(Paris Metro, oktobar 1978. razgovarao Ron Blanden)
I dio
Prošle godine, kada je njegova prva knjiga, Zapisi starog pokvarenjaka, prevedena na francuski, Bukovski je postao senzacija preko noći (uz malo pomoći nepoznatog genija koji je koristio lažna odobrenja od Ženea i Sartra da bi intelektualcima skrenuo pažnju na njegova dela). Iako su njegovi tiraži još uvek skromni, kritičari su se obrušili na njega kao skakavci, poredeći ga sa Selinom, Milreom, Artoom, Keruakom i Foknerom – samo recite neko ime i oni će ih nekako spojiti. Njegovo mesto ga čeka u manikiranim kulturnim grobljima kao otvorena raka. A čovek koga sam sreo prošle nedelje u malom hotelu na bulevaru Sen Žermen definitivno je zvučao malo uplašeno.
Bukovski ima još jednu reč za to: gađenje. Dovoljno pošteno. Na kraju krajeva, koliko čovek može biti iskren kada se suoči sa sobom? Naš intervju je bio deseti tog dana, i Bukovski nije bio baš svež kao jutarnja rosa. Alkoholisanje je evidentno počelo rano ( i suviše rano, posvedočila je Linda Li, njegova trenutna ljubav i medicinska sestra za sve). Njegove oči – ili ono što sam mogao da vidim od njih, jer mu je lice izgledalo kao Drezden posle bombardovanja – su bile staklaste, a on je govorio veoma tiho, nerazgovetno mumlajući. Pa ipak, i pored svega toga, mogli ste da osetite nešto čelično i smrtonosno, što vas natera da dvaput razmislite pre nego što ga nešto upitate..Bukovski je otpočeo naš intervju dovoljno predvidljivo, žaleći se na prijem u Francuskoj.
BUK: Intelektualci se trude da me povežu sa književnim figurama prošlosti – sa Vitmenom, Melvilom. To tako zamara. Hoće da me spakuju. Pokušavam da im kažem da to ne rade, ne možete meni lepiti etiketu. Ja sam usamljenik, ja teram svoje. Ali nema svrhe. Stalno me zapitkuju o Keruaku, i da li sam sreo Nila Kesidija, i da li sam bio sa Ginzberom, i tako dalje i tako dalje. A ja moram da im kažem NE, bio sam pijan tokom celog bit-pokreta; tada uopšte nisam pisao. I naravno, razočarani su. Francuzi žude da me iz nekog razloga povežu sa bitnicima.
Francuzi osećaju krivicu zbog kompletnog bit fenomena. Niko nije bio svestan da postoje kada su se ovde muvali pedesetih, a kada su Francuzi odjednom shvatili da se negde dešava nešto što stvara književnu istoriju bilo je prekasno. Svi bitnici su bili mrtvi ili su već otišli. Ali sada su se bacili na Bukovskog. On izgleda kao bitnik, miriše kao bitnik, a uz malo sreće biće živ i sledeće nedelje za intervju..
BUK: Shvatam šta hoćete da kažete. Pretpostavljaju da sam poslednji preživeli primerak vrste koja izumire. Kakva govnarija. A pokušavaju i da me povežu sa pankom. Ja čak i ne znam šta je pank – ne bih znao ni da mi se tako nešto dogodi. Ali svejedno, pretpostavljam da sam bliži panku nego bitnicima. Ne interesuju me boemija, Grinič Vilidž, i slična sranja. Alžir i sva ta romantična idi–mi-dođi-mi sranja. Umoran sam od etiketiranja. Sve što želim je da nastavim da pišem kao što sam i do sada pisao i ne hajem za ono što kažu, ono što žele.
Uspeh vam je malo otežao stvari?
BUK: Rekao bih istovremeno čini stvari lakšim i težim. Pretpostavljam da sam prestar i da sam previše proživeo da bi me prevarile pohvale, slava i sve to. Živeo sam u kartonskoj šupi u Atlanti, bez vode i struje, sa dolar i dvadeset pet centi dnevno. Nisam čak imao ni pisaću mašinu. Pisao sam na marginama novina, a ipak sam znao da sam odličan pisac, i kad nikog nije bilo tu da mi to kaže. Sve je ovo došlo prekasno za mene da bih bio podozriv. Mada ima i nekih neprijatnih pretećih pojava. Stižu mi preteća pisma, preteći telefonski pozivi. Neki ljudi žele da me ubiju. A ljudi hoće da sve vreme budem veran svojoj slici i prilici. U Americi žele da stalno budem pijan, da živim sa glupim drocama s velikim sisama i tako dalje. Ali ja imam pravo na sopstveni život. Neka sam i živeo tako, imam pravo a to promenim. Ne želim da odgovaram slici koju su oni stvorili o meni. Može da bude veoma zamorno stalno pisati o tim stvarima. Koliko puta mogu da pišem o kurvi koja me gađala pivskom flašom? Želeo bih da to promenim.
Ali ako pretpostavimo da je objavljivanje način komunikacije, onda ne možete da izbegnete odgovor, kao što ne možete da izbegnete svoj odraz kad se pogledate u ogledalu..
BUK: Ne pišem da bih komunicirao. Pišem isto kao što kenjam ili kao što se češem. Zato što moram. Ako je neko voljan da mi da novac za to – odlično. Ali ja u osnovi pišem da bih spasio sebe. To je veoma sebično zanimanje. Sada dolaze levičari – traže da se složim s njima. Pankeri dolaze – i oni traže da se složim s njima. Ali ja nisam ovde da bih se sa nekim slagao. Ja sam ovde da bih napisao sledeću stranicu.
Veoma je teško objasniti ljudima da pišem, a kad završim, onda sam završio sa tim. Stalno preispituju to što sam napisao i govore: “Mislio si ovo, mislio si ono“. I moram da im kažem ne, uopšte nisam to mislio, iako bi to verovatno pomoglo da priča bude još bolje prihvaćena. Ne želim da tvrdim nešto za ono što oni žele a vide. Moja ideja o životu je sledeća stranica, sledeći pasus, sledeća rečenica. Kad jednom izgubiš taj stav, prestaješ da se ponašaš kao živi molekul. Mrtav si. Kad priča izađe iz moje pisaće mašine, ona je beskorisna za mene. Ona može da bude korisna za nekog drugog, ali ne za mene. Moj izdavač mi je jednog dana rekao da mogu da zaradim svoje honorare i ako se malo odmorim i stanem. On se samo šali sa mnom, naravno, ali rekao sam mu: „Nema šanse, bejbi! To mora biti sutra, to mora biti večeras!“ Tako ja shvatam život.
Ali bilo da se vama to sviđa ili ne, vi niste na neki način posvećeni onom što ste napisali?
BUK: Da, izgleda da je tako.Otkrio sam to. Ponekad mi je odvratan način na koji se moje stvaralaštvo interpretira ili koristi. I to ne izaziva gnev, već samo gađenje.
Jeste li očekivali ovoliko publiciteta kada ste dolazili u Francusku?
BUK: Ne, prilično sam se iznenadio. Nisam sumnjao da je ovako dobro – ili ovako loše – dok nisam došao ovamo. Očekivao sam dosta publiciteta u Nemačkoj, zato što su moji tiraži tamo ogromni – prodato je oko sto hiljada primeraka u pet meseci. Nigde nisam mogao da odem a da se ljudi ne okrenu i bulje. Jednom sam otišao u neku radnju da kupim kabanicu, a prodavac je rekoa: „Ej, vi ste Čarls Bukovski!“ I morao sam da mu dam autogram. Ljudi me prepoznaju na najneverovatnijim mestima. Nisam verovao da je to moguće, jer sam mislio da sam mnogo popularniji u Americi. Ovde, u Francuskoj, izgleda da sam popularniji kod kritike nego kod običnih ljudi.Ali kako moje stvaralaštvo mora da se bazira na nečemu, više bih voleo da običan čovek uzme moju knjigu i kaže: „Ovo mi se sviđa“, nego da sad neki kritičar kaže: „Ovo je dobro“: nIsam očekivao toliko intervjua. Voleo bih da ih nije bilo toliko. Ljudi me stalno pitaju kako mi se dopao Pariz. Ali ja čak nisam ni prošetao Parizom, nisam ga ni video. Sedim ovde i cele nedelje dajem intervjue: komunistima, levičarima, Mondu, kome sve ne..To je previše za mene. Ja sam sasvim običan čovek. Imam sposobnosti, ali sa veoma malim običnim zajedničkim imeniteljem. Ja sam jednostavan, a ne dubokouman čovek. Moj genij potiče iz interesovanja za kurve, fizičke radnike, vozače kamiona – za usamljene, izmrcvarene ljude. I volim da ti ljudi čitaju moje stvari, ne volim da vidim suviše učenih komentara, previše kriticizma, ili suviše komplimenata između mene i njih.
Nastaviće se
