Redakcija Srpskih nedeljnih novina iz Budimpešte raspisuje tradicionalni
Konkurs za književnu nagradu „Milovan Vidaković”
– za najbolju neobjavljenu kratku priču na srpskom jeziku –
Pravo učešća na konkursu imaju autori koji stvaraju na srpskom jeziku, bez obzira na državljanstvo i mesto stanovanja. Jedan autor može poslati najviše jednu priču, dužine do 30 redova. Radovi se potpisuju šifrom, a podatke o sebi (kraća biografija, poštanska i elektronska adresa, broj telefona) autori treba da dostave u posebnom kovertu, koji zajedno sa kovertom u kome se nalazi priča šalju kao jednu pošiljku.
Priču treba poslati u tri odštampana primerka na adresu:
SZERB ORSZÁGOS ÖNKORMÁNYZAT
SZERB HETILAP
FALK MIKSA U. 3.
1055 BUDAPEST
HUNGARY
Pristigle radove ocenjivaće stručni žiri, a u obzir će biti uzete priče koje u redakciju Srpskih nedeljnih novina stignu do 8. decembra 2013. godine.
Autoru najuspelije priče pripašće Nagrada „Milovan Vidaković”, koja podrazumeva povelju sa likom ovog pisca i zlatnik sa likom Svetog Save.
Žiri će odluku doneti do 15. januara 2014. godine i objaviti u medijima (Srpske nedeljne novine, sajt RTS-a, sajt Konkursi regiona), a nagrađenom autoru priznanje će biti uručeno krajem januara, na tradicionalnoj Svetosavskoj akademiji u Budimpešti.
Detaljnije informacije zainteresovani mogu dobiti putem imejl adrese: nedeljnenovine@gmail.com
***
Milovan Vidaković (Nemenikuće, 1780 – Pešta, 1841) smatra se začetnikom srpskog romana. Bio je jedan od najčitanijih srpskih pisaca svoga vremena. Detinjstvo je proveo na selu, bez škole, čuvajući ovce i koze. Jedini duhovni uticaj na njega imala je epska narodna tradicija.
Gimnaziju je završavao u Segedinu, Temišvaru i Novom Sadu, a filozofiju u Segedinu i Kežmarku, gde je upisao i studije prava. Za vreme čitavog školovanja Vidaković se izdržavao podučavajući mlađe đake. Naučio je latinski, nemački, mađarski i delimično francuski jezik.
U jesen 1817. godine postavljen je za profesora Srpske gimnazije u Novom Sadu, ali je zbog jedne afere otpušten 1824. Od tada je radio kao privatni učitelj u Temišvaru, Sremskim Karlovcima i Pešti. Često je bio u besparici, a poslednje godine života proveo je u Pešti. Kod njega su stanovali mnogi srpski đaci koji su se u to vreme školovali u mađarskoj prestonici.
Sahranjen je na srpskom groblju u Pešti, a nadgrobni spomenik mu je o svom trošku podigla Matica srpska.
