Osam smrtnih grehova savremenog sveta:Šta nanosi veću štetu duši današnjeg čovečanstva
„Mora čovek da se pita šta nanosi veću štetu duši današnjeg čovečanstva: zaslepljujuća pohlepa za novcem ili iznurujuća žurba. Bilo koje da je od ta dva, u interesu je moćnika svih političkih pravaca da podstiču i jedno i drugo i da do hipertrofije povisuju one motivacije koje čoveka pokreću na nadmetanje“, napisao je Konrad Lorenc u knjizi „Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva“. Knjigu je u prevodu Živote Filipovića objavio prošle godine „Gradac“, a autor je u uvodnim redovima istakao da ju je napisao u nadi da će doprineti umanjenju opasnosti koje ugrožavaju čovečanstvo.
Poremećaj u funkcionisanju
Reč je o problemu koji je u korenu i ostalih a odnosi se na potpuno ljudsko odustajanje od pitanja i vrednosnog kriterijuma – mere. Sistem u kome živi ga na to nagoni a čovek pritom zaboravlja da su ljudi stvorili sisteme.
Među uzrocima sveg organskog nastajanja, piše Lorenc, pored procesa mutiranja i novog kombinovanja gena, najvažniju ulogu igra prirodno odabiranje – selekcija. Proizvod njenog dejstva je ono što nazivamo prilagođavanje, proces kojim organizam pribavlja za sebe informaciju koja postoji u okolini a od značaja je za njegov opstanak – stiče znanje o okolini. Navodi i niz primera; radi čega je mačka razvila kandže, kameleon menja boje…
Između ostalog ističe; “Čemu čovečanstvu služi njegova bezmerna takmičarska žurba koja narasta do ludila, sve veće i sve strahotnije naoružavanje, sve zamašnije izrođavanje urbanizovanog čoveka u mekušca itd. (…) Na delu su patološki elementi.“
Prenaseljenost
Kada govori o prenaseljenosti fokusira stambene četvrti „zgradetine za mase koje na zaslužuju ime – kuće“, koje su „štale za iskorišćavane ljude“.
U takvim uslovima, računajući i ostale opisane „grehove“, napominje: “Prve propadaju one najviše i najplemenitije čovekove osobine i sposobnosti, upravo one koje s pravom osećamo i vrednujemo kao specifično ljudske.“
Veli; “Našu ljubav prema bližnjem toliko razređuje masa bližnjih da ona nestaje bez traga. (…) Ne učestvovati emocionalno jedna je od glavnih briga velegrađana. (…) Utorenost mnoštva ljudi na najužem prostoru dovodi ne samo posredno, iscrpljivanjem i zapuštanjem međuljudskih odnosa, do pojave obeščovečenja; ona i sasvim neposredno izaziva agresivno ponašanje“. Svet obeležava, ističe, užasna pojava ravnodušnosti.
Pustošenje životnog prostora
„Sasvim je samo po sebi razumljivo da tamanitelj ima gorući interes za opstanak vrste plena od koje živi, bila to životinja, biljka…“. Samo je, kaže, čovek okrenut preteranom iskorišćavanju svega oko sebe.
„Žurba današnjeg doba ne ostavlja vremena ljudima da ispitaju i razmisle pre nego što deluju. Beslovesnici se još ponose time što su činitelji dok i prema prirodi i prema samima sebi postaju počinitelji. (…) Što se tiče ekološke budućnosti zemljoradnje, ali i u pogledu medicinskih pitanja vlada naprosto neverovatna nepromišljenost. Oni koji su upozoravali, istupajući protiv nepromišljenog korišćenja otrova, diskreditovan su i ućutkivani na najsramniji način.“ Pustošeći prirodu vandalski, piše Lorenc, čovečanstvo samo sebe ugrožava ekološkom propašću, a kada to ekonomski oseti možda će uvideti greške, ali će biti kasno.
„Ali ono najmanje oseća koliko tokom ovog varvarskog procesa ozleđuje sopstvenu dušu. (…)Estetsko i etičko izopačenje ljudi. (…) Kako da dete odrastajući stekne poštovanje prema bilo čemu ako je sve što ga okružuje veoma banalno i tužno delo ljudskih ruku“. Čovek se, kaže, ponaša kao kancer. „Ćelija zloćudnog tumora razlikuje se od normalne telesne ćelije pre svega po tome što je izgubila onu genetsku informaciju koja joj je potrebna da bi igrala svoju ulogu kao koristan član u interesnoj zajednici tela. Deli se i razmnožava bezmerno i bezobzirno izjedajući organizam na kome živi.“
Po njegovim rečima totalno slepilo duše za sve što je lepo, koje danas tako rapidno na sve strane uzima maha jeste bolest duha koja mora da se shvati ozbiljno, već zbog toga što ide ruku pod ruku sa neosetljivošću prema onom što je etički škodljivo.
„Od predsednika opštine nekog malog mesta do ministra privrede neke velike moćne države postoji potpuno jedinstvo mišljenja da lepoti prirode ne smeju da se prinose privredne, a pogotovo ne političke – žrtve.“
Trka sa samim sobom
„Mora čovek da se pita šta nanosi veću štetu duši današnjeg čovečanstva: zaslepljujuća pohlepa za novcem ili iznurujuća žurba. Bilo koje da je od ta dva, u interesu je moćnika svih političkih pravaca da podstiču i jedno i drugo i da do hipertrofije povisuju one motivacije koje čoveka pokreću na nadmetanje“. Piše da pored pohlepe za posedovanjem veliku ulogu igra i strah: “Strašljiva žurba i žuran strah doprinose da čovek sebe liši najbitnijih osobina. Jedna od njih je – refleksivnost“. Ljudi su se danas, veli, lišili promišljanja. I, između ostalog, postavlja pitanje: “Ali koliko danas još ima ljudi koji uopšte razumeju čoveka kada želi da im objasni da novac po sebi ne predstavlja vrednost“. Vrednost novcu je dao čovek, dobrovoljno, praveći od njega najvećeg boga.
Smrt osećanja
Analizira Lorenc kako je zahvaljujući profitabilnim odnosom prema okolini moderan čovek „tržišnu situaciju“ preneo u emocije, napravio ekonomiju prijatnost – neprijatnost. Tako su se stvari neizbežno pomerile u pravcu sve manje osetljivost prema onome izaziva prijatnost. („Napredak gubitka sposobnosti za doživljavanje prijatnosti velikim delom potiče iz navikavanja na sve jače podsticaje“) Napominje i: “Rastuća netrpeljivost prema neprijatnosti dovodi do toga da ljudi gube sposobnost da tegoban rad ulažu u poduhvate koji tek dugoročno obećavaju prijatnost“. Potreba za trenutnim zadovoljenjem, ističe, zapravo radi protiv zadovoljenja jer pravo zadovoljenje se postiže tek ako je čovek sebe uložio u nešto. Primećuje da je kod mladih sve rasprostranjenija zabluda da je ljubav samo izvor zadovoljstva. Savlađivanje prepreka, piše Lorenc, i za razvoj i za zadovoljstvo. Ali, „prepreko moraju biti prirodne na neki način pravične. (…) Savladavanje namerno izazvanih otežavanja života (kao što su socijalne razlike, nepravda…) ne pruža zadovoljenje, naprotiv“.
Genetsko propadanje
Posvećuje pažnju nastanku i očuvanju socijalnih ponašanja koja donose korist zajednici ali ne i pojedincu, ili mu čak nanose štetu. „Čavke su razvile odbrambenu reakciju zbog koje se svaka jedinka sa izvanrednom hrabrošću angažuje za odbranu suvrsnika kojeg je uhvatila neka zver“. Čovek, međutim, sve više gubi čak i percipiranje pojma društvenog dobra. „Društvo sve više prožimaju „asocijalni elementi“ koji parazitski žive od socijalnih ponašanja još normalnih članova socijalne zajednice“. Lorenc smatra da čovek ima urođena saosećanja, pravičnost… koja su u međuvremenu „teško stradala“. Govori o „patološkiim ekstremi formiranja javnog mnjenja“ koja postaju mejnstrim.
„Današnji nakazni oblik liberalne demokratije nalazi se na kulminacijskoj tačci“, napominje Lorenc. I ističe: “Među uslovima modernog civilizacijskog života na delu nije nijedan faktor koji selekciju vrši ciljajući na dobrotu i pristojnost, izuzimajući urođeno osećanje za ove vrednosti tamo gde je još postoji. U režimu privredne konkurencije zapadne kulture selektivnu prednost nedvosmisleno ima onaj koji te vrednosti negira“.
Kapital i njegova logika vode infantilizaciji, jer „Infantilan čovek je nekreativan a društvo forsira i fabrikuje takve.“ (…) „Nesumnjivo nam propadanjem genetski ukotvljenog socijalnog ponašanja preti apokalipsa, i to u jednom posebno groznom obliku“. Napominje da nada leži u detinjoj čistoti i naivnosti koja se kod odraslih ogleda u kreativnosti i citira Šilera: “Čovek je sasvim čovek samo tamo gde se igra“.
Kidanje tradicije
Pišući o tradiciji govori o njoj kao o saznanjima na koja se ljudi oslanjaju da bi išli dalje, napredovali, a ne kao stegu bilo koje vrste. „Mlađa generacija počinje sasvim nedvosmisleno da se prema starijoj ponaša kao prema nekoj tuđoj pseudovrsti“. To, naravno, dovodi do „funkcijskog poremećaja procesa razvoja“, odnosno nazadovanja. Napominje da se zaboravilo da „poštovanje hijerarhije nije prepreka za ljubav“.
Podložnost indoktriniranju
Baveći se procesom saznavanja Lorenc percipira onaj njegov deo na koji se indoktrinacija naslanja i skreće pažnju: “Stvarno satansko indoktriniranje se ispoljava kada u jednoj opakoj zabludi sjedinjuje goleme mase ljudi, cele kontinente, pa možda i celo čovečanstvo. A upravo ta opasnost nam sada preti.“ I potom ističe da moćnici Amerike, Kine, Rusije, koji god, danas „su u jednoj tačci posve istog mišljenja: da je neograničena podložnost čoveka uslovljavanju poželjna u najvišem stepenu. Kapitalističkom vlasniku, kao i komunističkom funkcioneru podjednako je stalo do toga da se ljudi uslovljavaju i preobražuju u što uniformnije, bezotporne podanike.“
Pritom, piše, oni „nisu neki satanski prepametni nadljudi nego i sami čovečne žrtve sopstvene nečovečne doktrine“. Interesantno, Lorenc je ovu knjigu napisao 1972, reklo bi se proročki, a na završnim stranicama ističe: “Na zabludi da od čoveka baš sve može da se napravi zasnivaju se smrtni grehovi koje civilizovano čovečanstvo čini protiv prirode, protiv ljudske prirode i protiv čovečnosti“.
Tatjana Nježić
