno biva da su upravo oni osobe uz koje je trebalo da ostanemo i da ih štitimo.
Kako samo malo vremena posvećujemo starima! Sada kada sam i sam zašao u pozne godine, koliko puta sam se, u samotnim časovima koji su neizbežni pratilac starosti, s bolom sećao nje kako mi poslednji put maše rukom i s tugom primećujem kakvu bespomoćnost donose godine, koliko u današnje vreme ljudi zapostavljaju starije osobe, roditelje, dede i babe, sve one kojima dugujemo život. Naše „napredno” društvo zanemaruje one koji ne proizvode. Gospode Bože! Kako su oni sami, onako prepušteni svojim mislima! Kako smo samo izgubili osećaj poštovanja i zahvalnosti! Kakvu je pustoš donelo vreme, kakvi su se ponori otvorili s godinama, kolike su se iluzije izgubile zbog hladnoće i životnih bura, zbog razočaranja, neostvarenih planova i smrti voljenih bića!
Svaki put kada sam osećao bol, ja sam pokušavao da se uspnem na planinu, da nađem sklonište u njenim visinama, jer je TA planina neranjiva; svaki put kada bi đubre postajalo nepodnošljivo, jer je TA planina besprekorno čista; svaki put kada bi me mučila vremenska prolaznost, jer u TIM visinama caruje večnost. Ali me je na kraju uvek sustizao ljudski žamor, koji se šunjao kroz pukotine i peo se iz mojih sopstvenih dubina. Jer svet nije samo ono što je izvan nas nego se nalazi u najskrovitijem kutku našeg srca. I kad-tad ona visoka besporočna planina učini nam se kao tužno priviđenje, kao beg, jer svet za koji smo odgovorni je ovaj ovde: jedini je koji nas ranjava bolom i nesrećom, ali je isto tako i jedini koji nam daje punoću življenja, ovu krv, ovaj žar, ovu ljubav, ovo iščekivanje smrti.
Jedini je koji nam nudi vrt u smiraj dana, dodir voljene ruke.
Dok vam ovo pišem, pred očima mi je ponovo lik moje majke koju sam toliko zapostavio poslednjih godina. Odavno sam napisao da je ljudski život nalik svaštari, što nesumnjivo ima svoju dalekosežnost ali nam, i to je ono što boli, čini nemogućim da ispravimo naše greške i da nadoknadimo ono što smo propustili. Ništa od onog što je prošlo ne može da se vrati, i stvari, i ljudi, i deca nisu više ono što su bili. Kako je užasno I kako je tužno to što smo izgubili detinji pogled!
Gledaj! Nevine reči mene su
konačno podmladile
i kao nekada suze
naviru na moje oči.
I sećam se davno prohujalih dana
a rodna gruda ponovo veseli
moju usamljenu dušu
i kuća gde sam nekada rastao
uz tvoje blagoslove,
gde je, hranjen ljubavlju, vrlo brzo
dečak odrastao.
Ah, koliko sam puta mislio
da ću ja biti njena snaga.
U vreme kada sam sebe video kako delam
nadaleko u velikom svetu.
Mnogo sam pokušavao i sanjao
i ozledio sam grudi
od silne borbe, ali učinićete da
ozdravim mili moji! I naučiću da živim
kao ti Mati, za dugo vremena;
milosrdna je i spokojna starost.
Doći ću k tebi: blagoslovi sada
svog unuka još jednom,
Neka, na taj način, čovek održi ono
što je kao dete obećao.
Helderlin
U očajničkoj žudnji da vidim sveta poželeo sam da zaustavim doba detinjstva. Jeste, jer dok sam posmatrao decu kako u grupi stoje na uglu neke ulice, zaokupljeni svojim nedokučivim razgovorima koji za odrasle nemaju nikakvog smisla, osetio sam potrebu da zaustavim hod vremena. Da ona zauvek ostanu tamo, na onom pločniku, u tom začaranom svetu. Da ne dozvolim da ih povrede, da ih slome prljavštine sveta odraslih.
Ideja je užasna, to bi bilo isto što i ubiti život, ali često sam se pitao u kojoj meri obrazovanje doprinosi izopačenju dečje duše. Istina je da ljudska priroda preobražava crte lica, osećanja, čovekovu ličnost. Ali kultura je ta koja oblikuje pogled na život koji će oni steći.
Hitno je potrebno pristupiti drugačijem načinu obrazovanja, učiti decu kako živimo na Zemlji koju moramo da čuvamo, kako zavisimo od vode, od vazduha, od drveća, od ptica i svih živih bića, i kako svaka šteta koju nanesemo ovoj veličanstvenoj vaseljeni ugrožava budući život i može da ga uništi. Kakvo bi to obrazovanje bilo kada bi, umesto da decu kljuka količinom podataka koje nikada niko nije zapamtio, bilo povezano sa borbom za očuvanje vrsta, sa prekom potrebom da sačuvamo mora i okeane!
Decu treba upozoriti na planetarnu opasnost i na užase koje su ratovi doneli narodima. Važno je da se ona osete kao deo istorije tokom koje su ljudi činili velika dela, ali i počinili užasne greške. Potraga za humanijim životom treba da počne od školskog obrazovanja. Zato je opasno to što deca sate provode ispred televizora tupo zureći u ekran, upijajući svakovrsno nasilje; ili su predani onim igrama koje nagrađuju uništenje. Dete je u stanju da nauči da vrednuje ono što je dobro i da ne podleže onome što mu nameću okolina i sredstva komunikacija. Ne možemo i dalje da im čitamo priče o kokama i pilićima kada su te ptice podvrgnute najgorem mučenju. Ne možemo da ih zavaravamo u pogledu iracionalnosti potrošnje, društvene nepravde, neizbežne bede i nasilja koje postoji u velikim gradovima i između različitih kultura. Uz malo objašnjenje, deca će shvatiti da je rasipničko ponašanje na svetu veliki greh.
Gandi poziva na duhovno uzdizanje, na obrazovanje srca, na buđenje duše, i od presudnog je značaja da shvatimo da prvi otisak koji škola i televizija ostavljaju u detinjoj duši jeste nadmetanje, pobeda nad školskim drugovima, kao i do krajnosti naglašen individualizam, težnja da se bude prvi, da se bude pobednik. Mislim da obrazovanje koje dobijaju naša deca rađa zlo jer ga podučava kao dobro: ugaoni kamen našeg obrazovanja počiva na individualizmu i takmičenju. U deci izaziva veliku zbrku to što ih istovremeno podučavamo hrišćanstvu i nadmetanju, individualizmu i opštem dobru, i što im držimo duga predavanja o solidarnosti što je u uzajamnoj protivurečnosti sa grozničavom jurnjavom za ličnim uspehom za koji ih pripremamo. Potrebne su nam škole koje će negovati sklad između lične inicijative i timskog rada, koje će osuditi žestoki individualizam što je svojevrsna priprema za mračni Hobsov Levijatan36 koji veli da je čovek čoveku vuk.
Potrebno je da iznova spoznamo šta znači uživanje. Toliko je sve u nama pobrkano da nam na uživanje liči odlazak u kupovinu. A pravi luksuz jeste susret sa drugim ljudskim stvorenjem, trenutak zanemelosti pred stvaralaštvom, uživanje u nekom umetničkom delu ili u nekoj dobro urađenoj stvari. Stvarno uživanje jeste ono što našu dušu ispunjava zahvalnošću i što nas predodređuje za ljubav. Znanje koje sam stekao s godinama i blizina smrti naučili su me da prepoznam najveću od svih radosti koje nam život pruža, mada ona nije mogućna kada na svetu ima toliko ljudi koji jezivo pate i kada ima toliko gladnih.
Obrazovanje nije nezavisno od vlasti i, stoga, ima za cilj da formira ljude koji će odgovarati zahtevima sistema. To je u izvesnom smislu neumitno, jer bi se inače obrazovali fantastični „nezaposleni”, sjajni ljudi i žene „isključeni” iz sveta rada. Ali, ako se u ovome ne postigne izvesna ravnoteža kroz obrazovanje koje će pokazati šta se stvarno događa i, istovremeno, podsticati razvitak sposobnosti koje se polako gube, ono što će se izgubiti biće ljudsko stvorenje. I onda će biti samo privilegovanih koji će moći da se prehranjuju, da imaju krov nad glavom i minimum finansijskih sredstava, i da budu duhovno kultivisane i uvažene osobe. Biće teško pronaći način koji će ljudima omogućiti pristup dobrim radnim mestima i jednom životu u kojem će imati mogućnost da stvaraju ili da se posvete duhovnim aktivnostima.
Istorija uvek donosi nešto novo. Čovek, zaslepljen sadašnjošću, gotovo nikada nije kadar da predvidi ono što će se tek dogoditi. Ako se upusti u predviđanje drugačije budućnosti, čovek to čini zamišljajući je kao pogoršanje sadašnjeg stanja ili mu se, pak, pričinjava kao javljanje nečeg oprečnog, dok se, međutim, nastupajuće promene nagoveštavaju putem stvari koje u datom trenutku ne prepoznajemo, ili koje, u najmanju ruku, ne uspevamo da procenimo u pravom svetlu. Danas, kada mi se bliži sudnji čas, naslućujem da jedno novo, duhovno veoma bogato vreme, kuca na vrata čovečanstva, koliko shvatimo da svako od nas ponaosob ima veću moć od svetskog zla nego što to mislimo. I ukoliko budemo imali odlučnosti.
U Gradu Buenos Ajresu polako je svitao novi dan, nimalo različit od nebrojenih dana od čovekovog postanja. Martin je s prozora video dečaka koji je, raznoseći jutarnje novine, trčao možda da bi se zagrejao, a možda zato što je u tom poslu potrebno kretanje.
Nekakav pas lutalica, nalik Bonitu, njuškao je po kanti za smeće. Devojka slična Ortensiji hitala je na posao. Kako je ono jednom prilikom kazao Bruno? Rat može da bude besmislen ili pogrešan, ali je rod kojem čovek pripada nešto apsolutno. Tu je, eto, D’Arkanhelo. Tu je i sama Ortensija.
Dovoljan je jedan pas.
Čovek, ljudska duša, lebdi između težnje ka Dobrom, one večne čežnje za ljubavlju koju nosimo u sebi, i sklonosti ka Zlu, koje nas zavodi i osvaja, a da često ni sami ne shvatamo kakvu smo patnju svojim postupcima izazvali drugim ljudima. Moć zla na svetu navela me je da godinama zastupam neku vrstu manihejstva: ukoliko Bog postoji i ako je beskrajno dobar i svemoćan, on je sputan lancima, jer je neprimetan; s druge strane, zlo je očiglednost koja ne zahteva dokaz. Dovoljno je nekoliko primera: Hitler, mučenja kojima su bili podvrgnuti ljudi u Latinskoj Americi. Zbog takvih događaja sebi uvek iznova ponavljam koliko su samo životinje bolje od ljudi! Pa ipak, kako je veličanstveno i dirljivo prisustvo dobrote sred zverstava i nasilja.
Dobrota i zloba deluju nam neuhvatljivo, jer nastaju u samom našem srcu. I, nesumnjivo, jesu velika tajna. Ova tragična dvojnost odražava se na čovekovom licu gde, polagano ali neumitno, svoj trag ispisuju osećanja i strasti, ljubavi i mržnje, verovanja, iluzije i razočaranja, smrti koje smo preživeli ili predosetili, jeseni koje su nas rastužile ili obeshrabrile, ljubavi koje su nas opčinile, utvare koje nas, u vidu snova ili fikcija, pohode i progone. U očima koje plaču od bola, ili se sklapaju od sna ali i zbog stida ili usled podmuklosti, na usnama koje se stežu iz prkosa ali i usled okrutnosti, na obrvama koje se skupljaju zbog zabrinutosti ili čuđenja ili se podižu u znak pitanja ili neverice i, sve u svemu, u venama koje nabreknu od navale besa ili nadošle senzualnosti, ocrtava se pokretna geografija koju duša na kraju uvek ispiše na tananoj i rastegljivoj koži čovečjeg lica. A ispoljava se, u zavisnosti od sudbine koja joj je pisana, putem one tvari koja je istovremeno njena tamnica i njena velika mogućnost življenja.
Umetnost bejaše luka u kojoj sam našao konačno pribežište, gde sam utolio svoju žeđ, nakon što sam dugo lutao, kao brod nošen pobesnelim talasima. Desilo se to u času kada su tuga i pesimizam već nagrizli do te mere moj duh da su, kao žig ostali zauvek utisnuti u moje životno tkanje. Ali moram da priznam da su upravo razmimoilaženje, dvojnost, ova seta naspram svega što je prolazno i nestalno, bili začetak književnosti u mom životu.
U književnim raspravama, pisac mora da bude koherentan i nedvosmislen, i zato mu ljudsko biće izmiče iz ruku. U romanima, pak, ličnosti su dvosmislene kao u stvarnom životu, a stvarnost koja se prikazuje u jednom velikom romanu fikcije doista je reprezentativna. Koja je stvarna Rusija? Da li je to ona kakvu predstavlja milosrdni, trpeljivi i pun razumevanja Aljoša Karamazov? Ili je, pak, ona koju predstavlja onaj nitkov Svidrigajlov? Nije ni jedna ni druga. Ili, bolje rečeno, jeste i jedna i druga.
Romansijer progovara kroz sve svoje likove i kroz svaki lik ponaosob, sa svim protivurečnostima koje to mnoštvo predstavlja. On je, istovremeno, ili u različitim životnim trenucima, milosrdan i nemilosrdan, velikodušan i škrt, smeran i razvratan. I što je ličnost kompleksnija, to je i protivurečnija. Isto je i sa narodima. Nije slučajno što se razvitak romana podudario sa razvojem modernih vremena. Gde bi, inače, svoje sklonište našle Furije? Kada ih neka kultura zatomljuje, one eksplodiraju i šteta koju prouzrokuju mnogo je veća. Mnogo se govori o Novom Čoveku, sa velikim početnim slovom. Ali nećemo moći da stvorimo tog čoveka ako ga ponovo u celosti ne objedinimo. On je sada raspolućen zbog ove racionalističke i mehanicističke civilizacije plastike i kompjutera. U velikim kulturama, kao i u umetničkim delima, mračne sile su uvažavane, ma koliko ih se mi stideli ili koliko god nam one bile odvratne.
„Ličnost” znači maska, i svako od nas ih ima mnoštvo. Postoji li stvarno ona istinska koja može da izrazi kompleksnu, dvosmislenu i protivurečnu ljudsku sudbinu? Prisećam se nečega što je svojevremeno kazao Bruno: uvek deluje zastrašujuće pogled na čoveka koji veruje da je potpuno i nesumnjivo sam, jer u njemu ima nešto tragično, čak i sveto, a u isti mah jezivo i sramotno. Uvek – kazao je – nosimo nekakvu masku, koja nikada nije ista nego se menja zavisno od mesta koje nam je određeno u životu: masku profesora, ljubavnika, intelektualca, junaka, nežnog muža. Ali koju masku stavljamo ili kakva nam maska ostaje kada smo sami, kada verujemo da nas niko, ama baš niko, ne posmatra, ne motri na nas, ne sluša nas, ne zahteva ništa od nas, ne moli nas, ne zastrašuje nas, ne nasrće na nas? Možda taj trenutak ima u sebi nešto sveto zato što se čovek tada suočava sa Bogom ili, u najmanju ruku, sa svojom neumoljivom savešću?
Koliko je samo suza iza tih maski! Koliko bi nam samo bilo lakše da dopremo do drugog čoveka kada bismo se jedni drugima približili priznajući potrebu za ljudskim susretom, umesto da umišljamo da smo jaki! Koliko bi samo zla moglo biti izbegnuto kada bismo prestali da glumimo kako smo sami sebi dovoljni i kada bismo se usudili da priznamo drugim ljudima koliko su nam potrebni za nastavak života, da priznamo kako zapravo vapimo za njima, kao što čovek mrtav žedan vapi za vodom!
Prisećam se one priče Sent Egziperija kada je morao prinudno da sleti u pustinji, i kada su on i njegov mehaničar silom prilika morali da provedu tri dana bez kapi vode za piće. Bili su čak prinuđeni da piju jutarnju rosu sa trupa aviona. Kada je već počeo da ih obuzima delirijum, primetio ih je jedan beduin na kamili, sa neke udaljene dine. Nomad im je prišao jašući kroz pustinju, veli on, kao nekakvo morsko božanstvo.
Arapin nas je jednostavno pogledao. Dotakao je rukama naša ramena, i mi smo poslušali. Ispružili smo se. Ovde nema ni rasa, ni jezika, ni podela. Postoji samo taj siromašni nomad koji je svojim rukama arhanđela dodirnuo naša ramena.
Pošto je na nezaboravan način opisao vodu on veli:
Što se tiče tebe koji nas spasavaš, beduine iz Libije, bićeš, uprkos svemu, izbrisan iz mog pamćenja. Nikada se neću setiti tvoga lika. Čovek si i sećaću te se sa likom svih ljudi istovremeno. Nikada nisi pogledom zastao da nas osmotriš, a prepoznao si nas. Ti si onaj veoma voljeni brat. A, što se mene tiče, ja ću te prepoznavati u svim ljudima. Javićeš mi se u odori plemenitosti i dobronamernosti, veliki Gospodaru koji imaš moć da napojiš ljude. Svi moji prijatelji, svi moji neprijatelji sjedinjeni u tebi idu prema meni, i više nemam ni jednog jedinog neprijatelja na svetu.
Moderna vremena su vekovi, koje su obeležili prezir prema suštinskim svojstvima i vrednostima nesvesnog. Filozofi prosvećenosti izbacili su ono nesvesno u čoveku naglavačke kroz vrata. A ono im se sledeći put vratilo kroz prozor. Još od vremena starih Grka, u najmanju ruku, nije mogućno potcenjivati boginje tame, a još manje je moguće isključiti ih, jer tada reaguju sveteći se zlokobno.
Ljudska stvorenja se dvoume da li da budu sveci ili grešnici, kolebaju se između tela i duha, između dobra i zla. Ono što je ozbiljno, ono što je glupavo jeste što su ljudi još od Sokrata želeli da zabrane čovekovu mračnu stranu. Te sile su nepobedive. A onda kada je čovek poželeo da ih uništi one su se pritajile da bi se na kraju pobunile još žešće i perverznije.
Treba priznati njihovo postojanje, ali se takođe treba neumorno boriti za dobro.
Velike religije ne samo što propovedaju dobro, nego i zapovedaju da se čini dobro, što je dokaz trajnog prisustva zla. Život je strahovita ravnoteža anđela i zveri koja čuči u čoveku. Ne možemo da govorimo o čoveku kao o anđeoskom biću, i ne treba to da činimo. Ali isto tako ne možemo da o njemu govorimo kao o zveri, jer iako je čovek sposoban za najveća zverstva, takođe je sposoban za najveća i najsvetlija junačka dela.
S poštovanjem se klanjam pred ljudima koji su dopustili da ih ubiju ne uzvrativši udarac. Ja sam želeo da pokažem tu vrhunsku čovekovu dobrotu kroz jednostavne likove kao što su Ortensija Pas ili narednik Sosa. Kao što sam već ranije tvrdio, ljudsko biće ne bi moglo da preživi bez junaka, svetaca i mučenika jer ljubav, kao istinski stvaralački čin, uvek predstavlja pobedu nad zlom.
Ernesto Sabato
