Koliko još treba da traje ovo njihovo ludilo? [Tema: Selin]

Putovati, korisna je to stvar, to golica maštu. Sve
ostalo je samo razočaranje i zamor. Naše je putovanje
potpuno izmišljeno. U tome i jeste njegova snaga.
Ono ide od života do smrti. Ljudi, životinje, gradovi
i stvari, sve je izmišljeno. Ovo je roman, samo izmišljena priča.
Litre tako kaže, a on nikad ne greši.
A onda svako može da učini to isto. Dovoljno je da
zatvori oči.
To je s one strane života.

Elizabeti Krejg

Naš je život putovanje
Kroz Noć i kroz studen zima,
Mi tražimo prolaz k Nebu
Gde jedino mraka ima.

Pesma švajcarskih gardista
1794

Tako je to počelo. Ja ništa nisam kazao. Ništa. Artur Ganat me je povukao za jezik. Artur, student, i on student medicine, drugar. Nađemo se tako na Trgu Kliši. Ima nešto da mi kaže. Ja slušam. »Nemoj da stojimo napolju«, kaže on. »Da uđemo!« Uđem ja s njim. Eto. »Na ovoj ćemo se terasi obariti kao jaje, hodi ovamo!« I onda nam tek pade u oči da nema žive duše na ulici, zbog pripeke, ni kola nema, ničega. I kad je jaka zima opet nema nikoga; baš mi je on, koliko se sećam, tim povodom rekao: »Parižani uvek izgledaju strašno zaposleni, a u stvari se šetaju od jutra do mraka; dokaz je što ih, kad vreme nije za šetnju, jer je suviše hladno i suviše toplo, nigde nema, svi unutra piju kafu sa šlagom ili pivo. Tako je to. Vek brzine! — vele. A gde to? Krupne promene, — pričaju. Kako to? Ništa se, u stvari, nije promenilo. I dalje se sami sebi dive i to je sve. A ni to nije novo. Samo reči, pa i one se nisu mnogo promenile! Dve-tri tu i tamo, i to one male..,« Ponosni što smo izrekli tu korisnu istinu sedimo, očarani, i gledamo žene u kafani.

Posle je razgovor skrenuo na predsednika Poenkarea, koji je baš tog popodneva otvarao izložbu kučića, i onda, reč po reč, do vremena, koje je o tome pisalo. »Eto, to ti je sila od lista, Vreme«, zadirkivao me je Artur Ganat tim povodom, »Nema mu ravna kad treba braniti francusku rasu!« »Baš briga francusku rasu, pošto ona ne postoji«, odvraćam ja kao iz rukava da bih pokazao kako sam obavešten.

— I te kako postoji! I kakva lepa rasa uporno će on — čak je to najlepša rasa na svetu, a rogonja je onaj koji je se odriče! — I navali da me grdi. Ja ćutim, razume se.
— Nije istina. Rasa, ili ono što ti tako zoveš, to ti je samo gomila bednika kao ja, buvljivih promrzlih slepaca koji su se ovde nasukali gonjeni glađu, kugom, tumorima i zimom, dovukli se ovamo, pregaženi, sa sve četiri strane sveta. Dalje nisu mogli da odu zbog mora.To je, eto, Francuska i to su Francuzi!
— Bardami — on će ozbiljno i malo tužan — naši očevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima!
— U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… on za sitnicu davi… Kakav je to život?…
— Postoji i ljubav, Bardami!
— Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!
— De, i ti si mi neko! Anarhista si ti, eto šta si!

Lukav momak, nema šta, vidite i sami, a i vrlo napredan što se tiče mišljenja.

— Kao što ti reče, debeli, ja sam anarhista! A najbolji je dokaz to što sam sročio nekakvu osvetničku i socijalnu molitvu, sad ćeš da vidiš šta je to: ZLATNA KRILA , to je naslov!

— I počeh onda da recitujem: Bog koji broji minute i pare, Bog očajni, puten i zlovoljan kao svinja, Svinja zlatnih krila, spremna da se bilo gde izvrne na leđa i trbuh preda milovanju, to je on, naš gospodar! Ljubimo se.

— To tvoje delce se ne drži pred životom, ja sam, što se mene tiče, za ustaljeni red, a politiku ne marim. Uostalom, kad mi otadžbina bude tražila da za nju krv prolivam, naći će me sigurno, i neću se nećkati, spreman da je prolijem.

Eto šta mi je odgovorio.

Nismo ni primetili da rat lično prilazi nama dvojici, a meni nije glava bila baš najbistrija. Ova kratka ali živa diskusija me je zamorila. Osim toga malo sam se i uzbudio, jer me je kelner nazvao mufljuzom zbog bakšiša.
Najzad se ja i Artur pomirismo i to do kraja. Bili smo istog mišijenja skoro u svemu.

— Istina je, u krajnjoj liniji ti si u pravu — složih se ja pomirljivo — ali eto, svi smo se našli na istoj galiji, veslamo iz sve snage, ne možeš mi reći da nije tako! Na ekserima sedimo i opet sve mi vučemo! A šta imamo od toga? Ništa! Samo batine, nevolje, laži i kojekakve pokvarenjakluke. Radimo! — vele oni. A to ti je još i najsmrdljivija stvar, taj njihov rad! Mi smo dole u utrobi broda, dahćemo, smrdimo, cede nam se jaja i dabome! A gore na palubi, u hladovini, sede gazde i baš ih briga, s lepim, ružičastim i namirisanim ženama u krilu. I tako ti oni stave cilindar na glavu i zaurlaju na nas iz sve snage: »Mrcine, rat je!« — tako vele. »Krenućemo na one bitange iz domovine br. 2 i porazbijati im tintare! Hajde! Hitro! Na brodu imamo sve što treba! Sloški svi! Dede, prvo da čujemo da se sve zatrese: »Živela domovina br. 1!« Da se izdaleka čuje. Onaj najglasniji dobiće medalju i promindu slatkog Isusa! Bogamu! A oni koji ne budu hteli da crknu na moru, mogu da crknu i na kopnu, tamo ti biva još mnogo brže nego ovde!«

— Baš tako! — odobri mi Artur. Odjednom ga je zbilja lako ubediti.

Kad eto ti, baš ispred kafane u kojoj smo sedeli, naiđe puk vojske, a na čelu mu pukovnik na konju, izgledao je baš pristao i zaista kršan momak taj pukovnik! Ja ti poskočih ođ oduševljenja.

— Odoh da vidim da li je tako — doviknuh Arturu i pođoh da se javim u vojsku i to trkom.
— Baš si j…vetar, Ferdinande! — odvrati mi Artur, uvređen verovatno herojskim ugledom koji sam stekao kod svih onih koji su nas gledali.

Malo me je nasekiralo što on to tako smatra, ali me to nije zaustavilo. Uhvatio sam korak. »Tu sam i tu ću ostati!« rekoh sam sebi.

— Videćemo već, šmoljo — stigoh još da mu doviknem pre no što zamakoh za ugao s vojnicima iza pukovnika i muzike. Eto baš je tako bilo.

Onda smo dugo marširali. Misliš nema više, kad ono opet ulice i pune civila sa ženama, koji su nas uzvicima bodrili i bacali cveće sa balkona, ispred železničkih stanica, prepunih crkava. Koliko je samo bilo rodoljuba!.., Padala je kiša, te je bilo sve manje, a posle više uopšte nije bilo, bodrenja, ni jednog jedinog uzvika na drumu.
Znači, sad smo bili sami? Jedan za drugim? Muzika je ućutala. »Jednom reči«, pomislio sam kad sam video kako stvari idu, više nema zavitlavanja! Sad sve opet s početka«. Htedoh da odem. Ali dockan! Zatvorili su krišom vrata za nama, civilima. Upali smo u klopku, kao pacovi.
Kad se čovek već nađe unutra, e onda je zaista zaglavio. Popeli su nas na konje i pošto smo tako proveli dva meseca, opet nas vratiše u pešake. Možda zato što je ono bilo skupo’. Najzad, jednog jutra, pukovnik je tražio svog konja, posilni mu beše otišao s konjem, nije se znalo kuda, verovatno na neko mestašce gde kuršumi nisu proletali tako silno kao nasred puta, jer smo se najzad baš tu našli, pukovnik i ja, nasred srede puta, ja sam držao delovodnik u koji je on upisivao naredbu.
Daleko na putu, čak tamo dokle jedva okom dosežeš, bile su dve crne tačke, nasred puta kao i mi, samo to su bila dva Nemca vrlo zaposlena pucanjem već dobrih četvrt časa.
On, naš pukovnik, možda je i znao našto su ti ljudi pucali, možda su i Nemci znali, ali ja zaista nisam znao. Koliko god sam prebirao po pameti nisam mogao da pronađem šta sam se to zamerio Nemcima. Uvek sam bio vrlo ljubazan i vrlo učtiv prema njima. Pomalo sam ih i poznavao, Nemce, čak sam išao i u njihovu školu kad sam bio mali, tamo u okolini Hanovera. Govorio sam i njihov jezik. Beše to onda gomila drekavih kretenčića, bledih i podmuklih očiju kao u vukova, odlazili smo posle škole zajedno da se hvatamo s curicama po okolnim šumarcima, a i gađali smo iz Juka i pištolja, koje smo kupovali za četiri marke. Pili smo slatko vino. Ali od toga pa do ovog sad pucanja u tintaru, i to čak bez da su prvo prišli da nam to kažu, i to nasred puta, e tu je bilo razlike, čak bih rekao čitav ponor. I te kolike razlike.
Rat ti je, u stvari, bio sve ono što ne razumeš. To tako nije moglo dalje da ide.
Da se u tim ljudima nije dogodilo nešto vrlo čudno? Nešto što ja nikako nisam mogao da osetim, ama baš nikako. Mora da nisam na vreme primetio…
Moja se osećanja prema njima uopšte nisu promenila. Nekako sam želeo, uprkos svemu, da pokušam da shvatim njihovu surovost, ali sam još više želeo, snažno, apsolutno, konačno, da odem odavde, toliko mi se sve to odjednom učinilo kao posledica neke užasne greške.

»Kad je već tako, šta se tu može, sem da čovek zbriše«, pomislih najzad…

Iznad naših glava, na dva milimetra, na milimetar možda od slepoočnice, treperili su jedan za drugim oni dugi čelični konci koje iscrtavaju kuršumi u vrelom letnjem vazduhu, pokušavajući da vas ubiju.
Nikad se nisam osetio tako izlišan kao među tim zrnima i na svetlosti toga sunca. Ogromno, sveopšte zavitlavanje.
Bilo mi je u tom času tek dvadeset godina. Opusteli salaši u daljini, prazne i otvorene crkve, kao da su seljaci iz ovih zaselaka otišli na obdanicu, svi, na neko slavlje na drugom kraju sreza i ostavili nam na poverenje sve što imaju: zemlju, kola s rudama koje štrče uvis, svoje njive, zabrane, drum, drveće, čak i krave, psa na lancu, sve to! Da mirno radimo šta hoćemo dok oni nisu tu. Reklo bi se — lepo od njih. »Ipak, da nisu negde na drugom mestu«, pomislio sam, »da ovde još ima ljudi, ne bismo se sigurno ovako bestidno ponašali! Ovako ružno! Ne bismo smeli, pred njima!« Ali nije bilo više nikog da nas vidi. Sami smo bili, kao mladenci koji pređu na svinjarije čim odu gosti.
Mislio sam takode (čučeći iza drveta) da bih baš voleo ovde da vidim Deruleda o kome su mi toliko pričali, da mi objasni šta on radi kad ga udari zrno posred- srede.
Oni Nemci, zgureni kraj puta, uporni i neumorni strelci, gađali su loše, samo činilo se da imaju metaka na pretek, verovatno pune magacine. Rat, po svemu sudeći, nije bio završen! Naš pukovnik, što jest’ — jest’, pokazivao je zaprepašćujuću hrabrost! Šetkao se samom sredinom puta, pa uzduž i popreko-kroz kišu zrna, prosto kao da čeka prijatelja na peronu železničke stanice, jedino je bio malo nestrpljiv.
A pre svega, odmah to da kažem, selo nikad nisam mogao da vidim, uvek mi je izgledalo tužno, s beskrajnim blatom, kućama u kojima nema ljudi, putevima koji ne vode nikud. A kad se još i rat doda tome, zaista je neizdržljivo. Počeo je i vetar, oštar s obe strane jarka topole su mešale šuštave rafale lišća s kratkim suhim pucnjevima koji su odande dolazili prema nama. Ti nepoznati vojnici su nas stalno promašivali, ali tako opkoljeni hiljadama smrti mislili smo da smo u njih umotani. Nisam smeo ni da se mrdnem.
Ovaj pukovnik je, stvarno, pravo čudovište! Sada, u to sam bio siguran, taj stvor gori od psa nije mogao ni da zamisli da bi mogao da pogine. Istovremeno shvatih da takvih junaka mora biti mnogo u našoj vojsci, a sigurno ih ima još toliko i u vojsci preko puta. Ko zna koliko? Jedan, dva, više miliona možda? U tom času mi se strah pretvori u paniku. S takvim stvorovima ova paklena budalaština mogla bi da potraje beskonačno… Zašto bi i prestajali? Nikad nisam jače osetio neumitnost osude ljudi i stvari.
»Zar sam ja jedina kukavica na zemljinoj kugli?« pomislih. Kakav užas!… Izgubljen izmedu dva miliona ludaka, razbesnelih heroja, naoružanih do zuba? Onih pod šlemom, i bez šlema, onih bez konja i na konju, na motociklu, onih što urlaju, onih u automobilima, onih što zvižđe, pucaju, prikradaju se, lete, puze, kopaju, provlače se, jašu stazama, puškaraju, zatvoreni na zemlji kao u kakvoj ludnici, kao da hoće sve da unište: Nemačku, Francusku i kontinente, sve što diše, da unište, bešnji od pasa, zaljubljeni u svoje besnilo (što se psima ne dešava), sto hiljada puta bešnji od hiljadu pasa i koliko puta pokvareniji. Lepo nam se piše i zaista, to sam sad shvatio, upetljao sam se u apokaliptički krstaški rat.
Čovek je pred užasom nevinašce, kao i pred uživanjem. Zar sam mogao i naslutiti ovaj užas kad sam krenuo s Trga Kliši? Ko je mogao i da zamisli, pre no što zaista uđe u rat, sve to što krije gadna herojska i lenja duša ljudi? A kad sam zapao u ovu masovnu jurnjavu ka opštem ubistvu, ka vatri… Krenulo je to iz dubina i, eto, buknulo je.
Pukovnik je i dalje bio miran, gledao sam ga, stojeći na nasipu primao je pisamca od generaia i cepao ih u sitne komadiće, pošto ih je bez žurbe pročitao pod kišom metaka. Zar ni u jednom nije bilo naređenja da se smesta prekine ova odvratna stvar? Zar mu niko odozgo nije rekao da je u pitanju zabuna? Užasna greška? Pogrešno bačena karta? Da su se prevarili? Da su hteli da izvedu kao bajagi manevre, a ne ubistva? Ali ništa! »Nastavite, pukovniče, na dobrom ste putu!« Eto šta mu je verovatno pisao general De Antrej iz divizije, naš glavni šef, onaj od koga je svakih pet minuta primao pisamce po vojniku za vezu, svaki put sve zeilenijem i zbunjenijem od straha. S tkin plašljivim momkom bih se pobratimio! Ali ni za bratimljenje nije bilo vremena.
Nije, dakle, bilo greške. Sve ovo što se ovde radilo, ovo pucanje jednih na druge, čak i nasumce, sve to nije bilo zabranjeno! Spadalo je to u one stvari koje možeš da radiš a da pri tom ne zaradiš dobru ćušku. To su čak priznavali, verovatno i podržavali, i ozbiljni ljudi, kao lutriju, veridbu, lov na konjima!… Molim lepo! Iznenada sam sagledao rat u celini. Izgubio sam nevinost. Treba biti skoro sam pred njim, kao što sam se ja našao u ovom trenutku, da bi ga čovek dobro video, gada, i spreda i s profila. Zapalili su rat između nas i onih preko puta i sad se to razgorelo! Kao struja između dva ugljena elementa u lampi sa Vokinim pukom. A ugljen nije bio ni blizu dogorevanja! Sve će nas satrti, i pukovnika kao i sve ostale, ma koliko on izgledao mangup, a njegova lešina neće dati više pečenja od moje kad ga struja, dolazeći s one strane, udari među plećke.
Ima mnogo načina da te osude na smrt! Eh, šta bih dao u ovom trenutku da se nađem negde u zatvoru, umesto ovde, ja, budala! Da sam, na primer, kad je to bilo lako, predostrožno negde nešto ukrao, dok je za to još bilo vremena. Ništa čovek ne misli! Iz zatvora izađeš živ, a iz rata ne! Sve ostalo su samo reči.
Da mi je samo bilo još vremena, ali nije ga više bilo. Ničega više nije bilo što bi se dalo ukrasti. Kako bi mi bilo lepo u nekom tihom malom zatvoru, mislio sam, gde kuršumi ne zvižde! Nikad ne zvižde! Znao sam jedan zatvor, spreman, na suncu, u toplom! Sanjao sam o zatvoru u Sen-Žermenu, tako blizu šume, poznavao sam ga dobro, nekad sam onuda često prolazio. Kako se čovek menja! Bio sam dete, tada me je zatvor plašio. Još nisam poznavao ljude. Nikad više neću verovati u ono što oni govore, u ono što misle. Ljudi i samo ljudi se treba plašiti, uvek.
Koliko još treba da traje ovo njihovo ludilo dok se najzad ne zaustave, iscrpljeni? Čudovišta! Koliko ovakav napad može da traje? Mesecima? Godinama? Koliko?
Možda dok svi ne izginu, svi ludaci? Do poslednjeg? I pošto su događaji već krenuli očajnim tokom, reših se da sve stavim na kocku, da učinim i poslednji, krajnji korak, da pokušam, ja, sasvim sam, da zaustavim rat! Bar u ovom kraju gde sam se ja našao.
Pukovnik se šetkao tu, na dva koraka, hteo sam da mu se obratim. Nikad dosad to nisam činio. Sad je bio trenutak da se na to usudim. Došli smo dotle da bih teško mogao išta da izgubim. »Šta hoćete ?« upitaće me on, zamišljao sam, vrlo iznenađen mojom smelošću da ga uznemirim. Objasniću mu onda stvari onako kako sam ih ja video. Videćemo šta on o tome misli. Glavno je objasniti se u životu. Dvojici je to lakše nego čoveku samom.
Upravo sam hteo da učinim taj presudni korak, kad, baš u tom času, stiže do nas trčećim korakom, premoren, razglavljen, jedan konjanik-pešak (kako se to onda govorilo) sa prevrnutim šlemom u ruci kao Velizar, i drhteći, sav ubrljan blatom, lica još zelenijeg no u onog drugog kurira. Mucao je i izgledao kao da se s neviđenim naporom izvukao, taj konjanik, iz groba, i da mu je još od toga muka. Ni njemu se, aveti jednoj, izgleda nije dopadalo ovo pucanje. Da li je i on predviđao ono što i ja?
— Šta je sad? — upita pukovnik kratko, grubo, besno, ošinuvši ovu avet nekakvim čeličnim pogleđom.
Videvši tog odvratnog konjanika tako nepropisnog izgleda i uz to izbezumljenog, naš se pukovnik ozbiljno naljuti. Strah nije mogao da smisli. Beše to očigledno šlem u ruci, kao polucilinder, zaista je to bilo neprilično našem jurišnom puku, puku koji je kretao u rat. Izgledalo je kao da ovaj konjanik-pešak pokorno ratu skida kapu prilazeći mu.
Pod prezrivim pogledom teturavi glasnik stade mirno, s malim prstom na šavu pantalona, kao što je red u takvom slučaju. Tako ukrućen klatio se u mestu, znoj mu se slivao niz remen pod bradom, a vilice su mu se toliko tresle da je ispuštao prigušene glasove kao štene u snu. Nije se moglo razabrati da li hoće nešto da kaže ili plače.
Naši Nemci, čučeći na samom kraju puta, baš su promenili oruđe. Sad su nastavili sa svojim glupostima uz pomoć mitraljeza, pucketalo je kao da se pale čitave kutije šibica, a svud oko nas leteli su rojevi razbesnelih metaka, ljutih kao zolje.
Čovek ipak uspe da iz usta ispusti nešto razgovetno.
— Narednik Barus je poginuo, gospodine pukovniče — izgovori u jednom dahu.
— Pa šta?
— Poginuo je dok je išao po kola hleba na putu za lstab, gospodine pukovniče!
— Pa šta?
— Raznela ga je granata!
— Pa šta, bogamu!
— Pa to, gospodine pukovniče!
— To je sve?
— Da, sve, gospodine pukovniče.
— A hleb? — upita pukovnik.

I to je bio kraj dijaloga, jer, sećam se dobro, jedva je stigao da kaže: »A hleb?« I to je bilo sve. Posle toga vatra i buka uz to. Ali buka kakvu čovek nikad ne bi mogao ni da zamisli. Toliko nam je ispunila oči, uši, nos, usta, sve odjednom, ta buka, da sam se i sam pretvorio u vatru i buku.
Ali ne, vatra je nestala, a buka je još dugo brujala u mojoj glavi, dok su mi ruke i noge drhtale kao da mi ih neko s leđa trese te hoće da se otkače, a eto ipak su ostale. U dimu, koji je još dugo štipao za oči, ostao je oštar miris baruta i sumpora kao da hoće da pobije sve stenice i buve na svetu.
Odmah potom setio sam se narednika Barusa, koji je bio raznet, kako nam to onaj momak reče. Baš dobro, pomislio sam: »Jedna velika mrcina manje u puku!« Hteo je da me izvede pred Ratni sud zbog jedne konzerve. »Svakom svoj rat«, rekoh u sebi. Ako se tako uzme, treba priznati da rat s vremena na vreme kao da nečemu i posluži! Znao sam još trojicu-četvoricu u puku, sve velika đubreta, kojima bih rado pomogao da dođu do svoje granate kao Barus.
A pukovniku, eto njemu nisam želeo zlo. Ipak, i on je poginuo. Prvo ga nisam video. Zato što je bio odbačen na nasip, eksplozija ga je oborila na bok i odbacila u naručje onom konjaniku-pešaku, glasniku, s kojim je isto tako bilo gotovo. Zagrlili su se sad, zauvek, samo u konjanika nije bilo glave, ostala je rupa iznad vrata, puna krvi, koja je krčkala i mućkala kao slatko u šerpi. Pukovniku je bio otvoren trbuh, lice iskeženo. Mora da ga je zabolelo u času kad ga je raspalilo. Tim gore po njega! Da se sklonio čim su zazviždala prva zma, to mu se ne bi desilo.
Sve je to meso užasno krvarilo.
Granate su se još rasprskavale levo i desno od scene.Napustio sam mesto događaja, jer nisam tvrdoglav, i te kako srećan što imam lep povod da zbrišem. Čak sam, čini mi se, i pevušio, teturajući se kao kad se čovek vraća s dužeg veslanja, pa mu noge malko klecaju. »Samo jedna granata! Ipak brzo sređuju stvari, samo jednom granatom!« govorio sam sam sebi. »Vidi, vidi!« ponavljao sam sve vreme, »Vidi, vidi!«
Nikog više nije bilo na kraju puta. Nemci su otišli. Medutim, tu sam vrlo brzo naučio da se ubuduće treba kretati samo od stabla do stabla. Žurilo mi se da stignem do logora i čujem da li ih je još koliko iz puka poginulo u ‘izviđanju. Mora da postoje neke smicalice, razmišljao sam, da padneš u zarobljeništvo! … Tu i tamo dronjci oštrog dima zakačinjali su se za grudve zemlje. »Možda su dosad svi izginuli?« pitao sam se. Pošto baš ništa neće da shvate, bilo bi najbolje i najpraktičnije da svi što pre izginu… Tako bismo s tim odmah završili…Otišli bismo kući… Možda bismo opet trijumfalno prošli Trgom Kliši… Samo jedan ili dvojica preživelih.
U mojim sanjarijama… Simpatični i kršni momci iza generala, a svi ostali bi izginuli kao pukovnik… kao Barus… kao Vanaj (još jedan gad) … itd. Zasuli bi nas odlikovanjima, cvećem, prošli bismo kroz Trijumfalnu kapiju. Ušli u restoran, tamo bi nas častili, ništa ne bismo plaćali, nikad više u životu! »Pa mi smo heroji!« rekli bismo kad dode do plaćanja… »Branioci domovine!«…
I to bi bilo dovoljno!,., Plaćali bismo francuskim zastavicama!… Kasirka bi, šta više, odbijala da primi novac od heroja i još bi nam ga i davala, uz poljupce, dok prolazimo kraj njene kase. Tako bi vredelo živeti!
Bežeći, primetih da mi ruka krvari, samo malo, rana, sasvim nedovoljna, ogrebotina. Trebalo je sve iznova početi.
Opet je počela kiša, flandrijska polja su slinavila prljavu vodu. Dugo još nikog nisam sreo, samo vetar i malo posle sunce. S vremena na vreme, ne znam odakle, potražilo bi me kroz vazduh i sunce neko veselo zrno, uporno u nameri da me ubije u ovoj osamljenosti, baš mene. Zašto? Nikad više, ma živeo i sto godina, neću se šetati poljem. Zakleo sam se.
Idući tako pravo, setio sam se sinoćnje svečanosti. Na livadi, gde se održavala ta svečanost, na padini brežuljka, pukovnik je svojim snažnim glasom harangirao puk: »Glavu gore!« rekao je… »Glavu gore i živela Francuska!« Kad čovek nema mašte umreti ne znači ništa, kad je ima, umreti znači nešto užasno. To je moje mišljenje. Nikad nisam toliko stvari shvatio odjednom.
Pukovnik nikad nije imao mašte. Sva nesreća tog čoveka poticala je odatle, a naša pogotovu. Zar sam ja jedini u celom puku imao mašte da zamislim smrt? Više bih voleo da moja smrt zakasni… Dvadesetak godina… Tridesetak godina… Čak i više, u odnosu na ono što su mi namenili odmah: da zagrizem flandrijsko blato, da mi ono napuni usta, i više od usta, razvučenih do ušiju gelerom.

Čovek ima pravo na svoje mišljenje o sopstvenoj smrti. Ali kuda sad? Pravo napred? Leđa okrenutih neprijatelju? Ako me žandari uhvate u skitnji, čini mi se da će sa mnom biti brzo gotovo. Sudili bi mi iste večeri, na brzu brzinu, preko kolena, u učionici raspuštene škole. Mnogo je bilo praznih učionica tu gde smo se muvali. Poigrali bi se suđenjem i sa mnom, kao što se igra kad učitelj ode. Visoki činovi za katedrom, sedeći, a ja bih stajao, s lisicama na rukama ispred malih klupa. Ujutru bi me streljali: dvadeset metaka plus jedan. Dakle?
I opet sam pomislio na pukovnika, hrabrog kakav je bio, s oklopom, šlemom i brkovima. Kad bi ga prikazali u nekom mjuzik-holu onakvog kakvog sam ga ja video da se šeta kroz kuršume i granate, bila bi to predstava itekakva, da ispuni ondašnju Alhambru, bacio bi u zasenak Fragsona, glavnu zvezdu onog doba o kome vam govorim. Eto šta sam ja mislio. Dole glave! mislio sam ja.
Posle časova i časova pritajenog i opreznog hoda najzad ugledah naše vojnike ispred zaseoka od nekoliko imanja. Bila je to naša predstraža. Predstraža eskadrona koji se tu ulogorio. Nijedan od njih nije poginuo, rekosše mi. Svi živi! A ja sam doneo krupnu novost: »Pukovnik je poginuo!« doviknuh im, čim sam se približio straži. »Bar pukovnika ima napretek!« odgovori mi kao iz rukava kaplar Pistil, koji je bio na straži, a pored toga i požarni.
— Dok ne zamene pukovnika, hajde sad, rotkvo jedna, za sledovanje klope s Ampujem i Kerdonkifom, i svaki da uzme po dva džaka, tamo iza crkve se deli…Vidiš tarno!… I nemoj opet da mi donesete same koske kao juče i gledajte da mi budete ovde u jedinici pre mraka, bitange!
I tako nastavismo put sva trojica.
»Ubuduće ništa više neću da im pričam«, mislio sam uvređeno. Bilo mi je jasno da ne vredi govoriti tim zvrndovima o drami koju sam ja video, bila bi to prosto suva šteta govoriti ovim smradovima, dockan je, više ih to ne zanima. A samo osam dana ranije bila bi sigurno četiri stupca u novinama, i moja fotografija, povodom smrti pukovnika, koja se tako odigrala. Divljaci!
I tako se na jednoj avgustovskoj livadi delilo meso za ceo puk — u hladu trešanja već opijenih zrelim letom. Na rasprostrtim džakovima i šatorskom krilu, čak i po travi, bilo je na kilograme rasturenih škembića, loja u žutim i belim pahuljama, rasporenih ovaca s drobom u neredu, koji se cedio nestašnim potočićima u okolno zelenilo, čitav vo rasečen na dve polutke visio je na drvetu, a četiri pukovska kasapina upinjala su se psujući da iz njega izvuku drob. Oštro su se jedinice svađale oko masti, a naročiio oko belih bubrega, okružene rojevima muva, kakve se viđaju samo u takvim prilikama, krupne i milozvučne
kao ptičice.
I opet krv, mnogo krvi svuda, po travi, u razlivenim baricama koje se sustižu u traženju dobrog pada. Klali mi poslednju svinju na nekoliko koraka odatle. I već su se četvorica ljudi svađala s kasapinom oko iznutrica.
— Eh, lopove, ti si juče maznuo ružu.
Stigao sam još dva-tri puta da pogledam tu svađu oko hrane, oslanjajući se na neko stablo i podlegao sam neodoljivoj potrebi da povraćam, i to ne malo, već do besvesti.
Vratili su me do bivaka na nosilima, pošto su oni prethodno digli moja dva sivo- maslinasta platnena džaka.
Probudilo me je novo kaplarovo psovanje. Rat nikako da prođe.

Svašta se dešava, pa je tako i na mene došao red da postanem kaplar krajem tog istog avgusta. Često su me slali da sa patrolom za vezu od pet ljudi donosim naređenja generala Antreja. Ovaj je bio sitan, ćutljiv čovek, i na prvi pogled ne bi se reklo ni da je surov ni da je heroj. Ali trebalo se čuvati… Izgledalo je kao da iznad svega ceni svoju udobnost. Čak je bez prestanka mislio na nju, pa iako smo već više od mesec dana bili zabavljeni povlačenjem, on se ipak izdirao na sve i svakog ako naš oficir ne bi uspevao da mu odmah po doilasku u logor u svakom mestu ne nađe čist krevet i moderno opremljenu kuhinju.

Štapskom ađutantu, uprkos četiri širita, ta briga za udobnost zadavala je mnogo muke. Kuhinjski zahtevi generala Antreja išli su mu na živce. Utoliko pre što on, žut, čiraš i mučen zatvorom, nije nimalo mario za jelo. Ipak je morao da jede rovita jaja za generalovim stolom i da sluša njegove jadikovke. Vojnik je vojnik. Međutim, nije mi polazilo za rukom da ga sažaljevam, jer je bio —kao oficir — pravi gad. Sudite i sami. Pošto smo se dakle vukli do večeri od puta do kote, od lucerke do šargarepe i ipak najzad stali da bi naš general negde prenočio, njemu su tražili i nalaziii mirno seilo, u dobrom zaklonu gde vojska još nije logorovala, a ukoliko bi bilo vojske u selu, ona bi se brzo pokupiila, izbacivali bi je prosto na ledinu, čak i ako je već složila puške u kupe.
Selo je bilo rezervisano samo za štab, njegove konje, njegovu komoru, njegov prtljag, i za tu bitangu majorsku, Zvao se Penson, taj gad, major Penson. Nadam se da je već crk’o dosad (i da mu smrt nije bila laka). Ali u vreme moje priče bio je i te kako živ taj Penson. Svake večeri bi okupio vod za vezu i dobro bi nas izgrdio da bi nas održao u formi i probudio žar u nama. Slao nas je do sto đavola, nas koji smo se čitavog božjeg dana vukli za generalom. Sjaši! Na konja! Sjaši! I dotrčavaj s porukama odavde-odande. Mogli su i da nas udave kad se to sve završi. Bilo bi to prostije za sve.
— Odlazite svi! Odlazite u svoj puk! I to trkom!— urlao bi.
— Gde je sad puk, gospodine majore? — pitali bismo mi.
— U Barbanjiju.
— A gde je Barbanji?
— Onamo.
Onamo, kuda je on pokazivao, bila je noć kao i svuda unaokolo, ogromna noć koja je proždiraia put na dva koraka od nas i iz mraka je provirivao kao jezičak samo krajičak puta.

De sad potraži taj njegov Barbanji na kraju sveta! Trebalo bi žrtvovati čitav eskadron da bi se našao taj njegov Barbanji. I to eskadron junaka. A ja, pošto nisam bio junak i nisam video nikakav valjani razlog da budem hrabar, meni je, razume se, bilo još manje stalo da nađem taj njegov Barbanji, koji je on, uostalom, pominjao onako, nasumce. To je bilo kao kad bi neko pokušavao da užasnom grdnjom u meni probudi želju da se ubijem. Za takve stvari čovek je obdaren ili nije.
Za sav taj mrak, tako gust da ti se činio da nećeš više videti ruku ispružiš li je samo malo dalje od ramena, znao sam samo jedno, ali to sam znao sasvim izvesno, da je pun ogromnih i nebrojenih ubilačkih namera.
Ova štapska njuška kao da je jedino želela, čim padne mrak, da nas pošalje u smrt, a to ga je hvatalo ponekad čim sunce zađe. Malo smo se s njim natezali inercijom, uporno smo se pravili da ga ne razumemo, grčevito smo se kako-tako držali za tihi logor sve dok smo mogli, ali kad više nismo videli drveće, trebalo je najzad pristati da se malčice primaknemo smrti: generalova večera je bila gotova.
Od tog časa sve se zbivalo slučajno. Dešavalo se da nađemo, ali se dešavalo i da ne nađemo puk i taj njegov Barbanji. A nalaziii smo ga obično greškom, jer bi straže zaštitnog bataljona pripucale na nas kad bismo se primakli. Tada smo morali da se javimo i tako bi nas prepoznali. Ostatak noći bismo obavezno provodili u svakakvim požarčenjima, prenoseći bale zobi i kofe vode u ogromnim količinama, a drali bi se na nas dok nam se od grdnji i umora ne bi u glavi zavrtelo.
Ujutro bismo opet odlazili sva petorica — vod za vezu — do štaba generala Antreja da nastavimo rat.
Obično nismo nalazili puk i dočekivali bismo jutro lutajući unaokolo oko sela, nepoznatim putevima, po ivici evakuisanih zaselaka i podmuklih šipraga, a izbegavali smo ih koliko god smo mogli zbog nemačkih patrola. Negde smo ipak morali biti dok ne svane, negde u noći. Sve se nije moglo izbeći. Od tog doba znam šta oseća zec u šumi.
Čudna je stvar samilost. Da je ko rekao majoru Pensonu da je podli kukavički ubica, pričinio bi mu ogromno zadovoljstvo dajući mu priliku da nas odmah izvede na streljanje pred vod kapetana žandarmerije, koji mu je stalno bio za petama i koji je baš to imao u glavi. Nije se na Nemce oštrio taj žandarmerijski kapetan!
Tako smo, dakle, noćima morali da izbegavamo zasede, a tih blesavih noći držala nas je jedino nada, svakim danom sve nerazumnija, da ćemo izvući živu glavu, jedino ta nada i uz nju misao da nikad, ukoliko se izvučemo, nećemo zaboraviti, apsolutno nikad, da smo na zemljinoj kugli pronašli čoveka po obličju kao vi ili ja, ali većeg lešinara od krokodila i ajkula, koji plivaju između dve vode otvorenih čeljusti oko brodova sa smećem i trulim mesom, čekajući da ovi sve to izruče u more na pučini kod Havane.
Najteži je poraz kad se zaboravi, a naročito kad se zaboravi ono od čega si crkavao, i to crkavao nikako ne shvatajući kako uopšte ljudi mogu da budu takva đubreta. I kad se nadeš na ivici rake, nečeš se praviti važan, ali nećeš zaboraviti, jer sve treba ispričati ne menjajući ni reč, sav onaj pokvarenjakluk koji si video u ljudi, a onda možeš da pljuneš i mirno sideš u raku. To je posao koji bi opravdao čitav jedan život.
Ja bih rado dao ajkulama za klopu majora Pensona, a i onog žandara pride, koliko da ih naučim redu, a i svog konja — da se ne muči više, pošto nesrećnik više nije imao leđa — u bol su se pretvorila — već samo dve rane pod sedlom, svaka kao moje dve šake, vlažne žive rane iz kojih se duž ćebeta obilato cedio gnoj sve do tetiva. I na njemu je trebalo kasati, jedan, dva… Uvijao se od kasanja. Ali konji su još strpljiviji od ljudi. Talasao se u kasu. Morao sam da ga ostavljam napolju. U ambaru se od smrada iz njegovih rana tako osećalo da se čovek gušio. Kad bih ga uzjahao, njega je tako bolelo da se povijao, kao da mi olakša, a trbuh mu je onda dosezao do kolena. Čovek bi rekao da uzjahuje magarca. Istina, bilo mi je tako lakše, priznajem. I sami smo bili iznureni od sve te gvoždurije koju smo vukli na glavi i ramenima.

General Antrej, u rekviriranoj kući, čekao je večeru. Sto je bio postavljen, a lampa na svom mestu.
— Gubite se svi, bogamu — opet nam je naređivao Penson, mašući nam fenjerom pred nosevima. — Sad ćemo sesti za sto! Neću više da ponavljam! Ma boće li već jednom ove mrcine otići? — urlao je. Čak mu se od besa, dok nas je slao da crknemo, na bledim obrazima javljalo malo boje.
Ponekad bi nam generalov kuvar doturio neko parčence pre no što bismo otišli, general je i tako imao suviše klope, jer je prema pravilima službe dobijao četrdeset sledovanja samo za sebe. Nije više bio mlad. Čak je bio sasvim blizu penzije. Nije ispravljao kolena u hodu. A kao da je i brkove farbao.
Na slepoočnicama su mu krvni sudovi, to se lepo videlo pri svetlosti lampe dok smo odlaziii, iscrtavali vijuge kao Sena na izlazu iz Pariza. Ćerke su mu bile odrasle — govorilo se — neudate i, kao i on, nimalo bogate. Možda je zbog tih uspomena izgledao tako sitničav i džangrizav kao stari pas, poremečen u svojim navikama, koji pokušava da pronadđe svoju korpu s jastukom bilo gde, tamo gde mu otvore vrata.
Voleo je lepe vrtove i ruže, nije propuštao nijedan ružičnjak kud god smo prolazili. Generalima nema ravna kad je u pitanju Il jubav za ružičnjake. To je stvar poznata.
Ipak bismo krenuli. Muka je bila naterati rage u kas. Bilo ih je strah da se pokrenu, prvo zbog rana, a drugo, plašile su se i nas, a i noći, plašile su se svega, jednom reči! Mi takode! Po deset puta smo se vraćali i pitali majora za put. Po deset puta nas je on nazivao lenštinama i pokvarenim zabušantima. Najzad bismo mamuzajući prešli i poslednju predstražu, rekli lozinku i naglo zaronili u pustoilovinu, u mrak te ničije zemlje.
U tom silnom lutanju s kraja na kraj mraka najzad bismo počeli i da naziremo put, bar nam se tako činilo…
Čim bi jedan oblak bio malo svetliji od ostalih, mi bismo govorili da nešto vidimo. Ali ispred nas je jedino bio izvestan odjek, koji je odlazio i vraćao se, odjek topota konja u kasu, topota koji te guši, ogroman, toliki da želiš jedino da ga se nekako otreseš. Kao da su topotali do neba i pozivali sve konje koliko ih je na svetu ne bi li se oglasili, ne bi li nas poubijali. Uostalom, to se dalo uraditi i levom rukom i jednim jedinim karabinom, samo je trebalo povući oroz iz zasede kraj drveta. Stalno sam mislio da će prvi zrak svetlosti koji ugledamo biti blesak puščanog pucnja — i kraj.
Eto, tek četiri nedelje je rat trajao, a mi smo već bili tako umorni, tako nesrećni, da sam ja od tolikog umora izgubio uz put nešto od svog straha. Mučenje dano-noćmin sećanjima i naredbama širitlija, naročito onih na dnu lestvice, glupljih, podmuklijih i ogorčenijih no ikad, najzad je i one najupornije pokolebalo u uverenju da još vredi živeti.
A tek želja da čovek ode! Da se ispava! To pre svega! A kad ne možeš više ni da odeš da se ispavaš, onda ti želja za životom iščili sama od sebe. Dokle god budemo u životu moraćemo da se pravimo da tražimo puk.
Da bi u mozgu jedne kukavice misao sastavila krug, mnogo stvari mora da joj se desi, i to prilično surovih stvari. Čovek koji me je prvi put naterao da mislim o svom životu, da zaista mislim, da razmišljam praktično i na svoj način, bio je bez ikakve sumnje major Penson, ona murilačka njuška. Mislio sam, dakle, o njemu, i to iz sve snage, klateći se pod punom opremom, povijajući se pod teretom gvožđurije, ja — rekvizita i statista u nemogućoj međutnarodnoj predstavi u koju sam uleteo pun oduševljenja…ako sam priznavao.
Svaki metar pomrčine ispred nas bio je novo obećanje završetka, mogućnosti da se crkne, samo kako? I svemu tome samo je jedno bilo nepredviđeno: uniforma i vršioc. Hoće li biti neko s ove strane? Ili neko od preko puta?
Ništa ja njemu, Pensonu, nisam bio kriv! Uostalom, ni njemu, ni Nemcima. S glavom kao trula breskva i četiri širita što su blistali posvuda od glave do pupka, ufitiljenih brkova i šiljastih kolena, i s durbinom koji mu je visio oko vrata kao kravi zvono i s mapom i/1000, zašto onda? Pitao sam se kakav to bes tera tog tipa da šalje druge da pocrkaju? One druge koji nemaju mapu.
Nas četiri konjanika na putu dizali smo buku kao čitavo pola puka. Morali smo se čuti na četiri časa hoda, ali možda nisu hteli da nas čuju. Ta je mogućnost bila dozvoljena. Možda su nas se Nemci plašili? Ko zna?
Mesec dana nespavanja pritiskivalo nam je kapke, eto šta smo nosili i još toliko na potiijku, pored kilograma gvožđurije.
Moji konjanici iz pratnje loše su se izražavali. Jedva bi ponešto rekli, da pravo kažem. Bili su to momci iz zabačenih krajeva Bretanje, a na odsluženju roka, i sve ono što su znali nisu poneli iz škole već iz vojske. Te večeri sam pokušao da malo porazgovaram o selu Barbanji s onim kraj sebe, koji se zvao Kersizon.

— Čuj, Kersizon — kažem mu ja — ovde smo u Ardenima, znaš… Vidiš li ti štogod ispred nas? Ja ne vidim ništa.
— Mračno je kao u guzici — odgovori mi Kersizon. Bilo je to dovoljno.
— Slušaj, a da nisi čuo da se govori o Barbanjiju tokom dana? Gde mu to dođe? — opet ga ja pitam.
— Ne.
I eto.
Nikad nismo našli Barbanji. Vrteli smo se unaokolo do jutra i došli do nekog drugog sela i tu nas je čekao čovek s durbinom. Njegov general je pio kaficu pod svečnjakom pred kućom predsednika opštine kad smo stigli.

— Ah, kako je lepo biti mlad, Penson! — primeti starac vrlo glasno svom štapskom oficiru, videći nas, matorac, kako prolazimo. Pošto to reče, ustade i ode da piški, a potom da se prošeta s rukama na pogrbljenim leđima. Bio je vrlo umoran tog jutra, došapnu mi posilni, general je loše spavao, nešto ga je mučilo, bešika, kako se pričalo.
Kersizon mi je uvek isto odgovarao kad bih ga noću ispitivao, to je najzad počelo da me uveseljava kao neka smešna mana. Ponovio mi je još dva-tri puta ono o mraku i guzici, a onda je poginuo, ubijen je posle izvesnog vremena na izlazu iz jednog sela, dobro se sećam, sela za koje smo pogrešno mislili da je neko drugo, od vatre Francuza, koji su pogrešno mislili da smo mi oni drugi.
I baš nekoliko dana posle pogibije Kersizona, razmislili smo i našli smo kao neki način, na veliko zadovoljstvo, da više ne lutamo noću,
Dakle, izbacuju nas iz logora, Dobro. Mi sad ćutimo.
Ne bunimo se. »Odlazite!« — urla kao i obično ona voštana njuška.
— Razumem, gospodine majore!
I onda bismo krenuli prema topu, i to hitro, sva petorica. Kao u krađu voća. Kraj je bio bregovit. Bila |je tu Meza i njeni brežuljci s vinogradima, još nezrelo
grožde i jesen i sela sva od drveta, dobro isušena za tri letnja meseca, dakle gorela su lako.
Primetili smo mi to jedne noći kad baš nikako nismo znali kuda ćemo. Jedno selo, u koje je gledao top, još je goreIo. Nismo prilazili blizu, ne suviše, gledali smo samo poizdaleka to selo, kao posmatrači, moglo bi se reći, sa deset ili dvanaest kilometara razdaljine, na primer. I potom su svake noći, u to vreme, sela plamtela na vidiku, to se ponavljalo, bili smo okruženi kao nekim velikim krugom čudnih slavlja u svim tim mestima koja su gorela ispred nas i s obeju strana, a plamen se dizao i lizao oblake. Videli smo kako plamen sve proždire: crkve, ambare, jedan za drugim, stogove u kojima je plamen bivao življi, viši no inače, pa grede koje su se propinjale, sasvim uspravne u noći, s bradicom od plamičaka, pre no što se sruše u blesak.
Lepo se vidi kako gori jedno selo, ćak i na dvadeset kilometara. Veselo izgleda. Zabat, sav nikakav, koji preko dana i ne primetiš, u dnu ružne dolinice, eto ne može ćovek ni da zamisli noću, kad gori, kako to izgleda! Reklo bi se Bogorodičina crkva! i požar traje ćitave noći, čak i kad je sasvim malo selo, pri kraju liči na ogroman cvet, potom samo na pupoljak i onda više ništa.

Samo dim i uto svane.

Konje, onako osedlane, ostavljali smo na livadi pokraj nas i oni se nisu micali. A mi smo spavali na travi, sem jednog koji bi čuvao stražu i smenjivali smo se, razume se. Ali kad možeš da gledaš požar, noć prolazi brže, nije više mučno podnositi je, nije čovek usamljen.
Na nesreću, to sa selima nije potrajalo… Za mesec dana, u tom kantonu nije više bilo nijednog. Na šume se pucalo takođe iz topova. Šume nisu potrajale ni osam dana.I šume daju lepu vatru, ali slabo to traje.
Posle toga su kolone artiljerije zauzele sve puteve idući u jednom smeru, a civili koji su bežali išli su u suprotnom.
Jednom reči, mi više nismo mogli ni da idemo ni da se vraćamo, morali smo da ostanemo tu gde smo.
Čekali smo da dode i na nas red da crknemo. Čak ni general više nije mogao da se ulogori bez vojske. Najzad smo svi spavali na otvorenom polju, bili generaii ili ne bili. Čak i oni u kojima je još bilo ostalo malo srčanosti, sad je izgubiše. Tih meseci su počeli da streljaju redove da bi im podigli moral, i to u četama, a žandara su pohvaljivali u dnevnoj zapovesti za način na koji je on vodio svoj mali rat, onaj duboki, istiniti, pravi.

Luj Ferdinand Selin

Iz romana Putovanje na kraj noći