Preko celog dana bitke na Sutjesci, a sada sve češće u kasno popodne, puze do nas s jedne i druge strane borbenog stroja kuriri iz bataljona i javljaju: »Poginuo komandant bataljona, poginuo komesar bataljona«. Iz 3. sandžačke javljaju da je ceo štab brigade izginuo. Javljaju mi da je i Moma Stanojlović poginuo. Komandu nad bataljonom preuzimaju preživjeli komandiri i komesari četa. Celog dana slušamo bitku tamo preko Govze, oko Miljevine, bitku koju vode naše divizije.
Nemci se probijaju od Foče, uz samu Sutjesku, pozadi nas na Tjentište. Stiže i strašna vest — Nemci ubijaju naše ranjenike na Tjentištu. Vraćamo borce s juriša na Košur i Krekove dolje da spašavaju nosila s teškim ranjenicima.
U sumrak 13. juna na Sutjesci donosimo konačnu odluku. Kao celina se ne možemo probiti. Moramo se noću probijati po bataljonima i grupama. Svaki bataljon i svaka grupa da ponese i povede sa sobom Зео ranjenika. Zborno mesto Borac i Izgori.
Naša grupa ne uspeva da se probije te noći. Oko 150 boraca i 100 ranjenika sa Milutinom (Ivan Milutinović) probijaju se prema Suhoj kroz noć i hiljadugodišnju jelovu šumu uz korito divlje Sutjeske.
Probijamo se kroz šumu u kojoj nikad ljudska ruka nije odsekla nijednu grančicu. Stotinama godina šuma je rasla i pod udarcima vremena i oluja padala i opet rasla. U sumrak tog dana probila se nova nemačka divizija obalom Drine i Sutjeske od Foče i opet zatvorila razbijeni obruč na reci, na obroncima više nas, bliže Zelengori. Nemci su na brzu ruku raspoređivali grupe u šahovskom poretku i one su nas čekale u zasedi.
Krčimo sebi put preko stotine trulih stabala, pored hiljadu živih stabala borova i jela, koje, čini nam se u noći, svojim vrhovima dodiruju nebo. U koloni boraca i ranjenika, iznemoglih od bojeva koji već danima i noćima traju i iznurenih od gladi i žeđi, dešava se neobična pojava. Kroz kolonu je počelo da se pronosi tihim šapatom: »Nemcd su svuda, nema izlaza«. Primećujemo znake uznemirenja. Prvi put u ratu osetili smo kod pojedinih boraca da ih zaokuplja misao o bezizlaznoj situaciji. Iz tih zlokobnih misli, duhom posustale borce iz kolone u pokretu prenuo je Milutinov glas: »Kolona, stoj! Komunisti, članovi Partije, naprijed!« Ispred kolone stupilo je nas 55 komunista koje je odgajala i vaspitavala naša Partija i učila da nema bezizlazne situacije. »Ovo je četa partijaca«, produžavao je mirnim glasom Ivan Milutinović. Zatim je četu, prolazeći pored nas u noći i dodirujući svakog rukom po ramenu, podelio na vodove. »Prvi i drugi vod, na čelo kolone. Treći u zaštitnicu. Četa komunista ima zadatak da izvrši proboj i obezbedi izvlačenje iz obruča čitave kolone!« Slušali smo to naređenje i mi i drugovi pozadi nas u koloni. Odjedanput je nastalo komešanje iza naših leđa i jedan za drugim počeli su da istupaju partizani — vanpartijci ispred nas, pred Ivana, tražeći da i njih uvrsti u četu na čelu kolone. Četa komunista i kolona opet su postale jedno.
U noći, iznad Sutjeske, krećući se kroz šumu, nailazimo na nekoliko tifusara koji su izostali iza kolona što su tuda pre neki dan prošle. Oni su ostali tako u šumi, hraneći se travom i koren jem, izmučeni od tifusa i gladi. Bili su izgubili svaku moć rasuđivanja, čak više nisu ni raspoznavali da li smo partizani ili neprijatelj. Ne razumevajući ništa, grčevito su se držali za stabla drveća pored kojih smo ih nalazili. S mukom ih uvlačimo u kolonu. Idemo dalje, oprezno, korak po korak, otprilike sredinom okomite obale Sutjeske, između reke i vrhova tamo prema Zelengori.
Što više jutro osvaja, sve više počinju da trešte nemački mitraljezi. Nemci dole pored reke već počinju da organizuju logore na pogodnim mestima. Verovatno to čine i gore, na planinskim vrhovima Zelengore. Smeštaju se tamo kao da su odlučili da ne idu za nama i ne pretražuju šumu, nego da nas tako blokiraju, dokusure i umore glađu, na tom prostoru.
Na dvadesetak metara pred nama izvidnica moga, 1. voda neprimetno daje znak da se stane. Kada smo bolje pogledali, videli smo kako se cev nemačkog šmajsera priljubljenog uz drvo polako kreće i namešta da nas bolje poduhvati. Za tren oka našli smo se pored nemačkog šatora. Rezultat kratkog okršaja: šestorica ubijenih i dvojica zarobljenih Nemaca. Broj partijaca u našoj koloni smanjio se za dva druga koji su ležali tu, pored nas, pokošeni nemačkim kuršumima. To je bila jedna od grupa koje su Nemci postavili u šahovskom poretku na našem putu. Još jedan crni pion na šahovskoj tabli u Sutjesci bio je zbrisan. Svuda oko šatora bile su razbacane prazne kutije od konzervi i hartije u koje su bile uvijene čokolade. Gledaju nas tupim, bezizraznim pogledima dva zarobljena Nemca. Oholo nam odgovoraju i pokazuju rukom da su oni svuda i da ne možemo nikud proći. Premda znaju dobro iz ranijih bojeva, a i iz ovog će znati, da smo ipak prošli svuda gde smo hteli.
Odatle, gde iz korita reke prolazi staza, usečena u steni na 1.600 metara visine, prema Donjim Barama na Zelengori (tom stazom prošao sam u trećoj ofanzivi s 1. proleterskom), pa dalje u kanjonu Sutjeske nema puta. Napred stene strmo padaju u reku sve gore do Vrata Sutjeske. Čelo kolone stoji. Zadnji se redovi sve više zbijaju na malom prostoru ispod stena koje se uzdižu nad nama oko 200 metara visoko. Sedimo, ćutimo i nemo gledamo dole na Sutjesku, kako se kroz proređene bukve belasa na suncu. Ovde — onde dogorevaju vatre koje su Nemci noćas ložili oko zidina stare austrijske kasarne, podignute još u vreme ranijih okupacija naše zemlje. Kroz huk reke čujemo kako se Nemci dozivaju dole u logoru oko Suhe. Sedamo oprezno na taj prostor, pod stenama, gde se ko našao, pod gustim krošnjama jela i borova, zbijeni jedan do drugoga, sa čvrstom odlukom i namerom da tu provedemo dan. Nemci nas odozgo ne mogu videti zbog guste šume. Podižem pogled uz strme stene i odjednom vidim donove na nemačkim cokulama i noge Nemca obešene niza stenu nad našim glavama. Slušamo ga kako zviždi neki šlager. Sto više dan osvaja, to sve jasnije vidimo Nemce dole pored Sutjeske kako dovode po nekog našeg ranjenika ili tifusara, ubijaju ga i bačaju u Sutjesku. Gore, iznad naših glava, čujemo »halt«, a zatim odmah rafal iz mašinke, krik i kratko i tupo udaranje tela o stene. To je krik nekog od naših tifusara koji je sam, na svoju ruku, lutajući kroz šumu, pokušao da se izvuče iz obruča. Saginjemo glave da ne bismo to gledali. Skrgućemo zubima, dok telo ubijenog druga tupo udara o kamenje i pada dole u ponor.
Celog rata nije bilo dana koji je sporije odmicao. Presedeli smo ga na jednom mestu, pod stenama, i jedini pokret koji smo učinili bio je kada smo rukom dohvatali travu što se probijala između kamenja. To je bilo sve što smo jeli toga dana. Pored nekih drugova nije bilo dovoljno trave, a nije se smeo odroniti nijedan kamičak u neopreznom pokretu, jer bi i najmanji kamen, kotrljajući se niz litice, povukao sa sobom bar nekoliko kola kamenja dole u Sutjesku i otkrio nas. Zato su drugovi pored kojih je bilo trave dodavali onima koji je nisu mogli ubrati na svom »sektoru«. Gledajući reku kako teče nekoliko stotina metara ispod nas, postajali smo još žedniji. Svaki od nas dao bi toga dana sto života za kap vode, ali vode nije bilo.
Pred veče pravimo plan kuda da se probijemo iz obruča i kako da izbegnemo umiranje od gladi. Odlučujemo da se neprimetno, već u prvi sumrak, ali dok se još vidi, spustimo prema Nemcima i obali reke i grunemo ponovo preko Sutjeske i Nemaca. Druge odluke i izlaza nije bilo — ako se toga dana išta moglo nazvati izlazom.
Spustili smo se oprezno niz liticu na stotinu metara iznad Nemaca, na stotinu metara iznad reke. Svih dvesta pedeset boraca i ranjenika naše grupe zbilo se jedan uz drugog, spremno da se baci preko Nemaca na obali u talase Sutjeske i pređe na drugu stranu. Komanda nije bila potrebna. Na prvi pokret sa čela sručili smo se u dolinu. Nemci su bili na obali s naše strane. Obračunavamo se munjevitom brzinom sa njima. Za trenutak smo se našli u talasima Sutjeske. S druge strane Nemci su se snašli i počeli da tuku u noći po talasima reke mitraljeskom vatrom. Niko od nas nije obraćao pažnju na to šljapkanje zrna po vodi. Svaki je mislio kako da se što više napi je vode u Sutjesci. Uprkos tome što se držimo za ruke, svaki neoprezan pokret nogu u vodi po izglačanom kamenu značio je — jedan borac manje (hladni talasi bi ga zaneli i progutali). Na drugoj obali naišli smo, u zaklonima na brzu ruku napravljenim, na nemačku isturenu stražu, s kojom smo se takođe brzo obračunali.
U toj noći odneli su nam talasi Sutjeske i pokosili nemački mitraljezi preko pedeset drugova. Među njima je bio i Vesa Masleša, koji nije dočekao da još jednom s nama zajedno vidi »majku Srbiju«, kako je često u šali govorio nama koji smo »bolovali« za njom. Padine Volujaka i Perućice spuštale su se s druge strane u Sutjesku. U proboju natrag preko Sutjeske penjemo se uz litice hvatajući se za ivice stena i žile drveća. Tražeći vezu s ostalima, jer smo se u noći razdvojili, izbili smo u zoru na vrhove iznad druge obale Sutjeske. Na jednom vrhu skuplja se grupa od nas 70. Među nama je i Mugoša, koji je izgubio jednu ruku u početku ustanka, a na drugoj mu je u borbi na Krekovima, iznad Tjentišta, raznelo zrno ćelu nadlanicu. Kako je izašao te noći uz litice Perućice, ni mi ni on nismo shvatali. Ništa ne znamo za ostale iz naše grupe, ni šta je bilo te noći sa njima posle prelaska Sutjeske. Nas 70 došli smo pred sam izvor Perućičkog potoka, gde voda sa više od 150 metara pada niz strmu stenu. Gore, na Volujaku i padinama prema Trnovskom jezeru, i dalje su šetali Nemci. Ovde-onde čula se kratka borba. To su drugovi iz drugih grupa krčili put prema Crnoj Gori. Pod vodopadom smo ostali dva dana hraneći se srijemušom, ali smo sada bar vode imali napretek. Dogovaramo se kuda i kako da se probijemo kroz obruč. Izviđajući neprijatelja, naišli smo na konja koji je pasao na proplanku. On nam je spasao život — ništa slađe u životu od njegove džigerice nismo okusili. Ujutro je patrola koja je otišla u izviđanje daleko u šumu dozivala da se orilo: »Otišli su«. To je značilo da nema više obruča, da je opet sloboda.
Pošli smo, okrepiјeni konjetinom, vrhovima Voluiaka i istog dana izbili na planinsko jezero ispod Lebršnika. U polusrušenim kolibama, napravljenim ko zna kada oko planinskog jezera, nije bilo žive duše. Seli smo, naložili vatru i skuvali zelje i koprive u nekoj staroj kanti koju smo našli pored kolibe. Gledajući dvogledom primetili smo da nam se stazama s planine Lebršnika približavaju tri seljaka. Kada su došli blizu, zaradovali smo se kao deca. Posle 20 i više dana, od Durmitora i Sutjeske, nismo videli civila, jer smo i nosioce ranjenika računali u borce. Strašno je osečanje bilo tih dana kod svih nas kada danima nemaš dodira s narodom za koji se boriš. Sedajući među nas, rekli su da idu na Sutjesku da traže preživele ranjenike. Nose im nešto ječmenog hleba. Kada su pomenuli reč »hleb«, još čudnije smo ih gledali. To je bio trideset treći dan kako nismo videli hleba, — trideset tri dana života o travi, mesu i čorbi bez soli. Dali su nam svoj hleb, a dva su poneli ranjenicima. Kada smo podelili, pripao je svakom po zalogaj. Nekoliko nas je držalo čitavih četvrt sata zalogaj hleba u ustima — bili smo rešili da dobro osetimo i zapamtimo ukus hleba. Uzgred ih pitamo da li su negde videli partizane, mada smo uvereni da ne znaju. Jedan od njih odgovorio je za sve: »Kako da ne, eno u našem selu, jutros smo ostavili čitavu diviziju. Ima preko 5.000 partizana, i štab divizije je tamo. Ivan je u mojoj kući, ne, no iznad popaljene kuće«. U priču ovog seljaka nismo mnogo verovali, ali pošto je zborno mesto po dogovoru na Sutjesci bilo Izgori, ipak smo pošli tamo. U noći, šestog dana posle borbe na Sutjesci, spuštali smo se niz padine Lebršnika i po lavežu pasa orijentisali se prema selu. Stražar postavljen iznad sela radi obezbeđenja, osetivši približavanje kolone, viknuo je kroz noć: »Stoj! Ko ide?« Kad smo mu odgovorili da smo partizani, pustio nas je blizu, a zatim, uverivši se, pokazao putanju prema kući u kojoj se bio smestio štab divizije. Ulazeći u kolibu, videli smo pored vatre poznata lica drugova sa Sutjeske. Pored vatre u kolibi sedeli su Ivan Milutinović, Savo Burić i ostali drugovi.
U kratkom razgovoru objasnili su nam da je tu, u selu Izgorima, skupljeno preko 800 boraca i ranjenika, da su organizovali diviziju, istina, mnogo smanjenu, brigade i bataljone, da su na mesto poginulih drugova, komandanata i komesara bataljona i brigada postavljeni novi drugovi, da su bolnicu takođe organizovali. Sutradan, obilazeći pojedine grupe partizana, razmeštene u logoru u selu Izgorima, nismo mogli prepoznati nasmejana lica izmučena borbama na Sutjesci.
Na savetovanju, sutradan po našem dolasku, odlučeno je da nas 35 drugova pođemo negde tamo prema istočnoj i srednjoj Bosni ili prema Krajini, da uhvatimo vezu s Vrhovnim štabom i da ih obavestimo o situaciji kod nas. Spremamo se na daleki put, u neizvesnost. Opraštamo se s drugovima koji ostaju, ali su i oni istog jutra pošli ponovo preko Lebršnika i Golije ka Crnoj Gori, da prikupe ostale naše snage i nastave borbu.
Raja Nedeljković
